Стојте потпуни и с чврстим уверењем

Конгреси — радосна потврда нашег братства

ПЕДЕСЕТОГОДИШЊИ Џозеф Ф. Ратерфорд, нарушеног здравља услед скоро годину дана неправедног затвора, срећно служи као носач у хотелу. Он енергично разноси кофере и води сухришћане до њихових хотелских соба. Двојица бивших сузатвореника с којима је делио ћелију — такође Истраживачи Библије — додељују собе великој гомили која чека на смештај. Били су активни све до касно после поноћи. Све их обузима заразан дух узбуђења. Којим поводом?

Година је 1919, а Истраживачи Библије (данас познати као Јеховини сведоци) опорављају се од периода жестоког прогонства. Да би ојачали своје редове, одржавају конгрес од 1. до 8. септембра 1919. у Сидар Поинту у Охају (САД). На последњем дану конгреса, узбуђено мноштво од 7 000 људи пажљиво слуша како брат Ратерфорд охрабрује све присутне на конгресу, речима: „Ви сте изасланици Краља над краљевима и Господара над господарима, који објављују људима... славно краљевство нашег Господа.“

Код Јеховиног народа конгреси датирају чак из времена древног Израела (Излазак 23:14-17; Лука 2:41-43). Такви скупови су били радосне прилике, помагале су свим присутнима да остану усредсређени на Божју Реч. Слично томе, конгреси Јеховиних сведока у савремено доба усредсређују се на духовне интересе. Искреним посматрачима такви радосни скупови пружају непобитан доказ да су Сведоци уједињени снажним везама хришћанског братства.

Напори да се присуствује

Савремени хришћани схватају да су њихови конгреси време духовног освежења и поучавања из Божје Речи. Они сматрају ове велике скупове неопходним средством које им помаже да ’стоје потпуни и с чврстим уверењем с обзиром на сву Божју вољу‘ (Колошанима 4:12). Стога, Сведоци целим срцем подупиру ове скупове, улажући велике напоре да би присуствовали.

За неке и само присуствовање таквим конгресима захтева исказивање вере и савладавање огромних препрека. На пример, осмотри једну старију Сведокињу из Аустрије. Иако има дијабетес и треба свакодневно да прима инсулин, она води рачуна о томе да присуствује сваком дану обласног конгреса у својој земљи. У Индији, једна велика породица Сведока живи у крајњој немаштини и скоро да им је немогуће да присуствују конгресу. Један члан породице је пружио помоћ. „Пошто нисам желела да пропустим овај догађај“, каже она, „продала сам своје златне минђуше да бих финансирала пут. Вредело је жртвовати се пошто су дружење и искуства ојачали нашу веру.“

У Папуа-Новој Гвинеји, група некрштених, заинтересованих људи била је одлучна да буде на обласном конгресу у главном граду. Они су пришли човеку у свом селу који је имао неко моторно возило и питали га колико би коштало да их одвезе на конгрес. Пошто је затражена свота новца била већа од оне коју су имали, договорили су се да раде код тог човека; да му преправе кухињу. Тако су могли да дођу на обласни конгрес и извуку користи из присуствовања целом програму.

 Када се узме у обзир намера Јеховиних сведока да присуствују конгресима, раздаљина не представља неки непремостиви проблем. Да би присуствовао конгресу у Лилу (Француска), године 1978, један млади делегат је за шест дана бициклом допутовао из Пољске, прешавши 1 200 километара. Током лета 1997, два Сведока из Монголије превалила су пут од 1 200 километара да би присуствовали хришћанском скупу у Иркутску (Русија).

Право братство на делу

Јединство и братство које Сведоци показују на својим конгресима јасно је видљиво за непристране посматраче. Многи су импресионирани тиме што не постоји пристраност међу конгресним делегатима и што искрена срдачност постоји чак и међу онима који су се први пут у животу срели.

Током једног скорашњег међународног конгреса у Аустралији, један туристички водич који се придружио конгресним делегатима који су дошли у посету на недељу дана, желео је да остане мало дуже с њима како би уживао у њиховом друштву. Импресиониран њиховом љубављу и јединством, он није могао да верује да се тако добро слажу, пошто су већина њих били странци. Када је дошло време да оде, замолио их је за мало пажње. Ословљавајући их са „браћо и сестре“, почео је да им захваљује али није могао да доврши јер су га савладала осећања и наврле сузе.

Године 1997, на Шри Ланки на једном великом стадиону одржан је први обласни конгрес на три језика. Цели програм је био изнесен на енглеском, синхалешком и тамилском. У свету у којем су све веће напетости услед етничке нетрпељивости, оваква окупљања група које говоре три различита језика не пролазе незапажено. Један полицајац је упитао једног брата: „Ко води овај конгрес: Синхалези, Тамилци или Енглези?“ „Ниједна група не води конгрес“, одговорио је брат. „Сви ми то заједно радимо.“ Полицајац је својом реакцијом показао неверицу. Када су се све три језичке групе удружиле ради закључне молитве, стадионом је одјекнуло громогласно „Амин“, а делегати су почели спонтано да аплаудирају. Скоро да су сви у публици плакали. Да, конгреси су заиста радосне потврде нашег братства (Псалам 133:1). a

[Фуснота]