Јехова је за време суше рекао Илији: „Иди у Сарепту. Тамо живи једна удовица која ће ти давати храну.“ Када је дошао до улаза у тај град, угледао је једну сиромашну удовицу како скупља дрва. Замолио ју је да му да мало воде да пије. Кад је пошла да му донесе воде, довикнуо јој је: „Молим те, донеси ми и мало хлеба.“ Али она му је одговорила: „Немам хлеба. Имам тек толико брашна и уља да припремим нешто свом сину и себи.“ Илија јој је рекао: „Јехова је обећао да ти неће нестати ни брашна ни уља све док траје суша ако ми умесиш мало хлеба.“

Тако је удовица отишла кући и учинила онако како јој је рекао Јеховин пророк. И баш као што је Јехова обећао, та удовица и њен син имали су довољно хране све док је трајала суша. Брашно у ћупу није се потрошило нити је уља у крчагу нестало.

 А онда се догодило нешто страшно. Син те удовице се толико разболео да је умро. Она је преклињала Илију да јој помогне. Он је узео дечака из њеног наручја и однео га у једну собу у њеној кући. Положио га је на постељу и помолио се: „Јехова, молим те, врати живот овом детету.“ Да ли знаш зашто би било заиста невероватно да Јехова тако нешто учини? Зато што се, колико знамо, никада раније ништа слично није десило. Осим тога, та удовица и њен син нису били Израелци.

Јехова је услишио Илијину молитву и дечак је поново почео да дише! Илија је рекао удовици: „Види, твој син је жив!“ Њеној срећи није било краја и одушевљено је рекла Илији: „Сада заиста знам да си ти Божји човек, јер говориш само оно што ти Јехова каже и та реч се увек испуни.“