Хашмонејци и њихово завештање

ЈУДАИЗАМ је у време Исусовог боравка на земљи био подељен на фракције које су се међусобно бориле за утицај над народом. Такву слику приказују и извештаји Јеванђеља, а и списи јеврејског историчара из првог века Јосифа.

Фарисеји и садукеји се у том окружењу јављају као важан чинилац, способан да јавно мњење усмери чак и у правцу одбацивања Исуса као Месије (Матеј 15:1, 2; 16:1; Јован 11:47, 48; 12:42, 43). Међутим, ове две утицајне групе се не спомињу нигде у Хебрејским списима.

Јосиф их први пут помиње у склопу другог века пре н. е. Многи Јевреји су у том раздобљу попуштали пред хеленизмом, то јест грчком културом и филозофијом. Напетост између хеленизма и јудаизма достигла је врхунац када су селеукидски владари обесветили храм у Јерусалиму посветивши га Зевсу. Јуда Макабејац, један енергичан јеврејски вођа из породице познате као Хашмонејци, повео је побуњеничку војску која је ослободила храм из грчких руку. a

Године које су уследиле одмах након макабејске побуне и њихова победа биле су окарактерисане тенденцијом ка стварању секти заснованих на супарничким идеологијама које су се надметале за превласт над што већим делом јеврејске заједнице. Али, зашто је до тога дошло? Зашто се јудаизам расцепкао? Да бисмо одговорили на ова питања, хајде да истражимо историју Хашмонејаца.

Већа независност, а и нејединство

Након што је постигао свој религиозни циљ, да се у Јеховином храму опет врши обожавање, Јуда Макабејац се окренуо политици. Због тога су многи Јевреји престали да га следе. Али и даље је настављао своју борбу против владара селеукидске династије, склопио један споразум с Римом и настојао да оснује независну Јеврејску државу. Након Јудине смрти у бици, његова браћа Јонатан и Симон наставили су његову борбу. Селеукидски владари су се испрва снажно одупирали Макабејцима. Али, с временом су пристали на политичке компромисе допустивши браћи Хашмонејцима известан степен аутономије.

Иако пореклом из свештеничке лозе, ниједан Хашмонејац никада није служио као првосвештеник. Многи Јевреји су сматрали да тај положај треба да припада свештеницима из рода Садока ког је Соломон  наименовао за првосвештеника (1. Краљевима 2:35; Језекиљ 43:19). Јонатан је користио ратовање и дипломатију како би селеукидске владаре убедио да га поставе за првосвештеника. Након Јонатанове смрти, његов брат Симон постигао је још и више. У Јерусалиму је септембра 140. пре н. е. донесен један важан декрет очуван на бронзаним плочама у грчком стилу: ’Краљ Деметрије [грчки селеукидски владар] му је [Симону] потврдио врховно свештенство, подигао га у ред својих пријатеља и окружио га великим сјајем... Жидови и свештеници су одлучили да им Симон буде вођа и велики свештеник довијека, док не устане вјеродостојан пророк‘ (1. Макабејцима 14:38-41, историјска апокрифна књига).

Тако је Симонов положај владара и првосвештеника — за њега и његове потомке — потврдила не само страна селеукидска власт већ и „Велики сабор“ његовог народа. То је била важна прекретница. Када су Хашмонејци једном утврдили политичку династију, „њихова главна брига више није било испуњење Торе [јеврејског закона] већ очување и проширење политичке моћи“, како износи историчар Емил Ширер. Међутим, Симон је пазио да не повреди јеврејска осећања и користио је титуле „етнарх“ то јест „народни вођа“, уместо „краљ“.

Нису сви били задовољни што су Хашмонејци узурпирали и религиозну и политичку контролу. Баш у том периоду је према мишљењу многих изучавалаца настала кумранска заједница. Један свештеник из рода Садокова, који је веровао да је онај на ког кумрански списи указују као на „Учитеља праведности“, отишао је из Јерусалима и повео једну бунтовничку групу у јудејску пустош близу Мртвог мора. Један од свитака с Мртвог мора, коментар књиге Авакума, осуђује „тог злог свештеника који је у почетку назван именом истине, али се његово срце узохолило кад је завладао над Израелом“. Многи изучаваоци верују да су или Јонатан или Симон могли да одговарају опису који је ова секта изнела о владајућем ’злом свештенику‘.

Симон је наставио војне акције како би проширио територију која је била под његовим надзором. Међутим, његовој владавини је изненада дошао крај када је његов зет Птолемеј убио њега и његова два сина док су били на банкету у близини Јерихона. Овај покушај преузимања власти је пропао. Јоханан Хиркан, преостали Симонов син, био је упозорен на покушај убиства. Он је заробио своје потенцијалне атентаторе и преузео власт и првосвештенство наместо свог оца.

Даљња проширења и тлачења

Испрва су сиријске снаге озбиљно претиле Јоханану Хиркану, али онда је 129. пре н. е. сиријска војска изгубила пресудну битку с Парћанима. Јеврејски изучавалац Менахем Стерн писао је о утицају овог рата на селеукидску династију: „Дословно се срушило целокупно уређење овог краљевства.“ Зато је Хиркан „у потпуности могао да обнови политичку независност Јевреја и да почне са ширењем у разним правцима“. И заиста се проширио.

Без икакве сиријске претње, сада је Хиркан неометано започео своја освајања територија ван Јудеје стављајући их под свој јарам. Становништво је морало да се преобрати на јудаизам или би њихови градови били сравњени са земљом. Једна таква акција била је предузета против Идумејаца (Едомаца). О томе је Стерн коментарисао: „Преобраћење Идумејаца било је прво такве врсте, будући да је то било преобраћење целе расе уместо неколико појединаца.“ Међу освојеним подручјима била је и Самарија, где је Хиркан подигао самарићански храм на гори Гаризим. Изражавајући иронију ове политике насилног преобраћења од стране династије Хашмонејаца, историчар Соломон Грејзел је написао: „Сам унук Мататје [оца Јуде Макабејца] кршио је управо оно начело — религиозну слободу — које је претходна генерација с тако пуно идеала бранила.“

 Појављују се фарисеји и садукеји

Баш у време када је писао о Хиркановом краљевању, Јосиф први пут говори о све већем утицају фарисеја и садукеја. (Јосиф је раније помињао фарисеје који су живели у време Јонатанове владавине.) Он не помиње њихово порекло. Неки изучаваоци их сматрају групом која је потекла од хасида, једне побожне секте која је подржавала Јуду Макабејца у његовим религиозним циљевима, али га је напустила када су његове амбиције прерасле у политичке.

Назив фарисеји по општем схватању изгледа има хебрејско порекло и значи „одвојени“, иако неки мисле да је повезан с речју „тумачи“. Фарисеји су били изучаваоци који су потицали од обичног народа и чији преци нису били истакнуте личности. Одвојили су се од ритуалне нечистоће једном филозофијом посебне побожности, примењујућу храмске одредбе свештеничке светости на обичне ситуације из свакодневног живота. Развили су и нови облик тумачења Писма и појам који је касније постао познат као усмени закон. За време Симонове владавине задобили су већи утицај кад су неки од њих ушли у Герусију (савет стараца), који је касније постао познат као Синедрион.

Јосиф износи да је испрва Јоханан Хиркан био ученик и присталица фарисеја. Међутим, једног момента су га фарисеји укорили што задржава првосвештенство. То је довело до страшног преокрета. Хиркан је забранио религиозне прописе фарисеја. Да би их додатно казнио, прикључио се њиховим религиозним противницима, садукејима.

Назив садукеји је вероватно повезан с првосвештеником Садоком чији су потомци држали свештенство од Соломоновог времена. Међутим, нису сви садукеји били тог порекла. Према Јосифу, они су били аристократе и богаташи из народа и нису имали подршку народних маса. Професор Шифман коментарише: „Већина су... били наводни свештеници или они који су узимали жене из првосвештеничких породица.“ На тај начин су дуго били блиско повезани с онима на власти. Због тога је све већа улога фарисеја у јавном животу и њихово схватање да свештеничку светост треба проширити на цео народ, сматрана претњом која би могла нарушити садукејски стечени ауторитет. И сада су у последњим годинама Хиркановог краљевања садукеји поново задобили надмоћ.

Све више политика, све мање побожност

Хирканов најстарији син Аристобул владао је само једну годину пре него што је умро. Он је наставио политику насилног преобраћења Итурејаца и горњу Галилеју довео под управу Хашмонејаца. Али тек за време владања његовог брата Александра Јанаја, који је владао од 103. до 76. пре н. е., династија Хашмонејаца је дошла до зенита своје моћи.

 Александар Јанај је одбацио претходну политику и без устручавања се прогласио и првосвештеником и краљем. Сукоби између Хашмонејаца и фарисеја су се појачавали и чак довели до грађанског рата у ком је настрадало 50 000 Јевреја. Након што је ова побуна угушена, чином који подсећа на паганске краљеве, Јанај је прибио на стуб 800 побуњеника. У њиховом самртном часу, пред њима су погубљене њихове жене и деца, док је он јавно уживао у гозби са својим конкубинама. b

Упркос непријатељству према фарисејима, Јанај је био и прагматичан политичар. Увидео је да фарисеји имају све већу подршку народа. Зато је на самртној постељи дао својој жени Саломе Александри савет да влада заједно с њима. За наследника свог краљевства изабрао је њу уместо својих синова. Она се показала као способан владар, уводећи државу у један од најмирнијих периода под хашмонејском владавином (76-67. пре н. е.). Фарисеји су враћени на ауторитативна места и поништени су закони против њихових религиозних прописа.

Након Саломине смрти, њени синови Хиркан II, који је био првосвештеник, и Аристобул II отпочели су борбу за власт. Ни један ни други нису имали увида у политику и војевања својих предака, и изгледа да ни један од њих није схватао шта у целини значи све већи римски утицај на том подручју, након тоталног колапса селеукидског краљевства. Године 63. пре н. е., оба брата су се обратила римском владару Помпеју док је он био у Дамаску и затражили од њега да посредује у њиховом сукобу. Помпеј и његове трупе су те исте године умарширале у Јерусалим и преузеле контролу. Био је то почетак краја хашмонејског краљевања. Идумејски краљ Ирод Велики, ког је Римски сенат признао за „краља Јудеје“, „савезника и пријатеља римског народа“, преузео је Јерусалим 37. пре н. е. Хашмонејско краљевство је нестало.

Завештање Хашмонејаца

За време Хашмонејаца, од Јуде Макабејца до Аристобула II, постављен је темељ за подељену религиозну сцену која је постојала кад је Исус био на земљи. Хашмонејци су почели с ревношћу за обожавање Бога, али се то покварило и прешло у користољубље. Њихови свештеници, који су имали прилику да уједине народ у слеђењу Божјег Закона, водили су народ у амбис политичких зађевица. У једном таквом окружењу, цветала су раздорна религиозна гледишта. Хашмонејци су нестали, али борба садукеја, фарисеја и осталих за превласт на религиозном пољу карактерисаће сада нацију под влашћу Ирода и Рима.

[Фусноте]

[Табела на 30. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Династија Хашмонејаца

Јуда Макабејац Јонатан Макабејац Симон Макабејац

↓

Јоханан Хиркан

↓ ↓

Саломе Александра — удата — Александар Јанај Аристобул

↓ ↓

Хиркан II Аристобул II

[Слика на 27. страни]

Јуда Макабејац се залагао за јеврејску независност

[Извор]

The Doré Bible Illustrations/Dover Publications, Inc.

[Слика на 29. страни]

Хашмонејци су се борили да прошире контролу над нејеврејским градовима

[Извор]

The Doré Bible Illustrations/Dover Publications, Inc.