Исак је имао 40 година када се оженио Ребеком. Много ју је волео. После неког времена добили су два сина — и то близанце.

Старији син се звао Исав, а млађи Јаков. Исав је волео да буде у пољу и постао је добар ловац. А Јаков је више волео да буде код куће.

У то време, најстарији син је после очеве смрти добијао највећи део имања и новца. То се звало наследство. У Исаковој породици у наследство су спадала и обећања која је Јехова дао Аврахаму. Исава нису много занимала та обећања, али Јаков је знао да су она веома важна.

Исав се једног дана вратио из лова веома уморан. Осетио је како дивно мирише јело које је Јаков спремио и рекао је: „Јао, што сам гладан! Дај ми мало тог црвеног јела!“ А Јаков му је рекао: „Хоћу, али прво ми обећај да ћеш ми дати своје наследство.“ Исав му је рекао: „Баш ме брига за наследство! Даћу ти га, само ми дај да нешто једем.“ Да ли мислиш да је било паметно то што је Исав урадио? Не, сигурно није. Исав се због једног јела одрекао нечег веома вредног.

Када је Исак остарио, дошло је време да благослови свог старијег сина. Али Ребека је помогла Јакову, свом млађем сину, да добије тај благослов. Исав се  много наљутио када је то сазнао и желео је да убије свог брата. Исак и Ребека су хтели да заштите Јакова, па су му рекли: „Иди код свог ујака Лавана и остани тамо док се Исав не смири.“ Јаков је послушао своје родитеље и отишао од куће да би извукао живу главу.