Исус је већ неко време поучавао и лечио људе у Јудеји и Јерусалиму. Затим је прешао Јордан и дошао у Переју да би и тамо проповедао од града до града. Међутим, ускоро ће се вратити у Јерусалим.

Док је Исус био у Переји, један човек га је упитао: „Господе, да ли је мало оних који ће бити спасени?“ Можда је тај човек знао за расправе међу верским вођама о томе колико ће бити оних који ће се спасти. Међутим, Исус је скренуо тему на то шта неко мора чинити да би био спасен. „Снажно се напрежите да уђете на уска врата“, рекао је. Дакле, потребан је труд и напрезање. Зашто? Исус је то овако објаснио: „Многи [ће], кажем вам, тражити да уђу, али неће моћи“ (Лука 13:23, 24).

Да би показао колико је потребно напрезати се, Исус је рекао: „Кад домаћин једном устане и закључа врата, ви ћете остати напољу и куцаћете на врата, говорећи: ’Господине, отвори нам‘ [...] А он ће вам рећи: ’Не познајем вас. Одлазите од мене, сви који чините неправду!‘“ (Лука 13:25-27).

То показује да ће онај ко закасни — очигледно због тога што је дошао када је њему одговарало — наићи на затворена и закључана врата. Требало је да дође раније, чак и ако му то није одговарало. Тако је било и с многима који су пропустили прилику да их Исус поучи и да им служење Богу постане најважнији циљ у животу. У највећем броју случајева, они којима је Исус послат нису прихватили руку коју им је Бог пружао како би их спасао. Зато је Исус рекао да ће они, када их он избаци напоље, „плакати и шкргутати зубима“. Међутим, „људи с истока и запада, са севера и југа“, дакле из свих других народа, „сешће за сто у Божјем краљевству“ (Лука 13:28, 29).

Исус је затим објаснио: „Има последњих [као што су људи из других народа и угњетавани Јудејци] који ће бити први, и има првих [уважених Јудејаца који су се поносили што су Аврахамови потомци] који ће бити последњи“ (Лука 13:30). То што су „последњи“ значи да неће ући у Божје Краљевство.

Након тога су неки фарисеји дошли код Исуса и рекли му: „Изађи и иди одавде, јер Ирод [Антипа] хоће да те убије.“ Можда је ово потекло лично од краља Ирода, који је желео да Исус оде с његовог подручја. Можда се плашио да ће бити умешан у смрт још једног пророка, као што је то било у случају смрти Јована Крститеља. Али Исус је рекао фарисејима: „Идите и кажите тој лисици: ’Ево, истерујем демоне и лечим данас и сутра, а трећи дан завршићу што имам‘“ (Лука 13:31, 32). Назвавши Ирода ’лисицом‘, Исус је можда указивао  на лукавост ове животиње. Међутим, ни Ирод, нити било ко други није могао да превари или отера Исуса. Он ће извршити задатак који је добио од свог Оца, и то у време које је његов Отац одредио, а не било који човек.

Исус је наставио пут у Јерусалим, зато што је знао да „не приличи да пророк буде погубљен ван Јерусалима“ (Лука 13:33). Ниједно библијско пророчанство о Месији не говори о томе да ће он умрети у том граду. Зашто је онда рекао да ће бити убијен баш тамо? Зато што је Јерусалим био престоница и у њему се налазио Синедрион, врховни суд од 71 члана, на ком се судило онима који су били оптужени да су лажни пророци. Поред тога, у том граду су се приносиле и животињске жртве. Зато је Исус схватио да би било незамисливо да буде убијен у неком другом месту.

„Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и каменујеш оне који су к теби послати!“, с тугом је рекао. „Колико пута сам хтео да скупим твоју децу као што квочка скупља своје пилиће под крила, али ви нисте хтели! Ево, ваша кућа вам се оставља напуштена“ (Лука 13:34, 35). Народ у целини је одбацио Божјег Сина и морали су се суочити с последицама!

Пре него што је Исус стигао у Јерусалим, један фарисејски поглавар га је на сабат позвао код себе на оброк. Они који су ту били пажљиво су посматрали да би видели шта ће Исус учинити за једног човека који је имао водену болест (озбиљно обољење које доводи до скупљања течности, често у ногама и стопалима). Исус је упитао фарисеје и познаваоце Закона: „Да ли се сме лечити на сабат или не сме?“ (Лука 14:3).

Нико није одговарао. Тада је Исус излечио тог човека и упитао их: „Ако некоме од вас син или бик упадне у бунар, зар га нећете одмах извући и на сабатни дан?“ (Лука 14:5). Поново нису могли ништа да кажу на овако логично резоновање.