Životna priča

Uz Jehovinu pomoć preživeo sam razne totalitarne režime

Ispričao Henrik Dornik

ROĐEN sam 1926. Moji roditelji su bili odani katolici. Živeli su u Ruda Slaski, rudarskom gradu blizu Katovice na jugu Poljske. Oni su nas poučili — mog starijeg brata Bernarda, moje dve mlađe sestre Rožu i Editu, i mene — da se molimo, da prisustvujemo crkvenim službama i da se pridržavamo sakramenta pokore.

Biblijska istina stiže u naš dom

Jednog januarskog dana 1937. godine, kada sam imao deset godina, otac je došao kući oduševljen. Doneo je jednu veliku, obimnu knjigu koju je dobio od Jehovinih svedoka. Rekao je: „Deco, pogledajte šta sam dobio — Sveto pismo!“ Nikada ranije nisam video Bibliju.

Katolička crkva je dugo imala snažan uticaj na ljude u Ruda Slaski i njenoj okolini. Sveštenstvo je bilo veoma blisko s vlasnicima rudnika i zahtevalo je apsolutnu poslušnost od rudara i njihovih porodica. Ukoliko neki rudar ne bi prisustvovao misi ili bi odbio da se ispovedi, bio bi smatran za nevernika i mogao je da dobije otkaz s posla. Slična pretnja nadvila se i nad našim ocem jer je počeo da se sastaje s Jehovinim svedocima. Međutim, kada nas je jedan sveštenik posetio, otac je pred svima razotkrio njegovo religiozno licemerstvo. Postiđeni sveštenik nije želeo daljnje neprijatnosti tako da otac nije dobio otkaz.

To što sam bio očevidac tog očevog sukoba sa sveštenikom ojačalo je moju rešenost da bolje upoznam Bibliju. S vremenom sam zavoleo Jehovu i razvio odnos s njim. Nekoliko meseci nakon očevog  razgovora sa sveštenikom, prisustvovali smo obeležavanju Hristove smrti. Tom prilikom je otac predstavljen grupi od 30 ljudi rečima: „Evo ga još jedan Jonadav.“ Ubrzo sam naučio da su „Jonadavi“ u stvari hrišćani koji se nadaju da će živeti na zemlji i da njihov broj raste a (2. Kraljevima 10:15-17).

„Mladiću, da li razumeš značenje krštenja?“

Nakon što je prihvatio istinu, otac je prestao da se opija i postao je dobar muž i otac. Uprkos tome, majka nije prihvatila njegova religiozna uverenja i često bi govorila kako bi joj bilo draže da se ponaša kao ranije i da je i dalje katolik. Međutim, nakon što je izbio Drugi svetski rat primetila je da su neki sveštenici, koji su se nekad molili za pobedu Poljske nad nemačkom okupacijom, sada upućivali zahvalne molitve za Hitlerove uspehe! Kasnije, 1941, majka nam se pridružila u služenju Jehovi.

Pre toga, izrazio sam želju da se krstim u znak svog predanja Bogu, ali su skupštinske starešine smatrale da sam suviše mlad. Rekli su mi da sačekam. Na kraju, 10. decembra 1940. godine, brat Konrad Grabovi (koji je kasnije umro ostavši veran Bogu u jednom koncentracionom logoru) oprezno je, u jednom malom stanu, obavio sa mnom razgovor za krštenje. Postavio mi je pet pitanja a zatim me je krstio, pošto je bio zadovoljan mojim odgovorima. Jedno od pitanja koje mi je postavio bilo je: „Mladiću, da li razumeš značenje krštenja?“ Sledeće je bilo: „Da li razumeš da ćeš uskoro, pošto je ratno stanje, morati da odlučiš da li želiš da budeš odan Hitleru ili Jehovi i da će te ta odluka možda koštati života?“ Bez oklevanja, odgovorio sam: „Da, razumem.“

Počinje progonstvo

Zašto mi je Konrad Grabovi postavio tako direktna pitanja? Nemačka vojska je izvršila invaziju na Poljsku 1939. i nakon toga su naša vera i besprekornost bili žestoko ispitivani. Situacija je svakog dana postajala sve napetija dok smo slušali kako naša hrišćanska braća i sestre bivaju uhapšeni, proterani i poslati u zatvore ili koncentracione logore. Uskoro je došao i red na nas da se suočimo sa sličnim kušnjama.

Nacisti su želeli da preobrate mlade generacije — uključujući i nas četvoro — u vatrene pobornike Trećeg rajha. Pošto su i otac i majka nekoliko puta odbili da potpišu Volkslist (spisak ljudi koji su imali ili su želeli da dobiju nemačko državljanstvo), oduzeto im je starateljstvo nad nama. Otac je poslat u koncentracioni logor Aušvic. U februaru 1944. brat i ja smo smešteni u popravni dom u Grodkovu (Grotkau), blizu Nise, a moje sestre su poslate u katolički samostan u Šarnovomsi (Klošterbrik), blizu Opola. Namera im je bila da nas nateraju da se odreknemo onoga što su vlasti nazvale „obmanjiva gledišta naših roditelja“. Majka je ostala kod kuće sama.

Svakog jutra u dvorištu popravnog doma bila je podizana zastava s kukastim krstom i nama je bilo naređeno da podignemo desnu ruku i pozdravimo zastavu rečima „Hajl Hitler“. Bio je to težak ispit vere, ali smo Bernard i ja ostali postojani u tome da ne popustimo. Zbog našeg „drskog“ ponašanja bili smo teško pretučeni. I naredni pokušaji esesovaca da nas slome bili su neuspešni tako da su nam na kraju postavili ultimatum: „Ili ćete potpisati izjavu da ste odani Nemačkoj i priključiti se Vermahtu [nemačkoj vojsci], ili ćete biti poslati u koncentracioni logor.“

Kada su u avgustu 1944. vlasti zvanično predložile da nas pošalju u koncentracioni logor, dato je sledeće obrazloženje: „Nemoguće je nagovoriti ih da bilo  šta urade. Njihovo mučeništvo im donosi radost. Njihov nepokoran stav predstavlja pretnju za čitav popravni dom.“ Iako nisam želeo da budem mučenik, to što sam hrabro i dostojanstveno podnosio patnju zbog svoje odanosti Jehovi zaista mi je donosilo radost (Dela apostolska 5:41). Jedno je sigurno, svojom snagom nikada ne bih mogao izdržati patnje s kojima sam se uskoro suočio. S druge strane, usrdne molitve su me približile Jehovi i on se pokazao kao pouzdani Pomoćnik (Jevrejima 13:6).

U koncentracionom logoru

Ubrzo su me odveli u logor Gros-Rozen, u Šleskoj. Dobio sam zatvorenički broj i ljubičasti trougao, čime sam identifikovan kao Jehovin svedok. Esesovci su pred mene stavili izbor. Mogao sam da budem oslobođen iz logora i čak postanem službenik u nacističkoj vojsci, ali pod jednim uslovom: „Moraš se odreći učenja Istraživača Biblije, koja su u potpunoj suprotnosti Trećem rajhu.“ Drugim zatvorenicima nije bilo ponuđeno tako nešto. Samo je Jehovinim svedocima pružena takva prilika da izađu iz logora. Pa ipak, ja sam — kao i hiljade drugih — odlučno odbio tu „privilegiju“. Stražari su na to odgovorili: „Pažljivo pogledaj onu gasnu komoru. Dobro razmisli o svemu ili ćeš u suprotnom dobiti svoju slobodu, ali samo kroz onaj dimnjak.“ Ponovo sam odlučno odbio tu ponudu i u tom trenutku me je ispunio „Božji mir koji prevazilazi svaki um“ (Filipljanima 4:6, 7).

Molio sam se Jehovi da u logoru pronađem suvernike i on mi je to omogućio. Među tim suhrišćanima bio je i verni brat po imenu Gustav Baumert, koji je pažljivo i s puno ljubavi brinuo o meni. Bez sumnje, Jehova mi je dokazao da je „Otac milosrđa i Bog svake utehe“ (2. Korinćanima 1:3).

Nekoliko meseci kasnije, ruska vojska koja je nadirala primorala je naciste da brzo evakuišu logor. Dok smo se pripremali za polazak, mi braća — rizikujući sopstveni život — odlučili smo da odemo do baraka u kojima su bile žene i proverimo kako su naših 20 duhovnih sestara — među kojima su bile Elza Abt i Gertruda Ot. b Kada su nas ugledale, brzo su nam potrčale u susret i nakon kratke razmene ohrabrenja, zajedno su otpevale pesmu Kraljevstva u kojoj su bile i ove reči: „Ko uvek verno, odano služi nikad ne tišti ga strah.“ c Svima su nam navrle suze na oči!

U drugi logor

Nacisti su strpali od 100 do 150 nas zatvorenika u prazne vagone za ugalj i  tako smo putovali po mrazu i ledenoj kiši, bez hrane i vode. Mučila nas je žeđ i groznica. Kako su bolesni i iscrpljeni zatvorenici padali i umirali, tako su vagoni bili manje natrpani. Noge i zglobovi su mi toliko otekli da više nisam mogao da stojim. Nakon desetodnevnog putovanja, šačica zatvorenika koja je preživela stigla je u zatvorenički logor Mitelbau-Dora u Nordhauzenu, koji se nalazio blizu Vajmara u Tiringiji. Vredno je zapaziti da niko od braće tokom tog užasnog putovanja nije umro.

Nisam ni stigao da se oporavim od tog putovanja kada je u logoru izbila epidemija dizenterije i nekolicina braće se razbolela, a među njima sam bio i ja. Rečeno nam je da se neko vreme uzdržavamo od toga da jedemo supu koja se spremala u logoru i da jedemo samo prepečeni hleb. Poslušao sam taj savet i uskoro sam se oporavio. U martu 1945. čuli smo da je citat za tu godinu bio Matej 28:19 gde stoji: „Zato idite i stvarajte učenike od ljudi iz svih naroda.“ Po svemu sudeći, kapije logora će se uskoro otvoriti i tada će se nastaviti s propovedanjem dobre vesti! To nas je ispunilo radošću i nadom jer smo verovali da će vrhunac Drugog svetskog rata biti u Armagedonu. Kako nas je Jehova na čudesan način ojačao tokom tog teškog perioda!

Oslobođenje iz logora

Savezničke snage su 1. aprila 1945. bombardovale SS-barake i naš logor koji se nalazio u blizini. Mnogi su poginuli ili su bili povređeni. Sledećeg dana, doživeli smo još razornije bombardovanje i tokom njega me je snažna eksplozija bacila u vazduh.

Pomogao mi je jedan brat, Fric Ulrih. On je kopao po gomili ruševina u nadi da sam još uvek živ. Konačno me je pronašao i izvukao ispod tih ruševina. Kada sam se osvestio, shvatio sam da sam zadobio veoma ozbiljne povrede lica i tela i da ništa ne čujem. Buka od eksplozije je oštetila moje bubne opne. Zbog toga sam duži period imao ozbiljne probleme sa sluhom sve dok mi se uši nisu konačno oporavile.

Od hiljada zatvorenika, samo je nekolicina preživela to bombardovanje. Neka od braće su poginula, među kojima je bio i voljeni brat Gustav Baumert. Rane koje sam zadobio su se inficirale, što je bilo propraćeno visokom temperaturom. Ubrzo su nas savezničke trupe pronašle i oslobodile. U međuvremenu, pošto su se tela poginulih ili ubijenih zatvorenika raspadala, došlo je do epidemije tifusa od kojeg sam i ja oboleo. Odveli su me u bolnicu zajedno s drugim obolelima. Uprkos svesrdnom zalaganju lekara, samo je nas troje preživelo. Kako sam samo zahvalan Jehovi što me je ojačao da mu ostanem veran tokom tog teškog vremena! Takođe sam zahvalan što mi je Jehova pomogao da budem spasen iz ’doline guste tame‘ smrti (Psalam 23:4).

Napokon kod kuće!

Nakon što su se Nemci predali, nadao sam se da ću se što pre vratiti kući, ali se ispostavilo da je to mnogo teže nego što sam očekivao. Neki bivši zatvorenici, koji su pripadali „Katoličkoj akciji“, primetili su me i počeli da viču: „Ubijte ga!“ Zatim su me bacili na zemlju i počeli da me šutiraju. Iako mi je jedan čovek pritrčao u pomoć i spasao od njihove okrutnosti, trebalo mi je dosta vremena da se oporavim budući da sam bio povređen i da sam se osećao malaksalo od tifusa. Ipak, konačno sam mogao da idem kući. Koliko sam samo bio srećan što sam ponovo bio zajedno sa svojom porodicom! Kad su me videli, bili su van sebe od radosti jer su mislili da sam mrtav.

Uskoro smo nastavili s propovedanjem i mnogi iskreni ljudi koji su tragali za istinom pozitivno su reagovali. Bila  mi je poverena odgovornost da snabdevam skupštine biblijskom literaturom. Zajedno s drugom braćom imao sam posebnu prednost da se u Vajmaru sastanem s predstavnicima nemačke podružnice i odande smo u Poljsku doneli prva posleratna izdanja Kule stražare. Ta izdanja su odmah prevedena, matrice su bile pripremljene i primerci su bili odštampani. Kada je naša podružnica u Lođu preuzela potpuno nadgledanje nad propovedanjem u Poljskoj, literatura temeljena na Bibliji počela je redovno da stiže u skupštine. Počeo sam da služim kao specijalni pionir, to jest punovremeni jevanđelizator, propovedajući na velikom području Šleske, čiji je veći deo tada pripadao Poljskoj.

Međutim, uskoro su Jehovini svedoci u Poljskoj ponovo bili progonjeni, ali ovog puta od tek uvedenog komunističkog režima. Zbog svoje hrišćanske neutralnosti, 1948. sam bio osuđen na dve godine zatvora. Dok sam bio tamo, pomogao sam mnogim zatvorenicima da se približe Bogu. Jedan od njih je zauzeo stav za istinu i kasnije je predao svoj život Jehovi i krstio se.

Ponovo sam poslat u zatvor 1952. godine, ali ovog puta zbog navodne špijunaže za Sjedinjene Države! Dok sam čekao na suđenje, držali su me u samici i danonoćno ispitivali. Međutim, Jehova me je opet izbavio iz ruku mojih progonilaca i u nastupajućim godinama više nisam morao da podnosim takvo zlostavljanje.

Šta mi je pomoglo da istrajem

Kada se osvrnem na sve te godine kušnji i nevolja, mogu da prepoznam neke glavne izvore ohrabrenja. Pre svega, snagu da izdržim davao mi je Jehova i njegova Reč, Biblija. Stalne usrdne molitve ’Bogu svake utehe‘ i svakodnevno proučavanje njegove Reči pomoglo je i meni i drugima da ostanemo duhovno živi. Pored toga, rukom pisani primerci Kule stražare pružali su nam potrebnu duhovnu hranu. U koncentracionim logorima sam u velikoj meri bio ojačan brigom suvernika koji su bili spremni i voljni da pomognu.

Još jedan blagoslov od Jehove bila je i moja žena, Marija. Venčali smo se u oktobru 1950. i kasnije dobili ćerku Halinu, koju smo poučili da voli Jehovu i da mu služi. Marija i ja smo bili u braku 35 godina. Ona je umrla nakon duge bitke s bolešću. Njena smrt me je ispunila tugom i bolom. Iako sam se jedno vreme osećao ’oboreno‘ ipak ’nisam bio uništen‘ (2. Korinćanima 4:9). Tokom tog teškog perioda podršku sam našao u druženju s mojom dragom ćerkom, njenim mužem i njihovom decom — mojim unucima — koji svi verno služe Jehovi.

Od 1990. služim u Betelu u Poljskoj. Za mene je veliki blagoslov svakodnevna saradnja s divnom betelskom porodicom. Ponekad se zbog lošeg zdravlja osećam kao nemoćni orao koji može samo da lebdi na vetru. Pa ipak, s pouzdanjem gledam u budućnost i sve do danas ’pevam Jehovi, jer je dobar prema meni‘ (Psalam 13:6). Radujem se vremenu kada će Jehova, moj Pomoćnik, otkloniti svu štetu koja je nastala zbog Sataninog tlačiteljskog vladanja.

[Fusnote]

[Slika na 10. strani]

U koncentracionom logoru sam dobio ovaj zatvorenički broj i ljubičasti trougao

[Slika na 12. strani]

S mojom ženom Marijom, 1980.