Isus je tokom svoje službe u različitim prilikama isticao važnost poniznosti (Luka 14:8-11). Davao je sve od sebe kako bi našao one koji su želeli da ponizno služe Bogu. Neki od njih su još uvek bili na glasu kao grešnici.

Oni su bili privučeni Isusu i njegovoj poruci. Međutim, fariseji i pismoznalci su na njih prezrivo gledali. Govorili su: „Ovaj prima grešnike i jede s njima“ (Luka 15:2). Oni su običan narod gledali s visine i ponašali se prema njima kao da su blato pod njihovim nogama. Koliki su prezir gajili prema njima vidi se po tome kako su ih nazivali. Naime, koristili su hebrejski izraz am haarec što znači „narod zemlje“.

Isus je postupao potpuno drugačije. On se prema svima ophodio dostojanstveno, ljubazno i samilosno. Zbog toga su mnogi koji su bili u nepovoljnom položaju, uključujući i one koji su bili grešnici, voleli da ga slušaju. Ali šta je mislio o kritici koju je dobio zbog toga što je pomagao takvima i šta je o tome rekao?

Odgovor je pružio u vidu dirljivog poređenja, sličnog onom koje je ranije ispričao u Kapernaumu (Matej 18:12-14). U ovom poređenju, fariseji su prikazani kao pravedni i da se nalaze na sigurnom, u Božjem toru. Za razliku od njih, ubogi pojedinci iz naroda su prikazani kao oni koji su zalutali.

Isus je rekao: „Ako neko od vas ima sto ovaca i izgubi jednu od njih, zar neće ostaviti onih devedeset i devet u pustinji i tražiti izgubljenu dok je ne nađe? I kad je nađe, staviće je na ramena i radovaće se. A kad dođe kući, pozvaće svoje prijatelje i susede i reći će im: ’Radujte se sa mnom, jer sam našao svoju izgubljenu ovcu‘“ (Luka 15:4-6).

Kako je Isus primenio ovo poređenje? Rekao je: „Kažem vam da će tako na nebu biti veća radost zbog jednog grešnika koji se kaje nego zbog devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje“ (Luka 15:7).

Pominjanje pokajanja je sigurno pogodilo fariseje. Oni su sebe smatrali pravednima, te da im nije potrebno pokajanje. Kada su nekoliko godina ranije, neki od njih prekoravali Isusa što je jeo s poreznicima i grešnicima, on je rekao: „Nisam došao da pozovem pravednike, nego grešnike“ (Marko 2:15-17). Toliko su bili uvereni u svoju  pravednost da nisu shvatili da treba da se pokaju. Zato nisu bili povod za radost na nebu. Potpuno je drugačije kada se grešnici iskreno pokaju.

Da bi istakao da je pokajanje grešnika povod za veliku radost na nebu, Isus je izneo još jedno poređenje, koje ima veze sa svakodnevnim životom: „Ako neka žena ima deset drahmi pa izgubi jednu drahmu, zar neće upaliti svetiljku, počistiti kuću i pažljivo tražiti dok je ne nađe? I kad je nađe, pozvaće svoje prijateljice i susede i reći će im: ’Radujte se sa mnom, jer sam našla drahmu koju sam izgubila‘“ (Luka 15:8, 9).

Kako je Isus primenio ovo poređenje? Slično kao i prošli put. Rekao je: „Kažem vam, takva je radost među Božjim anđelima zbog jednog grešnika koji se kaje“ (Luka 15:10).

Dakle, Božji anđeli se veoma raduju kada se neki grešnik pokaje. To je posebno značajno kad se uzme u obzir činjenica da će neki od njih koji dobiju mesto u Božjem nebeskom Kraljevstvu imati položaj koji je iznad anđela (1. Korinćanima 6:2, 3). Međutim, anđeli nisu ljubomorni. Kako onda mi treba da reagujemo kada se neko ko je poznat po gresima pokaje i okrene ka Bogu?