Јехова је већи од нашег срца

„МИЛИ су Јехови они који га се боје“, написао је псалмиста. Заиста, Створитељ се радује док посматра сваког свог људског слугу како се труди да се држи његових праведних мерила. Бог благосиља своје лојалне, храбри их и теши у временима очајања. Он зна да су његови обожаваоци несавршени, зато је реалан у погледу оног што очекује од њих (Псалам 147:11).

Можда нам није тешко да верујемо да Јехова много воли све своје слуге у целини. Међутим, неки су изгледа претерано забринути због сопствених недостатака да су убеђени да их Јехова нипошто не може волети. „И сувише сам несавршен да би ме Јехова волео“, можда закључују. Наравно, сви ми с времена на време имамо негативна осећања. Али изгледа да неки непрестано воде борбу против осећања безвредности.

Осећање утучености

У библијска времена многе верне особе су мучила осећања тешке утучености. Јов  је мрзео живот и мислио је да га је Бог напустио. Ана, која је родила Самуила, једно време је била јако несрећна зато што није имала деце, и горко је плакала. Давид се „савио до земље“, а Епафродит је био очајан јер је вест о његовој болести ражалостила браћу (Псалам 38:6, NW; 1. Самуилова 1:7, 10; Јов 29:2, 4, 5; Филипљанима 2:25, 26).

Како је с хришћанима данас? Можда болест, поодмакле године или друге личне околности спречавају неке да у светој служби учине онолико колико би желели. То их може навести да закључе како су изневерили Јехову и сувернике. Неки пак, можда стално криве себе због прошлих грешака, и сумњају да им је Јехова опростио. Можда су други који су одрастали у не баш сјајном породичном окружењу убеђени да нису вредни љубави. Како је то могуће?

Неки су одрастали у породицама где није владала љубав већ себичност, заједљивост и страх. Они можда никада нису осетили шта значи имати оца који их јако воли, који тражи прилике да их похвали и охрабри, који прелази преко пропуста и спреман је да опрости чак и много озбиљније грешке, и чија топлина доприноси томе да се цела породица осећа сигурно. Пошто никада нису имали земаљског оца који је пун љубави, можда им је тешко да разумеју шта значи имати небеског Оца који је пун љубави.

Примера ради, Фриц пише: „На моје детињство и младост снажно је утицало понашање мога оца који није показивао љубав. a Ни један једини пут ме није похвалио и никада нисам био близак с њим. У ствари, најчешће сам га се бојао.“ Као последица тога, Фриц, који је сада у 50-им, још увек има осећања недораслости. У вези с тим, Маргарета прича: „Моји родитељи су били хладни и без љубави. Када сам почела да проучавам Библију, било ми је тешко да представим себи какав је један отац пун љубави.“

Због таквих осећања, насталих из било ког разлога наша служба понекад првенствено може бити мотивисана великим осећајем кривице или страхом, а не љубављу. Наше најбоље нам никад не изгледа довољно добро. Због жеље да угодимо Јехови и суверницима можда имамо осећај као да посежемо за нечим што је ван нашег домашаја. Зато можда не остварујемо своје циљеве, кривимо себе и осећамо се утучено.

Шта можемо учинити? Можда треба да се подсетимо колико Јехова има велико срце. Неко ко је разумео ту страну Божје личности коју карактерише љубав, био је апостол Јован.

„Бог је већи од нашег срца“

Крајем првога века н.е. Јован је својим суверницима написао: „По томе ћемо знати да потичемо од истине, и уверићемо своје срце пред њим у погледу свега за шта би нас наше срце могло осуђивати, јер Бог је већи од нашег срца и зна све.“ Зашто је Јован написао ове речи? (1. Јованова 3:19, 20).

Јован је очигледно знао да је сасвим могуће да један Јеховин слуга осећа како га срце осуђује. Можда је и сам Јован доживео таква осећања. С обзиром да је био младић плаховите нарави, једном приликом га је Исус Христ укорио што је био превише оштар у опхођењу с другима. У ствари, Исус је Јована и његовог брата Јакова ’назвао Воанергес, што значи синови грома‘ (Марко 3:17; Лука 9:49-56).

Током наредних 60 година Јован је сазрео и постао уравнотежен, пун љубави и милосрдан хришћанин. У време када је, као апостол који је још једини био жив, писао своје прво надахнуто писмо, знао је да Јехова не прекорава своје слуге за сваки погрешан поступак. Баш напротив, он је срдачан, пун разумевања, великодушан и самилостан Отац који има дубоку љубав према свима који га воле и обожавају у истини. Јован је написао: „Бог је љубав“ (1. Јованова 4:8).

 Јехова се радује због тога што му служимо

Бог познаје наше урођене слабости и недостатке, и узима их у обзир. „Он зна за грађу нашу, памти да смо прах“, написао је Давид. Јехова је свестан колико је средина утицала на то да постанемо такви какви јесмо. Заправо, он нас познаје далеко боље него што ми сами себе познајемо (Псалам 103:14).

Он зна да би многи од нас волели да су другачији, али не можемо савладати своју несавршеност. Наше стање би се могло упоредити са стањем апостола Павла, који је написао: „Добро које желим не радим, него зло које не желим, то чиним.“ Сви се ми налазимо у истој борби. Понекад то може проузроковати да нас срце осуђује (Римљанима 7:19).

Увек задржи на уму следеће: много је важније како нас Јехова види него како ми видимо себе. Кад год нас види како се трудимо да му угодимо он не изражава само неко благо задовољство, већ се радује због тога (Пословице 27:11). Премда нам се можда чини да је оно што постижемо релативно мало у нашим сопственим очима, наша спремност и добар мотив јесте оно што њега радује. Он гледа иза оног што постижемо; он запажа и шта бисмо хтели да чинимо; он је свестан наших жеља и чежњи. Јехова може да чита наше срце (Јеремија 12:3; 17:10).

Примера ради, многи Јеховини сведоци су по природи бојажљиви и суздржани људи који не воле да привлаче велику пажњу. За такве особе, проповедање добре вести од куће до куће може бити страшан изазов. Па ипак, покренуте жељом да служе Богу и да помажу ближњима, чак и бојажљиве особе уче да прилазе људима и разговарају о Библији. Оне можда мисле да мало постижу, а то може да им одузима радост. Срце им можда говори да њихова јавна служба није вредна. Али Јехова се сигурно радује због великог труда који такве особе улажу у служби. Осим тога, оне не знају када и где ће семе истине проклијати, израсти и донети плод (Проповедник 11:6; Марко 12:41-44; 2. Коринћанима 8:12).

Други Сведоци пате услед дуготрајне болести или што постају све старији. За њих редовно посећивање састанака у Дворани Краљевства може бити пропраћено болом и узнемиреношћу. Када слушају говор о делу проповедања то их може подсетити на оно што су навикли да раде и што би још желели да ураде, иако их немоћ спутава. Можда их мучи осећај кривице јер не могу следити савете онолико колико би хтели. Па ипак, Јехова сигурно високо цени њихову лојалност и истрајност. Све док му остају лојални, он никада не заборавља њихову верну прошлост (Псалам 18:25; 37:28, NW).

’Уверимо своје срце‘

Када је Јован зашао у године сигурно је много боље разумео колико је Бог пун разумевања. Сети се да је написао: „Бог је већи од нашег срца и зна све.“ Штавише, Јован нас је охрабрио да ’уверимо своје срце‘. Шта је тиме мислио?

Према речнику Vine’s Expository Dictionary of Old and New Testament Words, грчки глагол преведен са „уверити“ значи „наговорити, придобити или задобити, убедити“. Другим речима, да бисмо уверили наше срце, морамо га задобити, наговорити да верује да нас Јехова воли. Како?

Фриц, споменут раније у овом чланку, већ више од 25 година служи као старешина у једној скупштини Јеховиних сведока, и утврдио је да помоћу личног студија може уверити своје срце у Јеховину љубав. „Редовно и пажљиво проучавам Библију и наше публикације. То ми помаже да се не задржавам на прошлости већ да имам јасну визију предивне будућности. Каткада ме сустигне прошлост, и имам осећај да ме  Бог нипошто не може волети. Али, углавном, утврдио сам да редован студиј окрепљује моје срце, јача моју веру и помаже ми да останем радостан и уравнотежен.“

Истина, читање Библије и медитирање можда неће променити нашу стварну ситуацију. Па ипак, то може променити начин на који је сагледавамо. Када наше срце хранимо мислима из Божје Речи то нам помаже да размишљамо као и он. Надаље, студиј нам омогућује да још боље схватимо колико је Бог пун разумевања. Постепено ћемо прихватити чињеницу да нас Јехова не осуђује због средине у којој смо одрастали, и не криви нас због наших слабости. Он зна да многи од нас носе бремена — емоционална или физичка — која већином нисмо сами створили, и он то с пуно љубави узима у обзир.

Шта је било с Маргаретом коју смо раније споменули? Када је упознала Јехову, проучавање Библије јој је било од велике користи. И она је, као и Фриц, морала да исправи своју слику о оцу. Молитва јој је помогла да повеже све оно што је учила током студија. „У почетку сам на Јехову гледала као на блиског пријатеља, пошто сам више знала шта значи имати пријатеља пуног љубави него имати оца који је пун љубави. Постепено сам научила да своја осећања, сумње, бриге и проблеме излијем Јехови. Увек изнова сам разговарала с њим у молитви и истовремено сам, попут мозаика, склапала све ново што сам учила о њему. После неког времена, моја осећања према Јехови развила су се до те мере да ми сада скоро уопште није тешко да га сматрам својим Оцем пуним љубави“, каже Маргарета.

Ослобођење од свих наших немира

Докле год траје овај покварени, стари систем нико не може очекивати да буде ослобођен од свих немира. За неке хришћане то значи да ће се осећања узнемирености или сумње у себе увек враћати и задавати бол. Али можемо бити сигурни да Јехова зна да имамо добре мотиве и да се марљиво трудимо у служби за њега. Он никада неће заборавити љубав коју показујемо према његовом имену (Јеврејима 6:10).

На предстојећој новој земљи под Месијанским Краљевством, сви верни људи могу очекивати да буду ослобођени свих бремена овог Сатаниног система. Какво ће само то олакшање бити! Тада ћемо видети још више доказа тога колико Јехова има велико срце. А док то време не дође, будимо сигурни да је „Бог већи од нашег срца и зна све“ (1. Јованова 3:20).

[Фуснота]

[Истакнути текст на 30. страни]

Јехова није неки окрутни тиранин, већ срдачан, самилостан Отац који има велико срце

[Слика на 31. страни]

Проучавање Божје Речи нам помаже да размишљамо као он