Пређи на садржај

Пређи на садржај

„Сазвали су Синедрион“

„Сазвали су Синедрион“

„Сазвали су Синедрион“

ПРВОСВЕШТЕНИК и јеврејски поглавари нису знали шта да раде. Како да стишају узбуђење које је у народу завладало због Исуса Христа? Успели су да га погубе, али сада Исусови ученици по целом Јерусалиму говоре о томе да је он ускрснуо. Како да их ућуткају? Да би донели одлуку, првосвештеник и његови помоћници „сазвали су Синедрион“, највиши јеврејски суд (Дела апостолска 5:21).

У првом веку је у Израелу највиши ауторитет имао римски намесник Понтије Пилат. Међутим, каква је била сарадња између Синедриона и Пилата? Шта је било у њиховој, а шта у његовој надлежности? Ко је сачињавао Синедрион? И како је он функционисао?

Развој Синедриона

Грчка реч преведена као Синедрион дословно значи „седети заједно са“. То је општи израз за скуп или састанак. У јеврејској традицији обично је указивао на религиозно правосудно тело, то јест суд.

У Талмуду, који је састављан током векова након уништења Јерусалима 70. н. е., Синедрион је представљен као древно правосудно тело. Писци Талмуда су сматрали да су Синедрион одувек сачињавали изучаваоци који су се састајали да би расправљали о јеврејском закону, и да он потиче из времена када је Мојсије окупио 70 старешина да му помогну да води Израел (Бројеви 11:16, 17). Историчари одбацују ту претпоставку. Они кажу да све до времена персијске доминације над Израелом није постојало ништа што би личило на Синедрион првог века. Историчари такође сматрају да академија на којој се изучава Талмуд не подсећа толико на Синедрион колико на рабинске скупштине другог и трећег века. Онда, када је настао Синедрион?

Библија показује да су изгнаници који су се вратили из Јуде у Вавилон 537. пре н. е. били организовани као народ. Немија и Јездра су поменули кнезове, старешине, великаше и управитеље — што је можда био темељ будућег Синедриона (Јездра 10:8; Немија 5:7).

Период од завршетка хебрејског дела Светог писма до састављања Матејевог јеванђеља био је веома буран за Јевреје. Александар Велики је 332. пре н. е. преузео контролу над Јудејом. Након Александрове смрти, Јудеја је дошла под власт два грчка краљевства која су раније била под Александровом влашћу — најпре под Птолемејско, затим под Селеукидско. У записима о селеукидској власти, која је започела 198. пре н. е., налазимо прво указивање на јеврејско управно тело. Иако је оно вероватно имало ограничену власт, Јевреји су ипак имали неку врсту самоуправе.

Године 167. пре н. е. селеукидски краљ Антиох IV (Епифан) покушао је да наметне Јеврејима грчку културу. Оскрнавио је јерусалимски храм тако што је на олтару жртвовао свињу Зевсу. Тиме је изазвао побуну током које су Макабејци постали независни од селеукидске власти и успоставили хасмонејску династију. a У исто време су писмозналци и фарисеји — вође народа које су подржавале побуну — стекли моћ у управљању државом на рачун свештеничке класе.

Синедрион је у грчком делу Светог писма приказан као институција у развоју. Требало је да Синедрион постане народно административно веће и највише правосудно тело за тумачење јеврејског закона.

Подела власти

Јудеја је до првог века била под влашћу Римљана. Међутим, Јевреји су имали извесну меру слободе. Римска политика је у знатној мери дозвољавала покореним народима да имају локалну самоуправу. Дакле, римски званичници се нису бавили дужностима локалних судова и избегавали су проблеме који би могли настати због културних разлика. Намера им је била да унапређују мир и да им поданици остану лојални, па су им дозвољавали да држе своје обичаје и практично да сами владају. Осим што су наметали порез, постављали и смењивали првосвештеника — који је био и председавајући Синедриона — Римљани су се мешали у јеврејске односе само када је био угрожен њихов суверенитет и када су њихови интереси били доведени у питање. Као што показује Исусово суђење, Рим је изгледа задржао право да донесе смртну казну (Јован 18:31).

Синедрион је тако решавао већину случајева међу Јеврејима. Имао је службенике који су извршавали хапшења (Јован 7:32). Нижи судови су се бавили мањим злочинима и грађанским парницама без уплитања Рима. Када нижи судови нису могли да донесу одлуку, случај се износио пред Синедрион, чија је одлука била коначна.

Да би оправдао привилегије које је добио, Синедрион је морао да одржава мир и да подржава римску владавину. Ако би Римљани сумњали на политичке увреде, интервенисали би на начин који су сматрали одговарајућим. Један такав случај било је хапшење апостола Павла (Дела апостолска 21:31-40).

Чланови суда

Синедрион се састојао од 71 члана — првосвештеника и 70 угледних људи из народа. У римско доба сачињавали су га свештеници племићког порекла (углавном садукеји), несвештенички аристократи и учени писмозналци из странке фарисеја. Судом је доминирала свештеничка аристократија, уз подршку истакнутих лаика. b Премда су садукеји били конзервативни, фарисеји су били либерални и углавном су потицали из обичног народа, те су имали и велики утицај на њега. Према историчару Јосифу Флавију, садукеји су нерадо удовољавали захтевима фарисеја. Павле је искористио ривалство и разлике у веровањима које су постојале међу њима када се бранио пред Синедрионом (Дела апостолска 23:6-9).

Због аристократске природе Синедриона, чланство је вероватно било трајно, а када би се појавило неко упражњено место, нове чланове би изабирали старији чланови. Према Мишни, нови чланови су морали да буду „свештеници, Левити и Израелци чијим кћерима су могли да се ожене свештеници“, то јест Јевреји који би могли да саставе свој родословни запис и тако докажу чистоћу свог порекла. Пошто је овај високи суд надгледао правосуђе у целој земљи, логично је да су они који су се доказали на нижим судовима добијали унапређења и заузимали места у Синедриону.

Надлежност и власт

Јевреји су веома поштовали Синедрион. Уколико се судије нижих судова не би подложиле његовим одлукама, могле би да добију смртну казну. Судови су се посебно бавили квалификацијама свештеника и свим оним што се тицало Јерусалима, храма и обожавања у храму. Строго гледано, Синедрион је имао надлежност у грађанским стварима само у Јудеји. Међутим, пошто је Синедрион сматран највишим ауторитетом у тумачењу Закона, његов морални ауторитет обухватао је јеврејске заједнице широм света. На пример, првосвештеник и његово веће наложили су вођама синагога у Дамаску да сарађују с њима у хапшењу Христових следбеника (Дела апостолска 9:1, 2; 22:4, 5; 26:12). Слично томе, Јевреји који су одлазили у Јерусалим на празнике вероватно су кући носили вести о ономе што је Синедрион имао да изјави.

Према Мишни, Синедрион је имао искључиви ауторитет у питањима од националног интереса, у поступању са судијама које су се опирале његовим одлукама и у суђењу лажним пророцима. Исус и Стефан су се појавили пред овим судом као наводни хулници, Петар и Јован као подривачи народа а Павле као онај који је оскрнавио храм (Марко 14:64; Дела апостолска 4:15-17; 6:11; 23:1; 24:6).

Суђење Исусу и његовим ученицима

Изузев на сабат и празнике, Синедрион је заседао сваког дана, од јутарње жртве до вечерњег приноса. Суђења су се одржавала само у току дана. Пошто су се смртне пресуде могле прогласити тек након што прође један дан од суђења, такви случајеви се нису разматрали на сабат или на празник. Сведоци су били строго упозорени на озбиљност проливања невине крви. Дакле, суђење које се одржавало ноћу и осуђивање Исуса у Кајафином дому на празник било је незаконито. Што је још горе, судије су тражиле лажне сведоке и убедиле су Пилата да нареди да Исус буде погубљен (Матеј 26:57-59; Јован 11:47-53; 19:31).

Према Талмуду, судије које су доносиле смртне пресуде настојале су да заштите оптуженог тако што се суђење не би одвијало на брзину. Међутим, Стефан, као и Исус пре њега, није имао прилику да му се суди на такав начин. Његова одбрана пред Синедрионом водила је до тога да га је руља каменовала. Да се римске власти нису умешале, апостол Павле би вероватно био убијен под сличним околностима. Штавише, судије Синедриона су ковале заверу да га убију (Дела апостолска 6:12; 7:58; 23:6-15).

Барем неколико чланова овог суда били су принципијелни људи. Млади јеврејски поглавар који је разговарао са Исусом можда је био члан Синедриона. Премда му је богатство представљало препреку, сигурно је имао добре особине, пошто га је Исус позвао да буде његов следбеник (Матеј 19:16-22; Лука 18:18, 22).

Страх од тога шта би друге судије могле мислити можда је навео Никодима, ’једног од јудејских поглавара‘, да посети Исуса под окриљем мрака. Па ипак, Никодим је бранио Исуса пред Синедрионом постављајући питање: „Зар наш закон суди човеку ако га најпре не саслуша и не сазна шта чини?“ Никодим је касније дао „свежањ смирне и алоје“ како би се Исусово тело припремило за сахрану (Јован 3:1, 2; 7:51, 52; 19:39).

Јосиф из Ариматеје, који је такође био члан Синедриона, храбро је затражио од Пилата Исусово тело и положио га у свој нови гроб. Јосиф је „чекао Божје краљевство“, али га је страх од Јевреја спречио да се идентификује као Исусов ученик. Међутим, похвално је што није дао свој глас када је Синедрион ковао заверу да се Исус убије (Марко 15:43-46; Матеј 27:57-60; Лука 23:50-53; Јован 19:38).

Још један члан Синедриона, Гамалило, мудро је посаветовао остале чланове да ослободе Исусове ученике. „Иначе би се“, рекао им је, „могло показати да се борите против Бога“ (Дела апостолска 5:34-39). Због чега припадници овог високог суда нису увидели да су Исус и његови ученици имали Божју подршку? Уместо да признају Исусова чуда, они су размишљали на следећи начин: „Шта да радимо? Овај човек чини многа чуда. Ако га пустимо тако, сви ће поверовати у њега и Римљани ће доћи и узеће нам и наш храм и наш народ“ (Јован 11:47, 48). Похлепа за моћи навела их је да изврну правду. Слично томе, уместо да се радују када су Исусови ученици лечили људе, религиозне вође су биле ’пуне љубоморе‘ (Дела апостолска 5:17). Требало је да као судије буду богобојазни и праведни, али већина њих је била корумпирана и непоштена (Излазак 18:21; Поновљени закони 16:18-20).

Божја пресуда

Због тога што је Израел био непослушан Божјем закону и одбацио Месију, Јехова је на крају одбацио тај народ. Године 70. н. е., Римљани су уништили Јерусалим и храм. То је био крај за цео јеврејски поредак, па и за Синедрион.

Јеховин наименовани судија, Исус Христ, утврдиће да ли икоји члан Синедриона првог века треба да буде ускрснут и ко је од њих згрешио против светог духа (Марко 3:29; Јован 5:22). Можемо бити сигурни да ће у доношењу таквих одлука Исус поступати савршено праведно (Исаија 11:3-5).

[Фусноте]

a За више информација о Макабејцима и Хасмонејцима, видети Кулу стражару од 15. новембра 1998, стране 21-24 и 15. јуна 2001, стране 27-30.

b Када се у Библији говори о ’свештеничким главарима‘, мисли се на тадашњег и пређашње првосвештенике, као и чланове њихових породица који би у будућности могли да заузму више положаје у свештенству (Матеј 21:23).