По повратку из Јерихона, Исус и његови ученици су провели три ноћи у Витанији. Сада је био 10. нисан и рано ујутро су кренули за Јерусалим. Исус је успут огладнео и кад је угледао дрво смокве, кренуо је према њему.

Био је март, а смокве сазревају тек у јуну. Међутим, ова је већ била олистала, па је Исус претпоставио да би могло бити плода на њој. Али није било тако. Лишће је уливало лажну наду. Зато је проклео смокву: „Нека нико више никада не једе плода с тебе“ (Марко 11:14). Дрво је одмах почело да се суши. Исус ће значење својих речи објаснити тек следећег јутра.

Убрзо је са својим ученицима стигао у Јерусалим. Отишао је у храм, који је осмотрио претходног поподнева. Међутим, овог пута је предузео нешто, слично ономе што је учинио на Пасху пре три године, 30. н. е. (Јован 2:14-16). ’Истерао је оне који су продавали и куповали у храму.‘ Такође је ’испревртао столове мењачима новца и клупе онима који су продавали голубове‘ (Марко 11:15). Није никоме дозволио да храмско двориште користи као пречицу да би нешто пренео с једног краја града на други.

Зашто је предузео тако оштре мере против оних који су у храму мењали новац и продавали животиње? Он је одговорио: „Зар није писано: ’Мој дом зваће се дом молитве за све народе‘? А ви сте од њега направили разбојничку пећину“ (Марко 11:17). Назвао их је разбојницима зато што су тражили веома много новца за животиње које су људи куповали како би принели жртве Јехови. Исус је на такве поступке гледао као на изнуђивање или разбојништво.

За то су чули и свештенички главари, писмозналци и водећи људи у народу, и поново су покушали да га ухвате и убију. Међутим, није им пошло за руком јер је народ похрлио да га чује.

На Пасху нису дошли само Јудејци, већ и прозелити, то јест они који су се преобратили на јеврејску религију. Међу њима су били и неки Грци који су дошли да се поклоне Јехови за тај празник. Они су пришли Филипу, вероватно због његовог грчког имена, и тражили да виде Исуса. Филип можда није био сигуран да ли је то на месту и зато се посаветовао с Андријом. Њих двојица су се обратила Исусу, који је изгледа још увек био у храму.

Исус је знао да ће за пар дана бити погубљен. Према томе, није било време да задовољи људску знатижељу, нити да тражи признање у народу. Зато је то на сликовит начин објаснио: „Дошао је час да Син човечји буде прослављен. Заиста, заиста, кажем вам, ако зрно пшенице не падне у земљу и не умре, остаје само. Али ако умре, доноси обилан род“ (Јован 12:23, 24).

Само једно зрно пшенице може изгледати безначајно. Међутим, ако се посади у земљу и као такво „умре“, оно може проклијати и с временом израсти у биљку која ће донети много плода. Исто тако, смрт једног верног и савршеног човека, Исуса, омогућиће вечни живот многима који имају самопожртвован дух сличан његовом. Зато је Исус рекао: „Ко воли свој живот, уништава га, а ко мрзи свој живот у овом свету, сачуваће га за вечни живот“ (Јован 12:25).

Његове речи се не односе само на њега, будући да је рекао: „Ако неко хоће да ми служи, нека иде за мном. И где сам ја,  тамо ће бити и мој слуга. Ако ми неко буде служио, Отац ће му исказати част“ (Јован 12:26). Они којима његов Отац искаже част, постаће његови сувладари у Краљевству. Каква предивна могућност!

Имајући у виду велику патњу и болну смрт која га чека, Исус је рекао: „Сад је моја душа узнемирена. Шта да кажем? Оче, спаси ме од овог часа.“ Па ипак, није се супротставио Божјој вољи, већ је додао: „Зато сам и дошао до овог часа“ (Јован 12:27). Намеравао је да у потпуности изврши Божју вољу, а она је укључивала и његову жртвену смрт.