Пређи на садржај

Пређи на садржај

Наш јединствени Сунчев систем — како је настао

Наш јединствени Сунчев систем — како је настао

Наш јединствени Сунчев систем — како је настао

ПОЛОЖАЈ нашег Сунчевог система у свемиру јединствен је захваљујући комбинацији бројних фактора. Он је смештен између два спирална рукавца Млечног пута у области у којој нема пуно звезда. Скоро све звезде које можемо видети ноћу толико су далеко од нас да су још увек само тачкице светла и када се посматрају помоћу највећих телескопа. Да ли је то стварно најбољи могући положај?

Ако би наш Сунчев систем био ближи централном делу Млечног пута, били бисмо изложени штетним утицајима које проузрокује густа концентрација звезда. На пример, Земљина орбита би вероватно била поремећена, а то би се драстично одразило на људски живот. Овако како је сада, Сунчев систем очигледно има идеалан положај у нашој галаксији захваљујући ком је заштићен од ове и других опасности, као што су прегрејавање приликом проласка кроз облаке гаса и изложеност експлозијама звезда и других извора смртоносне радијације.

Наше Сунце је идеалан тип звезде за наше потребе. Оно је константно ужарена, дуговечна звезда, ни превелика ни претопла. Већина звезда у нашој галаксији много су мање од Сунца и не пружају ни довољно светлости ни довољну количину топлоте да би се одржао живот на некој планети попут наше. Осим тога, већина звезда је силом гравитације везана за једну или више других звезда и оне круже једна око друге. Насупрот томе, наше Сунце је независно. Невероватно је да наш Сунчев систем остаје стабилан чак и онда када на њега утиче гравитациона сила два или више сунца.

Још један фактор који наш Сунчев систем чини јединственим јесте положај спољних џиновских планета које имају скоро кружне орбите и не представљају гравитациону претњу за унутрашње копнене планете као што је наша. a Уместо тога, те спољне планете имају заштитничку улогу тако што привлаче опасне објекте и скрећу им путању. „Астероиди и комете не погађају Земљу тако често захваљујући присуству џиновских гасовитих планета као што је Јупитер, који се налази мало даље од нас“, објашњавају научници Питер Ворд и Доналд Браунли у својој књизи Rare Earth — Why Complex Life Is Uncommon in the Universe. Откривени су и други сунчеви системи са џиновским планетама. Али већина тих џинова креће се орбитама које би угрозиле мање планете попут Земље.

Улога Месеца

Људи се диве Месецу још од давнина. Он је надахнуо многе песнике и музичаре. На пример, један древни хебрејски песник написао је да Месец ’стоји чврсто довека, попут верног сведока на небу‘ (Псалам 89:37).

Један важан начин на који Месец утиче на живот на Земљи јесте тај да његова гравитациона привлачна сила проузрокује плиму и осеку. Сматра се да су плима и осека од суштинског значаја за кретање океанских струја, које је пак од виталног значаја за климатске услове.

Друга кључна улога коју Месец има јесте та да својом гравитационом привлачном силом Земљину осу држи постојаном у односу на њену раван у орбити којом се креће око Сунца. Према научном часопису Nature, да није Месеца, нагиб Земљине осе би се након дужег периода променио од „приближних 0 [степени] до 85 [степени]“. Замислите да Земљина оса нема нагиб! Не бисмо имали дивне смене годишњих доба, као ни довољно падавина. Захваљујући нагибу Земље, температуре нису ни прениске ни превисоке да би угрозиле живот. „Стабилне климатске прилике дугујемо једној необичној појави — Месецу“, закључује астроном Жак Ласкар. Да би испунио ту своју улогу, наш Месец је велик — сразмерно већи у односу на месеце који прате џиновске планете.

Још једна улога овог природног сателита, како је запазио писац древне библијске књиге Постанак, јесте та да он ноћу служи као светлеће тело (Постанак 1:16).

Случајност или сврха?

Како објаснити склад бројних фактора који живот на Земљи чине не само могућим већ и пријатним? Постоје само два објашњења. Прво је да су сви ти фактори резултат пуке случајности. Друго је да је све створено с разумном сврхом.

Пре неколико хиљада година у Светом писму је записано да је наш свемир осмислио и створио Свемоћни Бог — Створитељ. Ако је то тачно, онда су услови у нашем Сунчевом систему производ промишљеног дизајна, а не случајности. Створитељ нам је дао, да тако кажемо, писани извештај о корацима које је предузео да би омогућио живот на Земљи. Можда ћете се изненадити када сазнате да су, упркос томе што је тај извештај стар око 3 500 година, описани догађаји о настанку свемира у основи у складу са оним што се према мишљењу научника десило. Тај извештај се налази у библијској књизи Постанак. Осмотримо шта тамо пише.

Библијски извештај о стварању

„У почетку створи Бог небеса и земљу“ (Постанак 1:1). Ове уводне речи Библије односе се на стварање нашег Сунчевог система, укључујући и нашу планету, као и звезде у милијардама галаксија које сачињавају нашу васиону. Према Библији, површина Земље је неко време била „празна и пуста“. Није било континената ни плодног земљишта. Али, следеће речи истичу оно што је по мишљењу научника најважнији услов за одржавање живота на једној планети — велика количина воде. Божји дух је ’деловао над површином вода‘ (Постанак 1:2).

Да би површинске воде остале у течном стању, планета мора бити на одговарајућој удаљености од свог сунца. „Марс је прехладан, Венера је претопла, Земља је баш како треба“, објашњава планетарни научник Ендру Ингерсол. Исто тако, за раст вегетације потребна је довољна количина светлости. Занимљиво је да библијски извештај каже да је током раног стваралачког периода Бог проузроковао да се светлост Сунца пробије кроз тамне облаке водене паре који су обавијали океан као што ’повој‘ обавија дете (Јов 38:4, 9; Постанак 1:3-5).

У наредним стиховима из Постанка читамо да је Створитељ направио „свод“, како га Библија назива (Постанак 1:6-8). Тај свод је сачињен од гасова који образују земљину атмосферу.

Библија потом објашњава да је Бог променио безличну површину Земље како би створио суво тло (Постанак 1:9, 10). По свему судећи, он је проузроковао савијање и померање Земљине коре. Услед тога настали су дубоки понори, а континенти су изронили из океана (Псалам 104:6-8).

У једном тренутку у прошлости, Бог је створио микроскопске алге у океанима. Користећи сунчеву енергију, ови саморепродуктивни једноћелијски организми почели су да претварају угљен-диоксид у храну и да истовремено испуштају кисеоник у атмосферу. Тај изванредан процес је убрзан током трећег стваралачког периода када је настао биљни свет који је с временом прекрио целу земљу. Уједно се у атмосфери повећала и количина кисеоника, који људи и животиње удишу и тако одржавају живот (Постанак 1:11, 12).

Да би земљиште било плодно, Створитељ је начинио бројне микроорганизме који живе у земљи (Јеремија 51:15). Та сићушна створења разлажу мртву материју, а те прерађене елементе биљке користе за раст. Посебне врсте бактерија у земљи узимају азот из ваздуха и прослеђују га биљкама којима је он неопходан за раст. Задивљујуће је то што прегршт плодне земље може садржати шест милијарди микроорганизама!

У Постанку 1:14-19 описано је стварање Сунца, Месеца и звезда током четвртог стваралачког периода. На први поглед, то може изгледати противречно претходном библијском објашњењу. Међутим, имајмо на уму то да је Мојсије, писац књиге Постанак, извештај о стварању забележио из угла једног посматрача са земље. По свему судећи, тек тада су се Сунце, Месец и звезде могли видети кроз атмосферу.

Извештај из Постанка говори о појављивању морских створења у петом стваралачком периоду, као и копнених животиња и човека у шестом (Постанак 1:20-31).

Земља је створена да бисмо на њој уживали

Зар вам се не чини да је живот на Земљи, који је настао као што је описано у извештају из Постанка, створен да би људи уживали у њему? Да ли сте се некад пробудили једног сунчаног дана, удахнули свеж ваздух и помислили да вам је драго што сте живи? Можда сте шетали кроз башту и уживали у лепоти и мирису цвећа. Или сте шетали кроз воћњак и убрали неки укусан плод. Такви ужици не би били могући да Земља не поседује: (1) велику количину воде, (2) довољну количину сунчеве топлоте и светлости, (3) атмосферу са идеалном комбинацијом гасова и (4) плодно земљиште.

Сва та обележја — којих нема на Марсу, Венери и другим планетама у Сунчевом систему — нису резултат слепе случајности. Она су фино осмишљена да би људи уживали у животу на Земљи. Као што ћете видети у наредном чланку, Библија такође каже да је Створитељ обликовао нашу прелепу планету да вечно траје.

[Фуснота]

a Четири унутрашње планете нашег Сунчевог система — Меркур, Венера, Земља и Марс — називају се копнене планете јер имају стеновиту површину. Џиновске спољне планете — Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун — углавном су сачињене од гасова.

[Оквир на 6. страни]

„Када би од мене као геолога тражили да укратко објасним савремена гледишта о пореклу Земље и настанку живота на њој обичним људима са села, као што су била племена којима је књига Постанак била упућена, најбоље што бих могао да урадим јесте да тесно следим језик првог поглавља те књиге“ (геолог Волас Прат)

[Оквир/Слика на 7. страни]

ИДЕАЛНА И ЗА АСТРОНОМЕ

Ако би се Сунце налазило негде другде у нашој галаксији, не бисмо имали тако добар поглед на звезде. „Наш Сунчев систем“, објашњава се у књизи The Privileged Planet, „смештен је... далеко од прашњаве, светлосно загађене области и пружа изванредан свеобухватан поглед како на оближње звезде тако и на удаљене делове васионе.“

Осим тога, величина и удаљеност Месеца од Земље јесте таман толика да Месец потпуно заклања Сунце током помрачења. Ти ретки, задивљујући феномени омогућавају астрономима да истражују Сунце. Захваљујући тим истраживањима, они су одгонетнули многе тајне у вези с тим како звезде сијају.

[Слика на 5. страни]

Месец је довољно велик да нагиб Земљине осе одржава постојаним

[Слике на 7. страни]

Шта омогућава живот на Земљи? То су велика количина воде, довољна количина светлости и топлоте, атмосфера и плодно земљиште

[Извори]

Земља: Based on NASA Photo; пшеница: Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.