Након што је био свезан као злочинац, Исус је одведен код Ане. Он је био првосвештеник у време када је Исус као дечак задивио учитеље у храму (Лука 2:42, 47). Касније су неки Анини синови били првосвештеници, а сада је на том положају био Анин зет, Кајафа.

Док је Исус био код Ане, Кајафа је имао довољно времена да окупи Синедрион. Био је то суд сачињен од 71 члана, међу којима су били првосвештеник и други који су раније били на том положају.

Ана је испитивао Исуса о „његовим ученицима и о његовом учењу“. Исус је једноставно одговорио: „Ја сам јавно говорио свету. Увек сам поучавао у синагоги и у храму, где се скупљају сви Јудејци. Ништа нисам говорио у тајности. Зашто питаш мене? Питај оне који су чули шта сам им говорио“ (Јован 18:19-21).

Један од стражара који је тамо стајао ошамарио је Исуса и прекорио га: „Зар тако одговараш свештеничком главару?“ Али Исус је знао да ништа лоше није урадио, па је рекао: „Ако сам погрешно рекао, докажи да је погрешно. А ако сам право рекао, зашто ме удараш?“ (Јован 18:22, 23). Ана је затим послао Исуса код свог зета, Кајафе.

До  тада се окупио цео Синедрион — тадашњи првосвештеник, старешине народа и писмозналци. Нашли су се у Кајафином дому. Било је незаконито одржавати такво суђење током пасхалне вечери, али их то није омело да спроведу своје зле намере.

То ни у ком случају није било непристрано суђење. Раније, након Лазаревог ускрсења, Синедрион је одлучио да Исус мора умрети (Јован 11:47-53). Само неколико дана пре тога, верске вође су се удружиле у намери да га ухвате и убију (Матеј 26:3, 4). Дакле, Исус је и пре почетка суђења био осуђен на смрт!

Осим што су се састали да би одржали незаконито суђење, свештенички главари и други из Синедриона су покушали да пронађу сведоке који ће изнети лажне доказе на основу којих ће осудити Исуса. Пронашли су многе, али се њихова сведочанства нису слагала. На крају су двојица пришла и рекла: „Ми смо га чули како говори: ’Развалићу овај храм начињен људским рукама и за три дана саградићу други који неће бити начињен људским рукама‘“ (Марко 14:58). Али чак се ни та двојица нису у потпуности сложила.

Тада је Кајафа упитао Исуса: „Зар ништа не одговараш? Шта кажеш на оптужбе које износе против тебе?“ (Марко 14:60). Исус није рекао ни реч на те лажне оптужбе сведока. Зато је првосвештеник Кајафа прибегао другој методи.

Знао је да су Јудејци осетљиви ако неко тврди да је Божји Син. Раније, када је Исус назвао Бога својим Оцем, Јудејци су желели да га убију јер су говорили да себе ’изједначава с Богом‘ (Јован 5:17, 18; 10:31-39). Свестан тога, Кајафа је лукаво тражио од Исуса: „Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христ, Син Божји!“ (Матеј 26:63). Исус је већ у ранијим приликама рекао да је Божји Син (Јован 3:18; 5:25; 11:4). Ако би то сада прећутао, изгледало би да пориче да је Божји Син и Христ. Зато је рекао: „Јесам. И видећете Сина човечјег како седи с десне стране Силнога и долази с облацима небеским“ (Марко 14:62).

На то је Кајафа драматично устао, раздерао хаљине и узвикнуо: „Похулио је! Шта нам још требају сведоци? Ево, сад сте чули хулу. Шта мислите?“ Синедрион је изнео своју неправедну осуду: „Заслужује смрт“ (Матеј 26:65, 66).

Тада су почели да злостављају Исуса и да га ударају песницама. Други су га шамарали и пљували. Затим су му покрили главу, ударали га и саркастично говорили: „Ако си пророк, реци ко те је ударио!“ (Лука 22:64). Тако је, под велом мрака, Божји Син био злостављан на незаконитом суђењу!