Краљ Сирије, Вен-Адад, водио је рат против Израела. Али пророк Јелисеј је сваки пут упозорио краља Израела где се налази сиријска војска, тако да он није одлазио на та места. Зато је Вен-Адад решио да зароби Јелисеја. Сазнао је да је у Дотану и послао је војску да га ухвати.

Сиријска војска је ноћу стигла у Дотан. Када је Јелисејев слуга ујутру устао и изашао напоље, угледао је велику војску која је опколила град. Престрављено је узвикнуо: „Јао господару, шта ћемо сад?“ А он му је рекао: „Наших има више него њихових.“ Тог тренутка Јехова је учинио да Јелисејев слуга види како су околна брда пуна пламених коња и кола.

Када су Сиријци кренули да ухвате Јелисеја, он се помолио: „Јехова, молим те ослепи их.“ Од тог тренутка војници нису имали представу где се налазе, иако нису стварно били слепи. Јелисеј им је рекао: „Није ово град који тражите.  Пођите за мном и ја ћу вас одвести код човека кога тражите.“ Они су ишли за Јелисејем све до Самарије, где се налазио краљ Израела.

Сиријци су прекасно схватили шта се десило. Краљ Израела је упитао Јелисеја да ли да их све побије. Да ли је Јелисеј искористио ту прилику да се освети тим људима који су покушали да му науде? Није. Рекао је краљу: „Немој да их побијеш. Дај им да једу, а онда нека иду својим путем.“ Тако им је краљ приредио велику гозбу и затим их послао кући.