Био је ’шести сат‘, то јест подне. Необична тама се ’спустила на целу земљу и потрајала је све до деветог сата‘, то јест три по подне (Марко 15:33). Та застрашујућа тама није настала због помрачења сунца. Оно се дешава у време младог месеца, док је за време Пасхе месец пун. Осим тога, ова тама је трајала много дуже од неколико минута, колико траје помрачење сунца. Нема сумње да ју је Бог проузроковао!

Замислимо како је то утицало на оне који су се ругали Исусу. За време таме, четири жене су дошле до мученичког стуба. Биле су то Исусова мајка, Салома, Марија Магдалена и Марија, мајка апостола Јакова Мањег.

Апостол Јован је стајао уз Исусову ожалошћену мајку код стуба. Марија је посматрала свог рођеног сина ког је одгајала како сада у страшним боловима виси на стубу. За њу је то било као да јој је ’мач пробо душу‘ (Јован 19:25; Лука 2:35). Иако је Исус био у тешким мукама, размишљао је о њеном добру. С напором је климнуо главом према Јовану и рекао својој мајци: „Жено, ево ти сина!“ Затим је климнуо ка Марији и рекао Јовану: „Ево ти мајке!“ (Јован 19:26, 27).

Исус је бригу о својој мајци, која је очигледно дотад већ била удовица, поверио апостолу кога је посебно волео. Знао је да његова полубраћа, Маријини други синови, још нису веровали у њега. Зато се побринуо да физичке и духовне потребе његове мајке буду збринуте. Заиста диван пример!

Након што се тама подигла, Исус је рекао: „Жедан сам.“ Тиме су се испуниле речи из Писма (Јован 19:28; Псалам 22:15). Исус Христ је осећао да му је Отац ускратио заштиту, како би његова верност била испитана до краја. Зато је завапио: „Ели, Ели, лама савахтани?“, што значи: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ Изгледа је у питању био арамејски израз, који је он изговорио на галилејском дијалекту. Неки од оближњих посматрача нису разумели његов повик, па су рекли: „Зове Илију.“ Један од њих је отрчао, натопио сунђер ускислим вином, ставио га на трску и дао му да пије. Али други су говорили: „Пустите га! Да видимо хоће ли доћи Илија да га скине“ (Марко 15:34-36).

Тада је Исус рекао: „Свршено је!“ (Јован 19:30). У потпуности је испунио Очеву вољу. На крају је узвикнуо: „Оче, у твоје руке поверавам свој дух!“ (Лука 23:46). Тако је предао Јехови своју животну снагу, уверен да га он може вратити у живот. С потпуним поверењем у њега, спустио је главу и издахнуо.

Тада је наступио снажан земљотрес, услед ког су се стене распукле. Био је толико снажан да су се гробови изван Јерусалима отворили, а лешеви испали из њих. Пролазници који су видели мртва тела  ушли су у „свети град“ и испричали шта су видели (Матеј 27:51-53).

Кад је Исус умро, дуга, тешка завеса која је делила Светињу од Светиње над светињама поцепала се напола, од врха до дна. Тај невероватан догађај био је показатељ Божјег гнева према онима који су убили његовог Сина. Такође је означио да је пут у Светињу над светињама, то јест небо, сада могућ (Јеврејима 9:2, 3; 10:19, 20).

Сасвим је разумљиво што су се људи много уплашили. Стотник који је био задужен за погубљење рекао је: „Овај човек је заиста био Божји Син“ (Марко 15:39). Можда је био присутан на Исусовом суђењу пред Пилатом када се повела реч о томе да ли је Исус Божји Син. Сада је био уверен да је Исус праведник и да је заиста Божји Син.

Под утиском свих ових необичних догађаја, народ се разишао, „ударајући се у груди“. Тиме се изражавала велика туга и срамота (Лука 23:48). Међу онима који су све посматрали из даљине било је много жена које су понекад пратиле Исуса. Оне су биле дубоко потресене због свега што се десило.