Питања читалаца

Да ли Јеховини сведоци примају мање фракције крви?

Одговор који следи преузет је из Куле стражаре од 15. јуна 2000.

Основни одговор је да Јеховини сведоци не примају крв. Ми чврсто верујемо да се Божји закон о крви не може ревидирати како би се уклопио у променљива мишљења. Међутим, јављају се нова питања будући да се крв сада може разложити на четири главна састојка и фракције тих састојака. Кад одлучује да ли ће их примити, хришћанин треба да гледа иза могућих медицинских користи и ризика. Њега треба да занима шта Библија каже и како би то могло да утиче на његов однос са Свемоћним Богом.

Кључна питања су доста једноставна. Да бисмо видели зашто је то тако, осмотримо неке библијске, историјске и медицинске информације.

Јехова Бог је нашем заједничком претку Ноју рекао да се крв мора третирати као нешто посебно (Постање 9:3, 4). Божји закони који су касније дати Израелу указивали су да је крв света: „Ако неко из дома Израелова или између странаца... једе какве било крви, окренућу лице своје насупрот таквом човеку који буде јео крви.“ Израелац који би прекршио Божји закон могао је да исквари и друге; зато је Бог додао: „Истребићу га из народа његовог“ (Левитска 17:10). Касније су, на једном састанку у Јерусалиму, апостоли и старешине одлучили да се морамо ’уздржавати од крви‘. То је исто толико важно колико и уздржавање од сексуалног неморала и идолопоклонства (Дела апостолска 15:28, 29).

Шта је тада значило ’уздржавање‘? Хришћани нису конзумирали крв, било свежу или згрушану; нити су јели месо животиња које нису искрвариле. Такође је била забрањена и храна у којој је било крви, као што су на пример крвавице. Узимање крви на било који од тих начина био би прекршај Божјег закона (1. Самуилова 14:32, 33).

Већина људи у древна времена није много марила око узимања крви, као што можемо видети из списа Тертулијана (други и трећи век н. е.). Реагујући на лажне оптужбе да хришћани конзумирају крв, Тертулијан је споменуо племена која су склапала уговоре тако што су пробала крв. Он је такође приметио да „кад се даје нека представа у арени, [неки] с похлепном жеђи хватају свежу крв злочинаца... као лек за своју падавицу“.

Ови поступци (упркос томе што су их неки Римљани упражњавали из здравствених разлога) за хришћане су били неисправни: „Ми у исхрани немамо чак ни животињску крв“, писао је Тертулијан. Да би испитали интегритет правих хришћана, Римљани су користили храну која је садржавала крв. Тертулијан је додао: „А сад вас питам, на шта то личи, да кад сте уверени да ће [хришћани] с гнушањем одбити животињску крв, ви претпостављате да су жељни људске крви?“

Данас је мало оних који мисле да законе Свемоћног Бога треба узети у обзир када им лекар предложи да приме крв. Премда ми као Јеховини сведоци свакако желимо да останемо живи, ипак смо обавезни да слушамо Јеховин закон о крви. Шта то значи у светлу садашње лекарске праксе?

Кад су после Другог светског рата трансфузије пуне крви постале уобичајене, Јеховини сведоци су увидели да је то у супротности с Божјим законом — и још увек верујемо да је тако. Ипак, медицина се с временом мења. Данас већина трансфузија не укључује пуну крв већ неки од њених главних састојака: (1) еритроците; (2) леукоците; (3) тромбоците; (4) плазму (серум), то јест њен течни део. Зависно од стања пацијента, лекари могу преписати еритроците, леукоците, тромбоците или плазму. Таква трансфузија главних састојака  омогућује да се једна јединица крви подели на више пацијената. Јеховини сведоци верују да се примањем пуне крви или било којег од та четири главна састојка крши Божји закон. Значајно је то што их је овај библијски став заштитио од многих опасности, укључујући и болести као што су хепатитис и сида, које могу да се добију преко крви.

Међутим, пошто се крв може разградити и на ситније састојке, јављају се питања у вези с фракцијама које се добијају из главних састојака. Како се те фракције користе, и шта хришћанин треба да узме у обзир кад одлучује да ли ће их примити?

Крв је сложена течност. Чак и плазма — која има 90 посто воде — садржи мноштво хормона, неорганских соли, ензима и хранљивих састојака, укључујући и минерале и шећер. Плазма такође садржи беланчевине као што су албумин, фактори згрушавања и антитела за борбу против болести. Техничари зато издвајају и користе многе беланчевине плазме. На пример, фактор згрушавања VIII даје се хемофиличарима, који лако крваре. Или, ако је неко изложен извесним болестима, доктори могу преписати инјекције гама глобулина, који се вади из крвне плазме људи који су већ отпорни на те болести. У медицинске сврхе се користе и друге беланчевине плазме, али горњи пример показује како се један од главних састојака крви (плазма) може обрадити да би се добиле њене фракције. a

Баш као што крвна плазма може представљати основу за разне фракције, тако и остали главни састојци (еритроцити, леукоцити и тромбоцити) могу да се обраде како би се издвојили мањи делови. На пример, леукоцити могу бити основа за интерфероне и интерлеукине, који се користе у лечењу неких вирусних инфекција и рака. Тромбоцити се могу обрадити да би се извадили фактори за зарастање рана. Развијају се и други лекови који (бар у почетку) укључују екстракте крвних састојака. Таква лечења нису трансфузије тих главних састојака; обично садрже њихове делове или фракције. Да ли хришћани могу да приме те фракције у сврху лечења? То не можемо да кажемо. Библија не даје детаље и зато сваки хришћанин на темељу савести мора донети личну одлуку пред Богом.

Неки ће одбити све што се добија од крви (чак и фракције које су намењене за добијање привременог пасивног имунитета). Они тако схватају Божју заповест да се ’уздржавају од крви‘. Они резонују да је Божји закон дат Израелу захтевао да се крв која је изашла из неког створења ’пролије на земљу‘ (Поновљени закони 12:22-24). Зашто је то битно? Па, да би се припремили гама глобулин, фактори згрушавања који се ваде из крви и тако даље, потребно је да се крв сакупи и обради. Стога неки хришћани не желе да примају такве производе, баш као што не желе да приме ни трансфузије пуне крви или њена четири главна састојка. Треба поштовати њихов искрен став заснован на њиховој савести.

Други хришћани донесу другачију одлуку. И они одбијају трансфузије пуне крви, еритроцита, леукоцита, тромбоцита или плазме. Ипак, они могу дозволити лекару да их лечи неком фракцијом извађеном из тих главних састојака. Чак и овде могу постојати разлике. Један хришћанин можда пристане да добије инјекцију гама глобулина, али можда и не пристане да прими инјекцију која садржи нешто што је извађено из еритроцита или леукоцита. Све у свему, шта неке хришћане може навести да закључе да могу примити крвне фракције?

У додатку у Нашој служби за Краљевство од јуна 1997, примећено је да беланчевине плазме (фракције) прелазе из крви труднице у засебан крвни систем фетуса. Тако мајка свом детету преноси имуноглобулине, пружајући му драгоцени имунитет. Кад еритроцити фетуса заврше свој нормалан животни циклус, део који преноси кисеоник обрађује се засебно. Један део тога постаје билирубин, који преко постељице прелази у мајку и одстрањује  се преко њених телесних излучевина. Неки хришћани могу закључити да пошто крвне фракције у тој природној средини могу прећи из једне особе у другу, они би могли да приме неку крвну фракцију добијену из крвне плазме или крвних ћелија.

Да ли чињеница да се мишљења и одлуке на темељу савести могу разликовати значи да то питање није толико важно? Не. То је озбиљна ствар. Ипак, постоји једна основна једноставна ствар. Горњи материјал показује да Јеховини сведоци не примају трансфузије ни пуне крви ни главних крвних састојака. Библија упућује хришћане да се ’уздржавају од онога што је жртвовано идолима и од крви и од блуда‘ (Дела апостолска 15:29). Надаље, кад се ради о фракцијама било којег од тих главних састојака, сваки хришћанин, након што добро и уз молитву размисли о томе, мора савесно одлучити сам за себе.

Многи људи би спремно прихватили било коју терапију која ће им пружити тренутно олакшање, чак и терапију за коју се зна да је опасна по здравље, као што је случај с крвним производима. Искрени хришћанин настоји да има једно шире, уравнотеженије гледиште које не укључује само телесне аспекте. Јеховини сведоци цене напоре у пружању квалитетног медицинског лечења и они испитују однос између ризика и користи било ког лечења. Међутим, кад се ради о производима који се добијају од крви, они пажљиво процењују шта Бог каже и како то делује на њихов лични однос с нашим Даваоцем живота (Псалам 36:10).

Какав је благослов за хришћанина да има поуздање као псалмиста који је написао: „Јехова Бог [је] сунце и штит. Јехова милост и славу даје. Онима који ходе у чистоти он ни једнога добра не ускраћује. Јехова... благо човеку који се у те узда!“ (Псалам 84:11, 12).

[Фуснота]

[Оквир на 31. страни]

ПИТАЊА КОЈА БИ МОГАО ДА ПОСТАВИШ ДОКТОРУ

Ако се суочиш са операцијом или лечењем које би могло да укључује и неки крвни производ, питај:

Да ли целокупно медицинско особље које је укључено зна да ја, као Јеховин сведок, захтевам да ми се ни у ком случају не да никаква трансфузија крви (пуна крв, еритроцити, леукоцити, тромбоцити нити плазма)?

Ако се неки преписани лек можда прави од крвне плазме, еритроцита, леукоцита или тромбоцита, питај:

Да ли је тај лек направљен од неког од четири главна крвна састојка? Ако јесте, да ли бисте објаснили који је његов састав?

Колико се тог лека добијеног од крви може дати, и на који начин?

Ако ми моја савест дозвољава да примим ту фракцију, који су здравствени ризици повезани с тиме?

Ако ми савест наложи да одбијем ту фракцију, које би се друго лечење могло применити?

Након што још размислим о овој ствари, када вас могу обавестити о томе шта сам одлучио?