Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Rad na „njivi“ — pre žetve

Rad na „njivi“ — pre žetve

Rad na „njivi“ — pre žetve

UČENICI Velikog Učitelja bili su zbunjeni. Isus je upravo ispričao kratku priču o pšenici i kukolju. To je bila jedna od brojnih parabola koje je ispričao tog dana. Kada je završio, većina slušalaca je otišla. Ali njegovi sledbenici su znali da mora postojati neko naročito značenje tih njegovih parabola — pogotovo one o pšenici i kukolju. Znali su da Isus nije samo neki zanimljivi pripovedač.

Matej saopštava da su tražili: „Objasni nam poređenje o kukolju na njivi.“ Isus je odgovorio tako što je protumačio parabolu i prorekao veliki otpad koji će nastati među onima koji će se izdavati za njegove učenike (Matej 13:24-30, 36-38, 43). To se i dogodilo, i otpad se brzo rasprostranio nakon smrti apostola Jovana (Dela apostolska 20:29, 30; 2. Solunjanima 2:6-12). Uticaj otpada se toliko proširio da pitanje koje je Isus postavio, kao što je zapisano u Luki 18:8, izgleda sasvim odgovarajuće: „Kad Sin čovečji dođe, da li će zaista naći veru na zemlji?“

Isusov dolazak bi označio početak „žetve“ pšenici sličnih hrišćana. To bi bio znak ’svršetka sistema stvari‘ koji je počeo 1914. godine. Zato ne treba da nas iznenadi što je kod nekih bilo pobuđeno interesovanje za biblijsku istinu u periodu koji je prethodio početku žetve (Matej 13:39).

Pregledom istorijskog izveštaja postaje jasno da su posebno od 15. veka naovamo mišljenja bila podeljena čak i među masama u hrišćanskom svetu koje su bile poput ’kukolja‘, to jest bili su imitacija hrišćana. Kako je Biblija postajala lako dostupna i biblijske konkordance priređivane, osobe iskrena srca su počele pažljivo da istražuju Pismo.

Svetlo postaje jasnije

Među takvim ljudima s početka 19. veka bio je Henri Gru (1781-1862) iz Bermingema (Engleska). Kada je imao 13 godina, s roditeljima je preplovio Atlantik do Sjedinjenih Država i tamo stigao 8. jula 1795. Nastanili su se u Providensu (Rod Ajland). Roditelji su u njega usadili ljubav prema Bibliji. U svojoj 25-oj godini, 1807, Gru je pozvan da služi kao pastor u baptističkoj crkvi u Hartfordu (Konektikat).

Svoje učiteljske odgovornosti shvatio je ozbiljno i pokušao je da onima pod njegovom brigom pomogne da žive u skladu s Pismom. Pored toga, verovao je da se skupština može održati čistom od svake osobe koja namerno greši. Povremeno su on i drugi odgovorni ljudi iz crkve morali da izagnaju (isključe) one koji su počinili blud ili koji su se upetljali u druge nečiste postupke.

U crkvi je bilo i drugih problema koji su ga uznemiravali. Bilo je tu i ljudi koji nisu bili članovi crkve, a obavljali su poslove za crkvu i predvodili u pevanju za vreme službi. Ovi ljudi su takođe mogli da glasaju u stvarima vezanim za skupštinu i na taj način su donekle imali kontrolu u njenim poslovima. Na temelju načela o odvojenosti od sveta, Gru je čvrsto verovao da samo ljudi od vere treba da obavljaju ove dužnosti (2. Korinćanima 6:14-18; Jakov 1:27). Po njegovom mišljenju, to što nevernici pevaju pesme hvale Bogu bilo je bogohuljenje. Zbog ovog stava, od 1811. crkva više nije priznavala Henrija Grua. U isto vreme od crkve su se odvojili i drugi članovi sa sličnim gledištem.

Odvojenost od hrišćanskog sveta

Ova grupa, uključujući i Henrija Grua, počela je da proučava Bibliju s ciljem da svoje živote i postupke povinuje njenom savetu. Njihove studije su ih brzo dovele do većeg razumevanja biblijske istine i doprinele su tome da se razotkriju greške hrišćanskog sveta. Na primer, Gru je 1824. napisao jedno dobro obrazloženo pobijanje Trojstva. Zapazite logiku u sledećem pasusu iz tog rukopisa: „’O tom danu i tom času ne zna nijedan čovek, ni anđeli koji su na nebu, niti Sin, već OTAC‘ [Marko 13:32]. Opazite ovde gradaciju na lestvici postojanja. Čovek, Anđeli, Sin, Otac... Naš Gospod nas uči da jedino Otac zna taj dan. Ali ovo nije istinito ako su, kako neki smatraju, Otac, Reč i Sveti Duh tri osobe u jednom Bogu; jer, po tome [učenju, doktrini o Trojstvu]... Sin bi to znao isto kao i Otac.“

Gru je raskrinkao licemerje sveštenstva i vojnih zapovednika koji su se pretvarali da služe Hristu. Godine 1828. je objavio: „Možemo li zamisliti veću apsurdnost od ovog da jedan hrišćanin izlazi iz svoje sobe u kojoj se molio za svoje neprijatelje, i onda svojim trupama zapoveda da s paklenom srdžbom zariju oružje smrti u srca tih istih neprijatelja? U prvom slučaju on sasvim nalikuje svom Gospodu na samrti; ali na koga nalikuje u drugom slučaju? Isus se molio za svoje ubice. Hrišćani ubijaju one za koje se mole.“

Još izražajnije Gru je napisao i ovo: „Kada ćemo verovati Svemoćnome koji nas uverava da ’on ne može da se ismejava‘? Kada ćemo razumeti prirodu, genijalnost te svete religije koja zahteva od nas da se čak uzdržavamo od ’onoga što liči na zlo‘?... Zar to nije javno klevetanje Sina Blagoslovenog kada se veruje da njegova religija u jednoj situaciji od čoveka zahteva da postupa poput anđela, a da mu u drugoj dopušta da postupa poput demona?“

Večni život nije urođen

Tokom tih godina pre radija i televizije, popularan način da neko izrazi svoje gledište bilo je pisanje i distribucija pamfleta. Otprilike 1835. Gru je napisao jedan važan pamflet u kojem je učenja o besmrtnosti duše i paklu izneo kao nebiblijska. Smatrao je ove doktrine za bogohulstvo.

Ovaj pamflet imaće dalekosežne efekte. Godine 1837, 40-godišnji Džordž Storz pronašao je primerak tog pamfleta u vozu. Storz je bio rodom iz Lebanona (Nju Hempšir), ali je u to vreme živeo u Jutiki (Njujork).

U metodističko-episkopalnoj crkvi bio je visokopoštovani sveštenik. Kada je pročitao pamflet, bio je impresioniran time što se mogao stvoriti tako jak argument protiv osnovnih učenja hrišćanskog sveta koje nikada ranije nije dovodio u pitanje. Nije znao ko je pisac toga, sve dok nekoliko godina kasnije, barem 1844, nije upoznao Henrija Grua kada su obojica živela u Filadelfiji (Pensilvanija). Međutim, Storz je tri godine sam istraživao ovu materiju, pričajući o tome samo s drugim sveštenicima.

Konačno, pošto niko nije mogao da opovrgne njegovo saznanje, Džordž Storz je zaključio da ne bi bio veran Bogu ako bi ostao u metodističkoj crkvi. Istupio je 1840. i preselio se u Olbeniju (Njujork).

Storz je u rano proleće 1842. za šest nedelja održao seriju od šest predavanja na temu „Jedno istraživanje — da li su zli besmrtni?“ Interesovanje je bilo toliko veliko da je predavanja preradio u knjigu, a ona je u sledećih 40-ak godina u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji dostigla tiraž od 200 000 primeraka. Storz i Gru su sarađivali u debatama protiv doktrine o besmrtnosti duše. Gru je i dalje revnosno propovedao sve do svoje smrti 8. avgusta 1862. u Filadelfiji.

Ubrzo nakon što je Storz održao svojih šest upravo spomenutih predavanja, on se zainteresovao za propovedi Vilijama Milera, koji je 1843. očekivao vidljivi povratak Hrista. Oko dve godine je Storz bio aktivno uključen u propovedanje ove poruke po severoistočnom delu Sjedinjenih Država. Nakon 1844. više nije bio pristaša toga da se određuje bilo kakav datum Hristovog povratka, ali nije zamerao ako su drugi želeli da ispituju hronologiju. Storz je verovao da je Hristov povratak blizu i da je za hrišćane važno da budu budni i duhovno oprezni, spremni za dan ispita. Međutim, on se odvojio od Milerove grupe jer su oni prihvatili nebiblijske doktrine kao to da je duša besmrtna, da će svet biti spaljen i da ne postoji nikakva nada za večni život za one koji su umrli u neznanju.

Do čega će Božja ljubav dovesti?

Storza je odbijalo gledište adventista da će Bog uskrsnuti zle ljude samo da bi ih opet vratio u smrt. U Pismu nije mogao da nađe dokaz za takav besmislen i osvetoljubiv postupak s Božje strane. Storz i njegovi saradnici otišli su u drugu krajnost i zaključili da zli uopšte neće biti uskrsnuti. Iako su imali poteškoće da objasne neke stihove koji su ukazivali na uskrsenje nepravednih, ipak im se činilo da je njihov zaključak u većem skladu s Božjom ljubavlju. Daljnji korak u razumevanju Božje namere bio je na pragu.

Storz se ozbiljno razboleo 1870. i mesecima nije mogao da radi. Tokom tog vremena mogao je da preispita sve ono što je saznao za svoje 74 godine. Zaključio je da je propustio jedan važan deo Božje namere s čovečanstvom na koju se ukazuje u Avrahamskom savezu — to da će ’sve porodice na zemlji biti blagoslovljene jer je Avraham poslušao Božji glas‘ (Postanje 22:18; Dela apostolska 3:25).

To mu je dalo novu misao. Ako „sve porodice“ treba da budu blagoslovljene, zar ne treba sve da čuju dobru vest? Kako će je čuti? Zar nisu milioni i milioni već mrtvi? Istražujući dalje po Pismu, došao je do zaključka da postoje dve klase mrtvih „zlih“ osoba: one koje su odlučno odbile Božju ljubav i one koje su umrle u neznanju.

Ove poslednje, zaključio je Storz, trebalo bi da budu podignute iz mrtvih da bi im se pružila šansa da izvuku korist iz otkupne žrtve Hrista Isusa. Oni koji je prihvate živeće zauvek na zemlji. Oni koji je odbiju, biće uništeni. Da, Storz je verovao da Bog neće podignuti nijednu osobu, a da joj ne pruži nadu. Na kraju, niko ne bi bio mrtav zbog Adamovog greha, osim samog Adama! Ali šta je s onima koji žive u vreme povratka Gospoda Isusa Hrista? Storz je konačno uvideo da se mora preduzeti globalna propovednička kampanja da bi se došlo i do njih. Nije imao nikakvu predstavu kako bi se tako nešto moglo uraditi, ali je s verom napisao: „Međutim, i suviše njih odbija nešto jer ne mogu da vide kako se ono sprovodi, kao da je to za Boga nemoguće da učini, budući da ne mogu da vide sam tok razvitka te stvari.“

Džordž Storz je umro u decembru 1879. u svom domu u Bruklinu (Njujork), samo nekoliko blokova dalje od onoga što će kasnije postati žiža te globalne propovedničke kampanje koju je on tako oduševljeno predviđao.

Bilo je potrebno više svetla

Da li su ljudi poput Henrija Grua i Džordža Storza razumeli istinu tako jasno kao mi danas? Ne. Oni su bili svesni svoje borbe, kao što je Storz i izjavio 1847: „Dobro je da zapamtimo da smo mi tek izronili iz mračnjaštva crkve; i ne bi bilo uopšte čudno ako bismo otkrili da još uvek nosimo neke ’vavilonske haljine‘ kao istinu.“ Na primer, Gru je prihvatao Isusovu otkupninu, ali nije razumeo da je to ’odgovarajuća otkupnina‘, to jest da je Isusov savršeni ljudski život dat u zamenu za izgubljeni savršeni ljudski Adamov život (1. Timoteju 2:6). Henri Gru je takođe pogrešno verovao da će se Isus vratiti i vladati vidljivo na zemlji. Međutim, Gru je bio zainteresovan za posvećenje Jehovinog imena, za temu za koju je od drugog veka n. e. malo ljudi bilo zainteresovano.

Slično tome i Džordž Storz nije ispravno razumeo neke važne stvari. On je mogao da uvidi laži koje je sveštenstvo podupiralo, ali je ponekad odlazio u drugu krajnost. Na primer, očigledno preterano reagujući na gledište ortodoksnog sveštenstva o Satani, Storz je odbacio ideju da je Đavo jedna stvarna osoba. Odbacio je Trojstvo; ali je skoro sve do pred smrt bio nesiguran u vezi s tim da li je sveti duh osoba. I dok je Džordž Storz prvobitno očekivao da Hristov povratak bude nevidljiv, na kraju je ipak mislio da će biti vidljiv. I pored toga, izgleda da su obojica bili iskrena srca i pošteni, i bili su najbliže istini od svih drugih.

„Njiva“ koju je Isus opisao u paraboli o pšenici i kukolju još uvek nije bila spremna za žetvu (Matej 13:38). Gru, Storz i drugi radili su na toj ’njivi‘ pripremajući je za žetvu.

Čarls Tejz Rasel, koji je počeo sa objavljivanjem ovog časopisa 1879, napisao je o svojim ranim godinama: „Gospod nam je dao mnogo pomoćnika u proučavanju Njegove reči, među kojima je istaknuto stajao naš jako voljeni i ostareli brat Džordž Storz, koji nam je i rečju i perom mnogo pomogao; ali mi uvek gledamo da ne budemo sledbenici ljudi, ma kako dobrih i mudrih, već ’Sledbenici Božji kao draga deca‘.“ Da, iskreni istraživači Biblije mogli su da izvuku korist iz zalaganja ljudi kao što su Gru i Storz, ali još uvek je bilo važno pretraživati Božju Reč Bibliju, kao pravi izvor istine (Jovan 17:17).

[Okvir/Slika na 26. strani]

Šta je Henri Gru verovao

Jehovinom imenu je naneta sramota, i ono se mora svetiti.

Trojstvo, besmrtnost duše i pakao su lažne doktrine.

Hrišćanska skupština mora biti odvojena od sveta.

Hrišćani ne treba da imaju udela u ratovima naroda.

Hrišćani nisu pod zakonom o subotnjem ili nedeljnom sabatu.

Hrišćani ne treba da pripadaju tajnim društvima, kao što su Slobodni Zidari.

Među hrišćanima ne treba da postoji sveštenička klasa i laici.

Religiozne titule su od antihrista.

Sve skupštine treba da imaju starešinstvo.

Starešine moraju biti sveti u svem svom ponašanju, besprekorni.

Svi hrišćani moraju propovedati dobru vest.

Biće ljudi koji će živeti zauvek u Raju na zemlji.

Hrišćanska pesma treba da hvali Jehovu i Hrista.

[Izvor]

Fotografija: Collection of The New-York Historical Society/69288

[Okvir/Slika na 28. strani]

Šta je Džordž Storz verovao

Isus je platio svojim životom otkupnu cenu za čovečanstvo.

Propovedanje dobre vesti još uvek nije obavljeno (1871).

Zbog toga, u to vreme kraj nije mogao biti blizu (1871). To je moralo biti u budućnosti kada se završi s propovedanjem.

Biće ljudi koji će naslediti večni život na zemlji.

Biće uskrsenje svih koji su umrli u neznanju. Oni koji prihvate Hristovu otkupnu žrtvu dobiće večni život na zemlji. Oni koji odbiju biće uništeni.

Besmrtnost duše i pakao jesu lažne doktrine koje sramote Boga.

Gospodova večera je godišnji pomen, na dan 14. nisana.

[Izvor]

Fotografija: ŠEST PROPOVEDI Džordža Storza (1855)

[Slike na 29. strani]

Č. T. Rasel, izdavač „Sionske kule stražare“, 1909. se preselio u Bruklin (Njujork, SAD)