Isus je već neko vreme poučavao i lečio ljude u Judeji i Jerusalimu. Zatim je prešao Jordan i došao u Pereju da bi i tamo propovedao od grada do grada. Međutim, uskoro će se vratiti u Jerusalim.

Dok je Isus bio u Pereji, jedan čovek ga je upitao: „Gospode, da li je malo onih koji će biti spaseni?“ Možda je taj čovek znao za rasprave među verskim vođama o tome koliko će biti onih koji će se spasti. Međutim, Isus je skrenuo temu na to šta neko mora činiti da bi bio spasen. „Snažno se naprežite da uđete na uska vrata“, rekao je. Dakle, potreban je trud i naprezanje. Zašto? Isus je to ovako objasnio: „Mnogi [će], kažem vam, tražiti da uđu, ali neće moći“ (Luka 13:23, 24).

Da bi pokazao koliko je potrebno naprezati se, Isus je rekao: „Kad domaćin jednom ustane i zaključa vrata, vi ćete ostati napolju i kucaćete na vrata, govoreći: ’Gospodine, otvori nam‘ [...] A on će vam reći: ’Ne poznajem vas. Odlazite od mene, svi koji činite nepravdu!‘“ (Luka 13:25-27).

To pokazuje da će onaj ko zakasni — očigledno zbog toga što je došao kada je njemu odgovaralo — naići na zatvorena i zaključana vrata. Trebalo je da dođe ranije, čak i ako mu to nije odgovaralo. Tako je bilo i s mnogima koji su propustili priliku da ih Isus pouči i da im služenje Bogu postane najvažniji cilj u životu. U najvećem broju slučajeva, oni kojima je Isus poslat nisu prihvatili ruku koju im je Bog pružao kako bi ih spasao. Zato je Isus rekao da će oni, kada ih on izbaci napolje, „plakati i škrgutati zubima“. Međutim, „ljudi s istoka i zapada, sa severa i juga“, dakle iz svih drugih naroda, „sešće za sto u Božjem kraljevstvu“ (Luka 13:28, 29).

Isus je zatim objasnio: „Ima poslednjih [kao što su ljudi iz drugih naroda i ugnjetavani Judejci] koji će biti prvi, i ima prvih [uvaženih Judejaca koji su se ponosili što su Avrahamovi potomci] koji će biti poslednji“ (Luka 13:30). To što su „poslednji“ znači da neće ući u Božje Kraljevstvo.

Nakon toga su neki fariseji došli kod Isusa i rekli mu: „Izađi i idi odavde, jer Irod [Antipa] hoće da te ubije.“ Možda je ovo poteklo lično od kralja Iroda, koji je želeo da Isus ode s njegovog područja. Možda se plašio da će biti umešan u smrt još jednog proroka, kao što je to bilo u slučaju smrti Jovana Krstitelja. Ali Isus je rekao farisejima: „Idite i kažite toj lisici: ’Evo, isterujem demone i lečim danas i sutra, a treći dan završiću što imam‘“ (Luka 13:31, 32). Nazvavši Iroda ’lisicom‘, Isus je možda ukazivao  na lukavost ove životinje. Međutim, ni Irod, niti bilo ko drugi nije mogao da prevari ili otera Isusa. On će izvršiti zadatak koji je dobio od svog Oca, i to u vreme koje je njegov Otac odredio, a ne bilo koji čovek.

Isus je nastavio put u Jerusalim, zato što je znao da „ne priliči da prorok bude pogubljen van Jerusalima“ (Luka 13:33). Nijedno biblijsko proročanstvo o Mesiji ne govori o tome da će on umreti u tom gradu. Zašto je onda rekao da će biti ubijen baš tamo? Zato što je Jerusalim bio prestonica i u njemu se nalazio Sinedrion, vrhovni sud od 71 člana, na kom se sudilo onima koji su bili optuženi da su lažni proroci. Pored toga, u tom gradu su se prinosile i životinjske žrtve. Zato je Isus shvatio da bi bilo nezamislivo da bude ubijen u nekom drugom mestu.

„Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i kamenuješ one koji su k tebi poslati!“, s tugom je rekao. „Koliko puta sam hteo da skupim tvoju decu kao što kvočka skuplja svoje piliće pod krila, ali vi niste hteli! Evo, vaša kuća vam se ostavlja napuštena“ (Luka 13:34, 35). Narod u celini je odbacio Božjeg Sina i morali su se suočiti s posledicama!

Pre nego što je Isus stigao u Jerusalim, jedan farisejski poglavar ga je na sabat pozvao kod sebe na obrok. Oni koji su tu bili pažljivo su posmatrali da bi videli šta će Isus učiniti za jednog čoveka koji je imao vodenu bolest (ozbiljno oboljenje koje dovodi do skupljanja tečnosti, često u nogama i stopalima). Isus je upitao fariseje i poznavaoce Zakona: „Da li se sme lečiti na sabat ili ne sme?“ (Luka 14:3).

Niko nije odgovarao. Tada je Isus izlečio tog čoveka i upitao ih: „Ako nekome od vas sin ili bik upadne u bunar, zar ga nećete odmah izvući i na sabatni dan?“ (Luka 14:5). Ponovo nisu mogli ništa da kažu na ovako logično rezonovanje.