Аврахам и Сара су већ доста година били у браку. Када су напустили свој удобан дом у Уру, живели су под шаторима. Сара се због тога није жалила, јер је веровала да је оно што Јехова тражи од њих за њихово добро.

Сара је толико желела дете да је једном приликом рекла Аврахаму: „Ако би моја слушкиња Агара имала дете с тобом, ја бих га волела као да је моје.“ Агара је после неког времена родила сина, који је добио име Исмаило.

Доста година касније, када је Аврахам имао 99 година, а Сара 89, у госте су им дошла три човека. Аврахам их је замолио да седну испод једног дрвета и да се мало одморе док им спреми нешто за јело. Да ли знаш ко су они били? То су били анђели! Они су рекли Аврахаму: „Следеће године у ово доба, ти и твоја жена добићете сина.“ Сара их је из шатора слушала, па се насмејала и у себи помислила: „Како бих ја овако стара могла родити дете?“

Сара је следеће године родила сина, баш као што је Јеховин анђео рекао. Аврахам му је дао име Исак, што значи „смех“.

 Једном приликом, када је Исак имао око пет година, Сара је приметила како се Агарин син Исмаило руга Исаку. Желела је да заштити свог сина, па је испричала Аврахаму шта је видела и рекла му да отера Исмаила. Аврахам испрва није хтео то да уради. Али Јехова је желео да заштити Исака, па је зато рекао Аврахаму: „Послушај Сару. Ја ћу се побринути за Исмаила. А моје обећање ће се испунити преко Исака.“