Jehova je izabrao Jeremiju da bude prorok narodu u Judi. Rekao mu je da im otvoreno kaže da moraju prestati da čine zlo. Ali Jeremija je rekao Jehovi: „Ja ne znam da govorim jer sam još dete.“ Tada mu je Jehova rekao: „Ne boj se. Ja ću ti reći šta da kažeš i ja ću ti pomagati.“

Jehova je rekao Jeremiji da okupi starešine, da pred njima razbije zemljani krčag i da im kaže: „Ovako ću razbiti Jerusalim.“ Kada je Jeremija učinio ono što mu je Jehova rekao, starešine su se mnogo naljutile. Sveštenik koji se zvao Pashor istukao je Jeremiju i stavio mu ruke i noge u jednu drvenu spravu tako da celu noć nije mogao da se pomeri. Sutradan ga je Pashor oslobodio. Jeremija je rekao: „Ja ne mogu više ovako. Neću više propovedati.“ Ali da li je zaista prestao da propoveda? Nije. Kada je još malo razmislio o svemu, rekao je: „Jehovina reč je kao vatra koja gori u meni. Ne mogu da ćutim.“ Jeremija je nastavio da opominje narod.

Godine su prolazile i Juda je dobila novog kralja. Sveštenici i lažni proroci su mrzeli Jeremiju zbog onoga što je govorio. Rekli su knezovima: „Ovaj čovek zaslužuje smrt.“ Jeremija je na to rekao: „Ako me ubijete, ubićete nevinog čoveka. Ja vam prenosim Jehovine reči, ništa ne izmišljam.“ Kad su knezovi to čuli, zaključili su da Jeremija ne zaslužuje smrt.

Pošto je Jeremija nastavio da propoveda, knezovi su pobesneli. Tražili su od kralja  da pogubi Jeremiju, a on im je odgovorio da mogu da rade s njim šta god žele. Uhvatili su Jeremiju i bacili ga u bunar u kome je bilo blata, nadajući se da će tamo umreti. Tako je Jeremija polako tonuo u blato.

Jedan kraljev dvoranin koji se zvao Avdemeleh rekao je kralju: „Knezovi su bacili Jeremiju u bunar! Umreće ako ga ne izvadimo odatle.“ Kralj je zapovedio Avdemelehu da povede sa sobom 30 ljudi i da izvuku Jeremiju iz tog bunara. Zar ne bi trebalo da i mi budemo poput Jeremije, koji nije dozvolio da ga išta spreči da propoveda?