Исус је током своје службе у различитим приликама истицао важност понизности (Лука 14:8-11). Давао је све од себе како би нашао оне који су желели да понизно служе Богу. Неки од њих су још увек били на гласу као грешници.

Они су били привучени Исусу и његовој поруци. Међутим, фарисеји и писмозналци су на њих презриво гледали. Говорили су: „Овај прима грешнике и једе с њима“ (Лука 15:2). Они су обичан народ гледали с висине и понашали се према њима као да су блато под њиховим ногама. Колики су презир гајили према њима види се по томе како су их називали. Наиме, користили су хебрејски израз ам хаарец што значи „народ земље“.

Исус је поступао потпуно другачије. Он се према свима опходио достојанствено, љубазно и самилосно. Због тога су многи који су били у неповољном положају, укључујући и оне који су били грешници, волели да га слушају. Али шта је мислио о критици коју је добио због тога што је помагао таквима и шта је о томе рекао?

Одговор је пружио у виду дирљивог поређења, сличног оном које је раније испричао у Капернауму (Матеј 18:12-14). У овом поређењу, фарисеји су приказани као праведни и да се налазе на сигурном, у Божјем тору. За разлику од њих, убоги појединци из народа су приказани као они који су залутали.

Исус је рекао: „Ако неко од вас има сто оваца и изгуби једну од њих, зар неће оставити оних деведесет и девет у пустињи и тражити изгубљену док је не нађе? И кад је нађе, ставиће је на рамена и радоваће се. А кад дође кући, позваће своје пријатеље и суседе и рећи ће им: ’Радујте се са мном, јер сам нашао своју изгубљену овцу‘“ (Лука 15:4-6).

Како је Исус применио ово поређење? Рекао је: „Кажем вам да ће тако на небу бити већа радост због једног грешника који се каје него због деведесет и девет праведника којима не треба покајање“ (Лука 15:7).

Помињање покајања је сигурно погодило фарисеје. Они су себе сматрали праведнима, те да им није потребно покајање. Када су неколико година раније, неки од њих прекоравали Исуса што је јео с порезницима и грешницима, он је рекао: „Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике“ (Марко 2:15-17). Толико су били уверени у своју  праведност да нису схватили да треба да се покају. Зато нису били повод за радост на небу. Потпуно је другачије када се грешници искрено покају.

Да би истакао да је покајање грешника повод за велику радост на небу, Исус је изнео још једно поређење, које има везе са свакодневним животом: „Ако нека жена има десет драхми па изгуби једну драхму, зар неће упалити светиљку, почистити кућу и пажљиво тражити док је не нађе? И кад је нађе, позваће своје пријатељице и суседе и рећи ће им: ’Радујте се са мном, јер сам нашла драхму коју сам изгубила‘“ (Лука 15:8, 9).

Како је Исус применио ово поређење? Слично као и прошли пут. Рекао је: „Кажем вам, таква је радост међу Божјим анђелима због једног грешника који се каје“ (Лука 15:10).

Дакле, Божји анђели се веома радују када се неки грешник покаје. То је посебно значајно кад се узме у обзир чињеница да ће неки од њих који добију место у Божјем небеском Краљевству имати положај који је изнад анђела (1. Коринћанима 6:2, 3). Међутим, анђели нису љубоморни. Како онда ми треба да реагујемо када се неко ко је познат по гресима покаје и окрене ка Богу?