Древна грнчарија потврђује библијски извештај

БИБЛИЈА је Божја надахнута Реч (2. Тимотеју 3:16). Оно што она говори о људима, местима, религиозној и политичкој ситуацији из древних времена потпуно је тачно. Иако археолошки проналасци потврђују и расветљују наше разумевање библијског записа, веродостојност Библије ни у ком случају не зависи од археолошких открића.

Приликом ископавања древних градова, међу најбројнијим предметима које су археолози пронашли били су остаци грнчарије. На ове остатке земљаног посуђа такође се указује као на остракон (од грчке речи за „љуску, црепић“). У многим местима древног Блиског истока, укључујући и Египат и Месопотамију, грнчарија је била коришћена као јефтин материјал на коме се писало. Остракон је био коришћен за бележење уговора, рачуна, количине продате робе и другог, управо као што се данас користе формулари и листови папира. За писање по остракону углавном се користило мастило. Записи су били различите дужине, од само једне речи па до великог броја редова или колона.

Археолошким ископавањима у Израелу откривен је велики број остракона из библијског времена. Три збирке те грнчарије које датирају из седмог и осмог века пре н. е. посебно су занимљиве, јер потврђују различите појединости историјских чињеница које се налазе у Библији. Те збирке су Самаријски остракон, Арадски остракон и Лахиски остракон. Погледајмо изблиза сваку од њих.

Самаријски остракон

Самарија је била престоница северног, десетоплеменског краљевства Израела све док је Асирци нису поразили 740. пре н. е. У вези с пореклом Самарије у 1. Краљевима 16:23, 24 стоји: „Тридесет и прве године Асиног владања над Јудом [947. пре н. е.], Амрије је постао краљ над Израелом... Затим је од Семера за два таланта сребра купио самаријску гору и на њој почео да зида град. Тај град који је изградио назвао је Самарија.“ Град је постојао и у време Римљана када је његово име било промењено у Севастија. У шестом веку н. е. престао је да постоји као град.

Током ископавања древне Самарије 1910, тим археолога је пронашао збирку остракона, за коју су рекли да потиче из осмог века пре н. е. На њима су биле забележене пошиљке уља и вина које су пристигле у Самарију из различитих околних места. У једној књизи се о том открићу каже: „Тих 63 остракона пронађених 1910... с правом се сматрају најзначајнијом збирком епиграфског [писаног] материјала из древног Израела. Тај значај се не огледа у самом садржају Самаријског остракона... већ у томе што пружа детаљан попис израелских имена, имена породица и географских места“ (Ancient Inscriptions—Voices From the Biblical World). Како та имена потврђују појединости из библијског записа?

Када су Израелци освојили Обећану земљу и разделили је међу племенима, град Самарија се налазио на подручју Манасијиног племена. Према Исусу Навину 17:1-6, десет породица Манасијиног племена, преко његовог унука Галада, добиле су део земље на тој територији. То су биле Авијезерова, Хелекова, Азрилова,  Сихемова, и Семидина породица. Шести поглавар породице, Ефер, није имао ниједног мушког потомка већ само пет унука — Малу, Нују, Еглу, Мелху и Терсу — од којих је свака добила део земље (Бројеви 27:1-7).

На Самаријском остракону је сачувано седам породичних имена — имена пет Галадових синова и имена две Еферове унуке, Егле и Нује. У једном делу стоји: „Породична имена сачувана на Самаријском остракону пружају нам ванбиблијску спону између породица Манасијиног племена и подручја за које се у Библији каже да су насељавале“ (NIV Archaeological Study Bible). Стога, овим остраконом се потврђује овај аспект ране племенске историје Израела, описане у Библији.

Самаријски остракон такође потврђује религиозно стање Израелаца онако како је оно описано у Библији. У време када је написан овај остракон, Израелци су помешали обожавање Јехове с обожавањем хананског бога Вала. Осијино пророчанство, такође писано током осмог века пре н. е., прорекло је време када ће израелски народ покајнички звати Јехову: „Мужу мој“, а не више: „Вале мој“, то јест: „Господару мој“ (Осија 2:16, 17; фуснота у енглеском преводу Светог писма Нови свет — с референцама). Нека лична имена која су пронађена на Самаријском остракону имају значење „Вал је мој отац“, „Вал пева“, „Вал је силан“, „Вал се сећа“ и слично. На сваких 11 личних имена која су садржавала неки облик имена Јехова било је 7 имена која су садржавала име „Вал“.

Арадски остракон

Арад је био древни град који се налазио на делимично сушном подручју званом Негев, доста јужно од Јерусалима. Археолошким ископавањима Арада пронађено је шест израелских утврђења, која потичу из времена Соломоновог краљевања (1037-998. пре н. е.) па све до уништења Јерусалима 607. пре н. е. од стране Вавилонаца. Археолози су пронашли у Араду највећу збирку остракона из библијског доба. Она је обухватала више од 200 предмета исписаних на хебрејском, арамејском и другим језицима.

Неки од њих потврђују тачност библијских записа у вези са свештеничким породицама. На пример, на једном парчету грнчарије спомињу се „Корејеви синови“, на које се указује у Изласку 6:24 и Бројевима 26:11. У уводима у Псалме 42, 44-49, 84, 85, 87 и 88 недвосмислено се каже да су то псалми „Корејевих синова“. Друге свештеничке породице које се спомињу на Арадском остракону су Пасхорова и Меримотова породица (1. Летописа 9:12; Јездра 8:33).

Погледајмо један други пример. У рушевинама једног утврђења, које потиче из времена непосредно пре него што су Вавилонци уништили Јерусалим, археолози су пронашли парче земљане посуде на којој су биле речи упућене заповеднику војске тог утврђења. Према једној публикацији, тај запис је делимично гласио: „Мом господару Елијасиву. Нека Јахве [Јехова] брине за твоју добробит... У вези с оним за шта сам од тебе добио наредбе: све је добро сада; он борави у Јахвином храму“ (The Context of Scripture). Многи изучаваоци  верују да је храм на који се овде указује у ствари јерусалимски храм, првобитно саграђен у Соломоново време.

Лахиски остракон

Древно утврђење града Лахиса било је смештено 43-44 километра југозападно од Јерусалима. Током ископавања 1930. године, пронађена је велика количина остракона од којих су барем 12 биле преписке које су описане као „изузетно важне... због тога што расветљују политичку ситуацију и свеопшти метеж док је Јуда била у очекивању неизбежног напада [вавилонског краља] Навуходоносора“.

Најважнија писма су преписке подређеног официра и Јаоса, вероватно војног заповедника у Лахису. Језик тих писама је сличан језику пророка Јеремије, који је живео у то време. Осмотримо како два таква писма подупиру библијски опис тог пресудног времена.

У Јеремији 34:7, пророк описује време „кад се војска краља Вавилона борила против Јерусалима и преосталих Јудиних градова — против Лахиса и Азике, јер су још само ти утврђени градови остали од Јудиних градова“. Писац једног од лахиских писама очигледно описује исте догађаје. Он пише: „Посматрамо сигнале [ватром] из Лахиса... јер не можемо видети Азикву.“ Многи изучаваоци сматрају да се тиме указивало на то да је Азиква, то јест Азика, већ пала у руке Вавилонаца и да је Лахис био следећи. Један занимљив детаљ у овом писму је указивање на „сигнале ватром“. У Јеремији 6:1 спомиње се коришћење таквог вида комуникације.

За једно друго лахиско писмо се верује да подупире оно што су пророци Јеремија и Језекиљ рекли о покушајима краља Јуде да за своју побуну против Вавилона добије помоћ Египта (Јеремија 37:5-8; 46:25, 26; Језекиљ 17:15-17). У том лахиском писму је стајало: „Сада је твој слуга добио следећи извештај: Заповедник војске Конија, син Елнатанов, кренуо је на југ како би ушао у Египат.“ У већини случајева изучаваоци тумаче овај поступак као покушај да се придобије војна подршка Египта.

Лахиски остракон такође спомиње велики број имена која се налазе у Јеремијиној књизи. То су: Нирија, Јазанија, Гемарија, Елнатан и Осаја (Јеремија 32:12; 35:3; 36:10, 12; 42:1). Не може се са сигурношћу знати да ли су то исте особе које се помињу и у Библији. Међутим, будући да је Јеремија живео током тог периода, та сличност је вредна спомена.

Једна заједничка одлика

Самаријска, арадска и лахиска збирка остракона потврђују тачност великог броја детаља забележених у Библији. Ту спадају породична имена, географски називи и неке ствари које су се односиле на религиозну и политичку климу тог времена. Уза све то постоји једна важна заједничка одлика за све три збирке.

Писма, пронађена у арадској и лахиској збирци садрже фразе као што је „Нека ти Јехова да мир“. У седам лахиских писама Божје име се спомиње укупно 11 пута. Штавише, многа хебрејска лична имена која се налазе у све три збирке садрже скраћени облик Божјег имена Јехова. Ови остракони на тај начин потврђују да је коришћење Божјег имена било уобичајено међу Израелцима тог времена.

[Слика на 13. страни]

Парче грнчарије из рушевина Арада, на ком су речи упућене човеку по имену Елијасив

[Извор]

Photograph © Israel Museum, Jerusalem; courtesy of Israel Antiquities Authority

[Слика на 14. страни]

Једно лахиско писмо у коме се појављује Божје име

[Извор]

Photograph taken by courtesy of the British Museum