Jehova je za vreme suše rekao Iliji: „Idi u Sareptu. Tamo živi jedna udovica koja će ti davati hranu.“ Kada je došao do ulaza u taj grad, ugledao je jednu siromašnu udovicu kako skuplja drva. Zamolio ju je da mu da malo vode da pije. Kad je pošla da mu donese vode, doviknuo joj je: „Molim te, donesi mi i malo hleba.“ Ali ona mu je odgovorila: „Nemam hleba. Imam tek toliko brašna i ulja da pripremim nešto svom sinu i sebi.“ Ilija joj je rekao: „Jehova je obećao da ti neće nestati ni brašna ni ulja sve dok traje suša ako mi umesiš malo hleba.“

Tako je udovica otišla kući i učinila onako kako joj je rekao Jehovin prorok. I baš kao što je Jehova obećao, ta udovica i njen sin imali su dovoljno hrane sve dok je trajala suša. Brašno u ćupu nije se potrošilo niti je ulja u krčagu nestalo.

 A onda se dogodilo nešto strašno. Sin te udovice se toliko razboleo da je umro. Ona je preklinjala Iliju da joj pomogne. On je uzeo dečaka iz njenog naručja i odneo ga u jednu sobu u njenoj kući. Položio ga je na postelju i pomolio se: „Jehova, molim te, vrati život ovom detetu.“ Da li znaš zašto bi bilo zaista neverovatno da Jehova tako nešto učini? Zato što se, koliko znamo, nikada ranije ništa slično nije desilo. Osim toga, ta udovica i njen sin nisu bili Izraelci.

Jehova je uslišio Ilijinu molitvu i dečak je ponovo počeo da diše! Ilija je rekao udovici: „Vidi, tvoj sin je živ!“ Njenoj sreći nije bilo kraja i oduševljeno je rekla Iliji: „Sada zaista znam da si ti Božji čovek, jer govoriš samo ono što ti Jehova kaže i ta reč se uvek ispuni.“