Drevna grnčarija potvrđuje biblijski izveštaj

BIBLIJA je Božja nadahnuta Reč (2. Timoteju 3:16). Ono što ona govori o ljudima, mestima, religioznoj i političkoj situaciji iz drevnih vremena potpuno je tačno. Iako arheološki pronalasci potvrđuju i rasvetljuju naše razumevanje biblijskog zapisa, verodostojnost Biblije ni u kom slučaju ne zavisi od arheoloških otkrića.

Prilikom iskopavanja drevnih gradova, među najbrojnijim predmetima koje su arheolozi pronašli bili su ostaci grnčarije. Na ove ostatke zemljanog posuđa takođe se ukazuje kao na ostrakon (od grčke reči za „ljusku, crepić“). U mnogim mestima drevnog Bliskog istoka, uključujući i Egipat i Mesopotamiju, grnčarija je bila korišćena kao jeftin materijal na kome se pisalo. Ostrakon je bio korišćen za beleženje ugovora, računa, količine prodate robe i drugog, upravo kao što se danas koriste formulari i listovi papira. Za pisanje po ostrakonu uglavnom se koristilo mastilo. Zapisi su bili različite dužine, od samo jedne reči pa do velikog broja redova ili kolona.

Arheološkim iskopavanjima u Izraelu otkriven je veliki broj ostrakona iz biblijskog vremena. Tri zbirke te grnčarije koje datiraju iz sedmog i osmog veka pre n. e. posebno su zanimljive, jer potvrđuju različite pojedinosti istorijskih činjenica koje se nalaze u Bibliji. Te zbirke su Samarijski ostrakon, Aradski ostrakon i Lahiski ostrakon. Pogledajmo izbliza svaku od njih.

Samarijski ostrakon

Samarija je bila prestonica severnog, desetoplemenskog kraljevstva Izraela sve dok je Asirci nisu porazili 740. pre n. e. U vezi s poreklom Samarije u 1. Kraljevima 16:23, 24 stoji: „Trideset i prve godine Asinog vladanja nad Judom [947. pre n. e.], Amrije je postao kralj nad Izraelom... Zatim je od Semera za dva talanta srebra kupio samarijsku goru i na njoj počeo da zida grad. Taj grad koji je izgradio nazvao je Samarija.“ Grad je postojao i u vreme Rimljana kada je njegovo ime bilo promenjeno u Sevastija. U šestom veku n. e. prestao je da postoji kao grad.

Tokom iskopavanja drevne Samarije 1910, tim arheologa je pronašao zbirku ostrakona, za koju su rekli da potiče iz osmog veka pre n. e. Na njima su bile zabeležene pošiljke ulja i vina koje su pristigle u Samariju iz različitih okolnih mesta. U jednoj knjizi se o tom otkriću kaže: „Tih 63 ostrakona pronađenih 1910... s pravom se smatraju najznačajnijom zbirkom epigrafskog [pisanog] materijala iz drevnog Izraela. Taj značaj se ne ogleda u samom sadržaju Samarijskog ostrakona... već u tome što pruža detaljan popis izraelskih imena, imena porodica i geografskih mesta“ (Ancient Inscriptions—Voices From the Biblical World). Kako ta imena potvrđuju pojedinosti iz biblijskog zapisa?

Kada su Izraelci osvojili Obećanu zemlju i razdelili je među plemenima, grad Samarija se nalazio na području Manasijinog plemena. Prema Isusu Navinu 17:1-6, deset porodica Manasijinog plemena, preko njegovog unuka Galada, dobile su deo zemlje na toj teritoriji. To su bile Avijezerova, Helekova, Azrilova,  Sihemova, i Semidina porodica. Šesti poglavar porodice, Efer, nije imao nijednog muškog potomka već samo pet unuka — Malu, Nuju, Eglu, Melhu i Tersu — od kojih je svaka dobila deo zemlje (Brojevi 27:1-7).

Na Samarijskom ostrakonu je sačuvano sedam porodičnih imena — imena pet Galadovih sinova i imena dve Eferove unuke, Egle i Nuje. U jednom delu stoji: „Porodična imena sačuvana na Samarijskom ostrakonu pružaju nam vanbiblijsku sponu između porodica Manasijinog plemena i područja za koje se u Bibliji kaže da su naseljavale“ (NIV Archaeological Study Bible). Stoga, ovim ostrakonom se potvrđuje ovaj aspekt rane plemenske istorije Izraela, opisane u Bibliji.

Samarijski ostrakon takođe potvrđuje religiozno stanje Izraelaca onako kako je ono opisano u Bibliji. U vreme kada je napisan ovaj ostrakon, Izraelci su pomešali obožavanje Jehove s obožavanjem hananskog boga Vala. Osijino proročanstvo, takođe pisano tokom osmog veka pre n. e., proreklo je vreme kada će izraelski narod pokajnički zvati Jehovu: „Mužu moj“, a ne više: „Vale moj“, to jest: „Gospodaru moj“ (Osija 2:16, 17; fusnota u engleskom prevodu Svetog pisma Novi svet — s referencama). Neka lična imena koja su pronađena na Samarijskom ostrakonu imaju značenje „Val je moj otac“, „Val peva“, „Val je silan“, „Val se seća“ i slično. Na svakih 11 ličnih imena koja su sadržavala neki oblik imena Jehova bilo je 7 imena koja su sadržavala ime „Val“.

Aradski ostrakon

Arad je bio drevni grad koji se nalazio na delimično sušnom području zvanom Negev, dosta južno od Jerusalima. Arheološkim iskopavanjima Arada pronađeno je šest izraelskih utvrđenja, koja potiču iz vremena Solomonovog kraljevanja (1037-998. pre n. e.) pa sve do uništenja Jerusalima 607. pre n. e. od strane Vavilonaca. Arheolozi su pronašli u Aradu najveću zbirku ostrakona iz biblijskog doba. Ona je obuhvatala više od 200 predmeta ispisanih na hebrejskom, aramejskom i drugim jezicima.

Neki od njih potvrđuju tačnost biblijskih zapisa u vezi sa svešteničkim porodicama. Na primer, na jednom parčetu grnčarije spominju se „Korejevi sinovi“, na koje se ukazuje u Izlasku 6:24 i Brojevima 26:11. U uvodima u Psalme 42, 44-49, 84, 85, 87 i 88 nedvosmisleno se kaže da su to psalmi „Korejevih sinova“. Druge svešteničke porodice koje se spominju na Aradskom ostrakonu su Pashorova i Merimotova porodica (1. Letopisa 9:12; Jezdra 8:33).

Pogledajmo jedan drugi primer. U ruševinama jednog utvrđenja, koje potiče iz vremena neposredno pre nego što su Vavilonci uništili Jerusalim, arheolozi su pronašli parče zemljane posude na kojoj su bile reči upućene zapovedniku vojske tog utvrđenja. Prema jednoj publikaciji, taj zapis je delimično glasio: „Mom gospodaru Elijasivu. Neka Jahve [Jehova] brine za tvoju dobrobit... U vezi s onim za šta sam od tebe dobio naredbe: sve je dobro sada; on boravi u Jahvinom hramu“ (The Context of Scripture). Mnogi izučavaoci  veruju da je hram na koji se ovde ukazuje u stvari jerusalimski hram, prvobitno sagrađen u Solomonovo vreme.

Lahiski ostrakon

Drevno utvrđenje grada Lahisa bilo je smešteno 43-44 kilometra jugozapadno od Jerusalima. Tokom iskopavanja 1930. godine, pronađena je velika količina ostrakona od kojih su barem 12 bile prepiske koje su opisane kao „izuzetno važne... zbog toga što rasvetljuju političku situaciju i sveopšti metež dok je Juda bila u očekivanju neizbežnog napada [vavilonskog kralja] Navuhodonosora“.

Najvažnija pisma su prepiske podređenog oficira i Jaosa, verovatno vojnog zapovednika u Lahisu. Jezik tih pisama je sličan jeziku proroka Jeremije, koji je živeo u to vreme. Osmotrimo kako dva takva pisma podupiru biblijski opis tog presudnog vremena.

U Jeremiji 34:7, prorok opisuje vreme „kad se vojska kralja Vavilona borila protiv Jerusalima i preostalih Judinih gradova — protiv Lahisa i Azike, jer su još samo ti utvrđeni gradovi ostali od Judinih gradova“. Pisac jednog od lahiskih pisama očigledno opisuje iste događaje. On piše: „Posmatramo signale [vatrom] iz Lahisa... jer ne možemo videti Azikvu.“ Mnogi izučavaoci smatraju da se time ukazivalo na to da je Azikva, to jest Azika, već pala u ruke Vavilonaca i da je Lahis bio sledeći. Jedan zanimljiv detalj u ovom pismu je ukazivanje na „signale vatrom“. U Jeremiji 6:1 spominje se korišćenje takvog vida komunikacije.

Za jedno drugo lahisko pismo se veruje da podupire ono što su proroci Jeremija i Jezekilj rekli o pokušajima kralja Jude da za svoju pobunu protiv Vavilona dobije pomoć Egipta (Jeremija 37:5-8; 46:25, 26; Jezekilj 17:15-17). U tom lahiskom pismu je stajalo: „Sada je tvoj sluga dobio sledeći izveštaj: Zapovednik vojske Konija, sin Elnatanov, krenuo je na jug kako bi ušao u Egipat.“ U većini slučajeva izučavaoci tumače ovaj postupak kao pokušaj da se pridobije vojna podrška Egipta.

Lahiski ostrakon takođe spominje veliki broj imena koja se nalaze u Jeremijinoj knjizi. To su: Nirija, Jazanija, Gemarija, Elnatan i Osaja (Jeremija 32:12; 35:3; 36:10, 12; 42:1). Ne može se sa sigurnošću znati da li su to iste osobe koje se pominju i u Bibliji. Međutim, budući da je Jeremija živeo tokom tog perioda, ta sličnost je vredna spomena.

Jedna zajednička odlika

Samarijska, aradska i lahiska zbirka ostrakona potvrđuju tačnost velikog broja detalja zabeleženih u Bibliji. Tu spadaju porodična imena, geografski nazivi i neke stvari koje su se odnosile na religioznu i političku klimu tog vremena. Uza sve to postoji jedna važna zajednička odlika za sve tri zbirke.

Pisma, pronađena u aradskoj i lahiskoj zbirci sadrže fraze kao što je „Neka ti Jehova da mir“. U sedam lahiskih pisama Božje ime se spominje ukupno 11 puta. Štaviše, mnoga hebrejska lična imena koja se nalaze u sve tri zbirke sadrže skraćeni oblik Božjeg imena Jehova. Ovi ostrakoni na taj način potvrđuju da je korišćenje Božjeg imena bilo uobičajeno među Izraelcima tog vremena.

[Slika na 13. strani]

Parče grnčarije iz ruševina Arada, na kom su reči upućene čoveku po imenu Elijasiv

[Izvor]

Photograph © Israel Museum, Jerusalem; courtesy of Israel Antiquities Authority

[Slika na 14. strani]

Jedno lahisko pismo u kome se pojavljuje Božje ime

[Izvor]

Photograph taken by courtesy of the British Museum