Isus je još uvek bio na Maslinskoj gori s četvoricom apostola. Ispričao im je još jedno poređenje, slično onom o minama koje je nekoliko dana ranije ispričao u Jerihonu da bi pokazao da je Kraljevstvo u dalekoj budućnosti. Poređenje koje je sada ispričao deo je odgovora na pitanja o njegovoj prisutnosti i svršetku sveta. Ono je naglasilo važnost marljivosti njegovih učenika.

Isus je započeo sledećim rečima: „To je kao kad je čovek koji je nameravao da otputuje u tuđinu pozvao svoje robove i poverio im svoju imovinu“ (Matej 25:14). Pošto je Isus sebe ranije uporedio s čovekom koji je otputovao u daleku zemlju da „preuzme kraljevsku vlast“, apostoli su lako mogli razumeti da je čovek iz ovog poređenja zapravo on (Luka 19:12).

Pre nego što je otputovao, čovek je robovima poverio svoju imovinu. Tokom tri i po godine svoje službe, Isus je bio usredsređen na propovedanje dobre vesti o Božjem Kraljevstvu i obučavanje njegovih učenika da to čine. Sada će on otići, uveren da će oni raditi sve što ih je poučio (Matej 10:7; Luka 10:1, 8, 9; Jovan 4:38; 14:12).

Kako je čovek iz priče raspodelio svoju imovinu? Isus je to ovako objasnio: „Jednome je dao pet talanata, drugome dva, a trećem jedan, svakome prema njegovoj sposobnosti, i otišao je u tuđinu“ (Matej 25:15). Šta će robovi učiniti sa onim što su dobili? Hoće li to marljivo koristiti tako da donesu korist svom gospodaru? Isus je rekao:

„Onaj koji je dobio pet talanata odmah je otišao i trgovao s njima i zaradio još pet. Isto tako, onaj koji je dobio dva zaradio je još dva. Ali onaj koji je dobio samo jedan otišao je i iskopao rupu u zemlji i sakrio srebrni novac svog gospodara“ (Matej 25:16-18). Šta će se desiti kada se gospodar vrati?

„Posle dužeg vremena“, ispričao je Isus, „došao je gospodar tih robova i počeo da sređuje račune s njima“ (Matej 25:19). Prva dvojica su uradila sve što je bilo do njih, ’prema svojoj sposobnosti‘. Obojica su bila marljiva i vredna i umnožila su ono što im je bilo povereno. Onaj koji je dobio pet talanata udvostručio ih je, kao i onaj koji je dobio dva talanta. (U to doba je čovek morao da radi 19 godina da bi zaradio jedan talant.) Zato je gospodar imao iste reči pohvale za oba roba: „Odlično, dobri i verni robe! Bio si veran nad malim  i zato ću te postaviti nad mnogim. Raduj se sa svojim gospodarem!‘“ (Matej 25:21).

Međutim, s robom koji je dobio jedan talant bilo je sasvim drugačije. On je rekao: „Gospodaru, znao sam da si zahtevan čovek, da žanješ gde nisi sejao i skupljaš gde nisi vejao. Zato sam se uplašio i otišao i sakrio tvoj talant u zemlju. Evo ti što je tvoje“ (Matej 25:24, 25). Ovaj rob je mogao barem da uloži novac u banku i tako dobije kamatu za svog gospodara. Ali ni to nije učinio! Zapravo, delovao je protiv njega.

Gospodar ga je s pravom nazvao ’zlim i lenjim robom‘. Zato mu je oduzeto ono što je imao i dato robu koji je bio izuzetno marljiv. Tada je gospodar postavio merilo: „Svakome ko ima, daće se još i imaće obilje, a onome ko nema, uzeće se i ono što ima“ (Matej 25:26, 29).

Isusovi učenici su imali mnogo toga za razmišljanje, čak i kad je reč samo o ovom poređenju. Mogli su shvatiti da ono što im je Isus poverio — predivna čast da stvaraju učenike — ima veliku vrednost. Zato je očekivao da budu marljivi. Time nije mislio da svi moraju imati isti udeo u propovedanju. Kao što je pokazao u poređenju koje je ispričao, svako treba da učini ’prema svojoj sposobnosti‘. To nikako ne znači da će Gospodar biti zadovoljan ako je neko lenj i ne daje sve od sebe da bi uvećao njegovu imovinu.

Apostoli su sigurno bili oduševljeni sledećim zasiguranjem: „Svakome ko ima, daće se još.“