Исус је још увек био на Маслинској гори с четворицом апостола. Испричао им је још једно поређење, слично оном о минама које је неколико дана раније испричао у Јерихону да би показао да је Краљевство у далекој будућности. Поређење које је сада испричао део је одговора на питања о његовој присутности и свршетку света. Оно је нагласило важност марљивости његових ученика.

Исус је започео следећим речима: „То је као кад је човек који је намеравао да отпутује у туђину позвао своје робове и поверио им своју имовину“ (Матеј 25:14). Пошто је Исус себе раније упоредио с човеком који је отпутовао у далеку земљу да „преузме краљевску власт“, апостоли су лако могли разумети да је човек из овог поређења заправо он (Лука 19:12).

Пре него што је отпутовао, човек је робовима поверио своју имовину. Током три и по године своје службе, Исус је био усредсређен на проповедање добре вести о Божјем Краљевству и обучавање његових ученика да то чине. Сада ће он отићи, уверен да ће они радити све што их је поучио (Матеј 10:7; Лука 10:1, 8, 9; Јован 4:38; 14:12).

Како је човек из приче расподелио своју имовину? Исус је то овако објаснио: „Једноме је дао пет таланата, другоме два, а трећем један, свакоме према његовој способности, и отишао је у туђину“ (Матеј 25:15). Шта ће робови учинити са оним што су добили? Хоће ли то марљиво користити тако да донесу корист свом господару? Исус је рекао:

„Онај који је добио пет таланата одмах је отишао и трговао с њима и зарадио још пет. Исто тако, онај који је добио два зарадио је још два. Али онај који је добио само један отишао је и ископао рупу у земљи и сакрио сребрни новац свог господара“ (Матеј 25:16-18). Шта ће се десити када се господар врати?

„После дужег времена“, испричао је Исус, „дошао је господар тих робова и почео да сређује рачуне с њима“ (Матеј 25:19). Прва двојица су урадила све што је било до њих, ’према својој способности‘. Обојица су била марљива и вредна и умножила су оно што им је било поверено. Онај који је добио пет таланата удвостручио их је, као и онај који је добио два таланта. (У то доба је човек морао да ради 19 година да би зарадио један талант.) Зато је господар имао исте речи похвале за оба роба: „Одлично, добри и верни робе! Био си веран над малим  и зато ћу те поставити над многим. Радуј се са својим господарем!‘“ (Матеј 25:21).

Међутим, с робом који је добио један талант било је сасвим другачије. Он је рекао: „Господару, знао сам да си захтеван човек, да жањеш где ниси сејао и скупљаш где ниси вејао. Зато сам се уплашио и отишао и сакрио твој талант у земљу. Ево ти што је твоје“ (Матеј 25:24, 25). Овај роб је могао барем да уложи новац у банку и тако добије камату за свог господара. Али ни то није учинио! Заправо, деловао је против њега.

Господар га је с правом назвао ’злим и лењим робом‘. Зато му је одузето оно што је имао и дато робу који је био изузетно марљив. Тада је господар поставио мерило: „Свакоме ко има, даће се још и имаће обиље, а ономе ко нема, узеће се и оно што има“ (Матеј 25:26, 29).

Исусови ученици су имали много тога за размишљање, чак и кад је реч само о овом поређењу. Могли су схватити да оно што им је Исус поверио — предивна част да стварају ученике — има велику вредност. Зато је очекивао да буду марљиви. Тиме није мислио да сви морају имати исти удео у проповедању. Као што је показао у поређењу које је испричао, свако треба да учини ’према својој способности‘. То никако не значи да ће Господар бити задовољан ако је неко лењ и не даје све од себе да би увећао његову имовину.

Апостоли су сигурно били одушевљени следећим засигурањем: „Свакоме ко има, даће се још.“