Након што је Давид убио Голијата, краљ Саул га је поставио над својом војском. Давид је однео многе победе и народ га је заволео. Кад год се враћао из битке, жене су играле и певале: „Саул поби хиљаде непријатеља, а Давид десетине хиљада!“ Зато је Саул био љубоморан на Давида и хтео је да га убије.

Давид је веома лепо свирао харфу. Док је једном тако свирао за Саула, он га је гађао копљем. Давид се на време измакао и копље се забило у зид. Саул је након тога још много пута покушао да га убије. Зато је Давид на крају побегао и скривао се у пустињи.

Саул је са војском од 3 000 људи кренуо у потрагу за Давидом. Једном је ушао баш у пећину у којој су се Давид и његови људи скривали. Људи  који су били с Давидом рекли су му да је то прилика да убије Саула. Давид му се пришуњао с леђа и одсекао крај његовог огртача, а да Саул ништа није приметио. Али одмах је почела да га гризе савест што није показао поштовање према Јеховином помазаном краљу. Зато није дозволио својим људима да убију Саула. Кад је Саул изашао из пећине, Давид му је довикнуо да је могао да га убије само да је хтео. Да ли је због тога Саул променио мишљење о Давиду?

Није. И даље га је прогонио. Једне ноћи су се Давид и његов сестрић Ависај ушуњали у Саулов логор. Сви су спавали, чак и Авенир, заповедник Саулове војске. Ависај је рекао Давиду: „Ово је прилика да га убијемо.“ Али Давид му је одговорио: „Јехова ће се позабавити Саулом. Хајде само да му узмемо копље и крчаг за воду.“

Давид се попео на брдо с ког се видео Саулов логор и повикао: „Авенире, зашто ниси чувао свог краља? Где је Саулово копље и где му је крчаг за воду?“ Саул је препознао Давидов глас и рекао: „Могао си да ме убијеш, али ниси. Знам да ћеш ти бити краљ Израела.“ После тога Саул се вратио кући. Али нису сви из Саулове породице мрзели Давида.