Животна прича

Одлучни да служимо Јехови

ИСПРИЧАО РАЈМО КУОКАНЕН

Године 1939, у Европи је избио Други светски рат и Совјетски Савез је напао моју земљу, Финску. Мој отац се прикључио финској војсци. Недуго затим, руски ратни авиони бомбардовали су наш град, па ме је мајка послала код баке, која је живела на безбеднијем месту.

ГОДИНЕ 1971, служио сам као мисионар у Уганди, у источној Африци. Једног дана, док сам проповедао од куће до куће, поред мене је пројурило мноштво преплашених људи. Зачуо сам пуцњаву и одмах потрчао кући. Како је пуцњава постајала све јача, скочио сам у јарак покрај пута. Пузао сам до куће док су ми меци летели изнад главе.

Нисам ништа могао да урадим када је Други светски рат био у питању. Међутим, зашто смо моја супруга и ја дошли у источну Африку, где су владали немири? Одговор је уско повезан с нашом одлучношћу да служимо Јехови.

Моји почеци

Рођен сам 1934. у Хелсинкију. Отац ми је био молер, и једног дана се због посла нашао у згради у којој се тада налазила финска подружница Јеховиних сведока. Сведоци су му причали о састанцима које одржавају. Кад се вратио кући, испричао је то мојој мајци. Премда тада није кренула на састанке, нешто касније је почела да разговара о Библији с једном  колегиницом која је била Сведок. Мајка је убрзо озбиљно схватила оно што је научила и крстила се 1940.

Непосредно пре тога, преселио сам се код баке на село где сам остао све до краја Другог светског рата. Док сам био тамо, мајка је њој и тетки, својој млађој сестри, писала о веровањима Јеховиних сведока. Обе су показале занимање и причале су ми о ономе што су сазнале. Путујуће слуге Јеховиних сведока долазиле су код баке и храбриле нас. Међутим, још увек нисам чврсто одлучио да служим Богу.

Почиње теократска обука

По завршетку рата 1945, вратио сам се у Хелсинки, и мајка је почела да ме води на састанке Јеховиних сведока. Међутим, понекад бих уместо да одем на састанак отишао у биоскоп. Мајка би ми тада причала о говору који је чула на састанку и увек изнова је наглашавала једну чињеницу: Армагедон је јако близу. С временом сам се и ја уверио у то и нисам више изостајао са састанака. Како је расло моје цењење према библијској истини, расла је и жеља да учествујем у свим хришћанским активностима.

Посебно сам уживао у покрајинским састанцима и конгресима. Године 1948, био сам на обласном конгресу који је одржан недалеко од бакине куће, где сам проводио летњи распуст. Један мој пријатељ се на том конгресу крстио и предложио ми је да се крстим и ја. Рекао сам му да нисам понео ништа прикладно за крштење, али он ми је предложио да узмем његов купаћи након што се он крсти. Сложио сам се, и тако сам се крстио 27. јуна 1948, када сам имао 13 година.

Након тог конгреса, неки пријатељи су рекли мојој мајци да сам се крстио. Када смо се видели, желела је да зна зашто сам учинио један тако важан корак а да пре тога нисам разговарао с њом. Објаснио сам јој да сам разумео основна библијска учења, као и то да сам одговоран Јехови за своје поступке.

Постајао сам све одлучнији

Браћа из скупштине помогла су ми да будем још одлучнији да служим Јехови. Ишли су са мном у службу од куће до куће и давали су ми задатке на састанку скоро сваке седмице (Дела апостолска 20:20). Са 16 година, први пут сам одржао јавно предавање. Убрзо након тога, наименован сам за слугу за библијске студије у нашој скупштини. Премда су ми све те теократске активности помогле да духовно сазрим, још увек сам морао да савладам страх од човека.

У тим данима, с великим натписима смо најављивали јавно предавање које ће се одржати на обласном конгресу. Сваки натпис састојао се од два повезана плаката који су се качили преко рамена, тако да је онај ко је то носио био покривен и спреда и отпозади. Зато су нас неки звали „сендвич-људи“.

Једном сам стајао на углу једне мирне улице са „сендвич“ плакатом када сам угледао групу мојих школских другова како иде право према мени. Док су пролазили поред мене, уплашио ме је поглед у њиховим очима. Молио сам се Јехови за храброст и остао и даље да стојим. То што сам тада савладао страх од човека припремило ме је за један већи испит, када ћу морати да браним хришћанску неутралност.

Нешто касније, влада је захтевала да се неки млади Сведоци, међу којима сам био и ја, пријаве за војну службу. Отишли смо у касарну, као што се и тражило од нас, али смо с поштовањем одбили да обучемо униформу. Задржали су нас у притвору и убрзо након тога осудили на шест месеци затвора. Казна нам је продужена за још осам месеци, колико траје војна служба. Зато смо због неутралности били у затвору укупно 14 месеци.

У затворским баракама, састајали смо се сваки дан како бисмо разматрали Библију. Многи од нас су за то време прочитали Библију два пута. Када нам је казна истекла, већина нас је из затвора изашла  с још већом одлучношћу да служи Јехови. Многи из те групе младих Сведока и дан-данас верно служе Јехови.

Након што сам изашао из затвора, вратио сам се код родитеља. Убрзо након тога, упознао сам Веру, једну ревну, недавно крштену сестру. Венчали смо се 1957.

Вече које је променило наш живот

Једне вечери, када су нас посетила нека одговорна браћа из подружнице, један од њих нас је упитао да ли бисмо желели да служимо у покрајинској служби. Након што сам се целе ноћи молио, звао сам подружницу и прихватио доделу. Да бисмо започели с пуновременом службом, морао сам да оставим добро плаћен посао. Ипак, били смо одлучни да Краљевство ставимо на прво место у животу. Ја сам имао 23 године, а Вера 19 када смо у децембру 1957. започели с путујућом службом. Три године смо имали задовољство да посећујемо и храбримо скупштине Јеховиног народа у Финској.

Крајем 1960, добио сам позив да похађам Библијску школу Гилеад у Њујорку. Требало је да нас тројица из Финске присуствујемо посебној десетомесечној школи за организовање подружница. Супруге нису ишле с нама, већ су остале да раде у финском Бетелу.

Непосредно пре него што се обука завршила, речено ми је да се јавим у канцеларију брата Натана Нора, који је тада надгледао светско дело Јеховиних сведока. Брат Нор је предложио да моја супруга и ја будемо мисионари у Малгашкој Републици, садашњем Мадагаскару. Писао сам Вери, упитавши је шта мисли о тој додели. Она је одмах одговорила да пристаје. Када сам се вратио у Финску, журно смо почели да се припремамо за живот на Мадагаскару.

Радост и разочарање

У јануару 1962. авионом смо одлетели у Антананариво, главни град Мадагаскара, у шубарама и зимским капутима, јер је у Финској тада била зима. Међутим, пошто нас је на Мадагаскару дочекала тропска врелина, брзо смо променили начин одевања. Наш први мисионарски дом била је кућица с једном собом. Пошто је с нама био још један брачни пар мисионара, Вера и ја смо спавали на веранди.

Почели смо да учимо француски, службени језик на Мадагаскару. Било је прилично тешко, јер наша учитељица, сестра Карбоно, није говорила наш језик. Учила нас је француски служећи се енглеским. Међутим, Вера није говорила енглески. Зато сам преводио Вери на фински оно што је сестра Карбоно говорила. Затим смо схватили да Вера боље разуме стручне изразе на шведском, тако да сам јој француску граматику објашњавао на шведском. Брзо смо напредовали у учењу француског, те смо почели да учимо малгашки, језик који се говори на Мадагаскару.

Прва особа с којом сам проучавао Библију био је човек који је говорио само малгашки. Тражио сам библијске стихове у својој Библији на финском, а затим смо тражили стихове у његовој Библији на малгашком. Нисам  довољно знао језик да бих му добро објаснио стихове, али библијска истина је ипак убрзо ухватила корен у срцу тог човека, и он је напредовао до крштења.

Године 1963, Милтон Хеншел, који је служио у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину, посетио је Мадагаскар. Убрзо након тога, на Мадагаскару је отворен Бетел, и ја сам наименован за надгледника подружнице, док сам истовремено служио као покрајински и обласни надгледник. Јехова нас је богато благосиљао све време. Од 1962. до 1970, број објавитеља Краљевства на Мадагаскару порастао је са 85 на 469.

Године 1970, када смо се једног дана вратили кући из службе, на вратима смо нашли поруку у којој је писало да сви мисионари Јеховиних сведока треба да се јаве у канцеларију министра унутрашњих послова. Један службеник нам је рекао да је влада наредила да одмах напустимо земљу. Када сам упитао који смо злочин починили када треба да одемо, одговорио је: „Господине Куоканен, нисте урадили ништа лоше.“

„Овде смо осам година“, рекао сам. „Ово је наш дом. Не можемо тек тако да одемо.“ Упркос нашим настојањима да нешто учинимо, сви мисионари су морали да напусте земљу у року од недељу дана. Бетел је затворен, а надгледање дела поверено је једном тамошњем брату. Пре него што смо се растали од наше драге браће с Мадагаскара, добили смо нову доделу у Уганди.

Нови почетак

Неколико дана након што смо отишли с Мадагаскара, стигли смо у Кампалу, главни град Уганде. Одмах смо почели да учимо језик луганда, који је врло мелодичан али веома тежак за учење. Други мисионари су помогли Вери да прво научи енглески језик, на ком смо могли делотворно да проповедамо.

Врела и влажна клима у Кампали лоше је утицала на Верино здравље. Зато смо добили доделу у Мбарари, месту с много умеренијом климом. Били смо једини Сведоци тамо, а већ првог дана у служби доживели смо прави благослов. Разговарао сам с једним човеком када је његова супруга Маргарет изашла из кухиње. Она ме је  саслушала. Вера је почела да проучава с њом, и она је добро духовно напредовала. Крстила се и постала реван објавитељ Краљевства.

Уличне борбе

С грађанским ратом који је избио 1971, окончано је мирно раздобље нашег боравка у Уганди. Једног дана се борба водила у близини нашег мисионарског дома у Мбарари. У то време сам доживео оно што сам испричао на почетку.

Вера је већ била у мисионарском дому када сам ја стигао, допузавши дугим путем кроз јарак, кријући се од војника. У углу куће, направили смо „тврђаву“ од душека и намештаја. Недељу дана смо остали унутра, слушајући вести на радију. Понекад су се меци одбијали о зидове док смо ми седели шћућурени у нашој тврђави. Ноћу нисмо користили светло, како се не би видело да смо у кући. Једном су војници дошли до улазних врата и викали. Нисмо се померали с места, и тихо смо се молили Јехови. Када су борбе престале, комшије су дошле да нам захвале за то што им се ништа није десило. Веровали су да нас је Јехова све заштитио, а ми смо се сложили с тим.

Ситуација је била мирна све до једног јутра, када смо на радију чули да је влада Уганде забранила дело Јеховиних сведока. Спикер је затим рекао да сви Јеховини сведоци треба да се врате религији којој су раније припадали. Наш случај сам изнео пред владине званичнике, али без успеха. Отишао сам и у канцеларију председника Идија Амина и покушао да уговорим састанак с њим. Службеник ми је рекао да је председник заузет. Долазио сам много пута, али нисам успео да се видим с председником. На крају смо морали да напустимо Уганду, у јулу 1973.

Десет година уместо једне

Туга коју смо осећали када смо били протерани с Мадагаскара поново нас је обузела када смо се растајали од наше драге браће из Уганде. Пре него што смо отишли на нову доделу, у Сенегал, отпутовали смо у Финску. Тамо нам је речено да ипак нећемо ићи у Африку на нашу доделу, већ да ћемо остати у Финској. Изгледало је као да се наша мисионарска служба завршила. У Финској смо служили као специјални пионири, а затим смо опет били у покрајинској служби.

На Мадагаскару се противљење нашем делу стишало до 1990, тако да нас је централа у Бруклину изненадила с молбом да одемо на Мадагаскар на годину дана. Желели смо то, али пред нама су биле две велике препреке. Мом остарелом оцу је била потребна нега, а Вера је и даље имала здравствених проблема. Нажалост, мој отац је умро у новембру 1990. С друге стране, Верино здравствено стање се побољшало, што нам је дало наду да ћемо се вратити у мисионарску службу. Поново смо отишли на Мадагаскар у септембру 1991.

Добили смо доделу на годину дана, а остали смо десет година. За то време, број објавитеља је порастао са 4 000 на 11 600. Веома сам уживао у мисионарској служби. Па ипак, понекад сам био обесхрабрен, питајући се да ли занемарујем физичке и емоционалне потребе моје драге супруге. Јехова нам је обома дао снагу да наставимо. На крају, 2001. године, вратили смо се у Финску и од тада служимо у Бетелу. Још увек смо ревни за дело Краљевства, и још увек се радо сећамо Африке. Одлучни смо да вршимо Јеховину вољу, коју год доделу да добијемо од њега (Исаија 6:8).

[Слика на 12. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ФИНСКА

ЕВРОПА

[Слика на 14. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

АФРИКА

МАДАГАСКАР

[Слика на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

АФРИКА

УГАНДА

[Слика на 14. страни]

На дан нашег венчања

[Слика на странама 14, 15]

Од покрајинске службе у Финској, 1960...

...до мисионарске службе на Мадагаскару, 1962.

[Слика на 16. страни]

С Вером данас