Kapadokija — mesto gde ljudi žive u kućama koje su isklesali vetar i voda

APOSTOL Petar je govorio o Kapadokiji. Svoje prvo nadahnuto pismo je, između ostalih, uputio i ’privremenim stanovnicima rasejanim po Kapadokiji‘ (1. Petrova 1:1). Kakva je bila Kapadokija? Zašto su ljudi tamo živeli u kućama isklesanim u stenama? Kako su došli u kontakt s hrišćanstvom?

„Iznenada smo se izgubili u šumi stenovitih kupa i stubova“, rekao je britanski putopisac V. F. Ensvort koji je bio u Kapadokiji tokom 1840-ih godina. Ovaj jedinstveni pejzaž još uvek oduzima dah današnjim posetiocima ovog dela Turske. Zbijene jedna do druge poput nekakvih nemih stražara u kapadokijskim dolinama stoje ove neobične kamene „statue“. Neke od njih liče na džinovske dimnjake koji se izdižu u nebo 30 ili više metara. Druge izgledaju kao ogromni korneti, obelisci i pečurke.

Zahvaljujući suncu ove statue tokom dana poprimaju različite prelepe boje! U zoru su bledoroze. Do podneva poprimaju boju izbeljene slonovače, dok ih sunce na zalasku boji u zlatnooker. Kako je nastala ta ’šuma stenovitih kupa i stubova‘ i zašto su ljudi u njima pravili svoje domove?

Isklesane vetrom i vodom

Kapadokija se nalazi u samom srcu Anadolije koja spaja Aziju i Evropu. Ovo područje bi bilo visoravan da nema dva vulkana. Pre više hiljada godina, snažne erupcije tih vulkana pokrile su ovo područje s dve vrste stena — tvrdim bazaltom i mekim tufom; to su bele stene koje su nastale stvrdnjavanjem vulkanskog pepela.

Reke, kiša i vetar spirali su mekani tuf što je dovelo do nastanka kanjona. S vremenom su se neke od litica koje su oivičavale te kanjone raspadale i formirale mnoštvo redova kamenih kupa, darujući ovoj zemlji skulpture koje se ne mogu naći nigde drugde u svetu. Neke stenovite kupe imaju na sebi toliko rupa da liče na pravo pravcato pčelinje saće. Lokalno stanovništvo je klesalo stene i u njima pravilo prostorije, i kako su se porodice uvećavale pravili su još prostorija. Ti domovi su leti hladni a zimi topli.

Život na raskršću civilizacija

Stanovnici kapadokijskih pećina verovatno bi bili prepušteni sami sebi da nisu živeli na  važnom raskršću civilizacija. Čuveni Put svile, dug 6 500 kilometara koji je povezivao Rimsko carstvo s Kinom, prolazio je kroz Kapadokiju. Osim trgovaca, tim putem su prolazile i persijska, grčka i rimska vojska. Ti putnici su sa sobom nosili i nove religiozne ideje.

Do drugog veka pre n. e u Kapadokiji su nastala neka jevrejska naselja. Jevreji iz tog područja bili su u Jerusalimu 33. n. e. Bili su tamo da bi proslavili Pentekost. Stoga je apostol Petar, nakon što je sveti duh bio izliven, propovedao i Jevrejima iz Kapadokije (Dela apostolska 2:1-9). Neki su se očigledno odazvali na njegovu poruku i svojim kućama poneli novopronađena verovanja. Zato se Petar u svojoj prvoj poslanici obratio hrišćanima iz Kapadokije.

Međutim, kako su godine prolazile, hrišćani iz Kapadokije počeli su da potpadaju pod uticaj paganskih filozofija. Čak su i trojica uticajnih poglavara kapadokijske crkve u četvrtom veku snažno zastupali nebiblijsku doktrinu o Trojstvu. To su bili Grigorije iz Nazijanza, Vasilije Veliki, i njegov brat Grigorije iz Nise.

Vasilije Veliki je zastupao i monaški život. Skromna kapadokijska obitavališta isklesana u steni bila su idealna za takav asketski život koji je on preporučivao. S porastom broja monaha došlo je i do gradnje crkava unutar nekih većih kupa. Do 13. veka, u stenama je bilo isklesano oko tri stotine crkava. Mnoge od njih su sačuvane sve do danas.

Iako se te crkve i manastiri više ne koriste, život lokalnog stanovništva se tokom proteklih vekova veoma malo promenio. U mnogim pećinama se još uvek živi. Malo je posetilaca Kapadokije koji se ne dive domišljatim ljudima koji su ove stene pretvorili u svoje domove.

[Mapa na stranama 24, 25]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

KAPADOKIJA

KINA (Kitaj)