Isus ne samo što je imao moć da leči bolesne i da uskrsava mrtve, već je mogao i da utiče na vetar i kišu. Kada je završio sa molitvom, video je da se na Galilejskom moru podigla oluja. Njegovi apostoli su bili u čamcu koji je jedva odolevao jakom vetru. Tada je sišao s gore i počeo da hoda po vodi prema čamcu. Apostoli su se mnogo uplašili kad su videli da im se neko približava hodajući po vodi. Zato ih je umirio: „Ja sam. Ne bojte se.“

Petar mu se obratio: „Gospode, ako si to stvarno ti, pozovi me da dođem k tebi.“ Tada ga je Isus pozvao. Tako je Petar usred oluje izašao iz čamca i počeo da hoda po vodi prema Isusu. Ali dok mu se približavao, pogledao je oko sebe i kada je shvatio koliko je oluja jaka, uplašio se. Osetivši da tone, uzviknuo je: „Gospode, spasi me!“ Isus ga je uhvatio za ruku i rekao: „Zašto si posumnjao? Gde ti je vera?“

Oluja je prestala istog časa kada su Isus i Petar ušli u čamac. Možeš li da zamisliš kako su se apostoli osećali? Rekli su Isusu: „Ti si zaista Božji Sin.“

Ali ovo nije bila jedina situacija u kojoj je Isus uticao na vremenske prilike. Kada su jednom Isus i apostoli plovili na drugu stranu Galilejskog mora, Isus je zaspao u čamcu. Dok je on spavao, podigla se velika oluja. Talasi su se razbijali o čamac i on se napunio vodom. Apostoli su probudili Isusa vičući: „Učitelju, pomozi nam. Izginućemo!“ Isus je ustao i zapretio moru: „Umiri se!“ Vetar je istog časa prestao da duva i more se smirilo. Tada je upitao apostole: „Gde vam je vera?“ A oni su jedan drugom u čudu govorili: „Čak ga i vetar i more slušaju.“ Apostoli su shvatili da nemaju čega da se plaše ako se potpuno uzdaju u Isusa.