Bog je bio milosrdan prema meni

Ispričao Bolfenk Močnik

„Sada budi jak.“ Majka me je zagrlila i izgovorila te važne reči koje su mi ulile odlučnost. Milicioneri su nas razdvojili i suđenje je počelo. Na kraju mi je izrečena presuda — pet godina zatvora. Možda bi većina ljudi bila očajna. Međutim, iskreno rečeno, ja sam konačno osetio dubok unutrašnji mir. Ispričaću vam kako je došlo do toga.

DOGAĐAJI koje sam upravo opisao odigrali su se u Sloveniji 1952. Ali moja priča zapravo počinje više od dve decenije ranije, 1930. Tada su Istraživači Biblije, kako su se Jehovini svedoci u to vreme zvali, organizovali prvo grupno krštenje u našoj zemlji. Moji roditelji, Berta i Franc Močnik, bili su među onima koji su se krstili. Tada sam imao šest, a moja sestra Majda četiri godine. Naš dom u Mariboru bio je centar hrišćanskih aktivnosti.

Adolf Hitler je preuzeo vlast u Nemačkoj 1933, i počeo da progoni Svedoke. Mnogi Svedoci iz Nemačke su došli u Jugoslaviju da bi pomagali u delu propovedanja. Moji roditelji su rado pružali gostoprimstvo tim vernim ljudima. Jedan od gostiju kog se dobro sećam bio je Martin Pecinger koji je kasnije proveo devet godina u nacističkim koncentracionim logorima. Mnogo kasnije, od 1977. pa do smrti 1988, služio je kao član Vodećeg tela Jehovinih svedoka.

Kada je bio kod nas, Martin je uvek spavao u mom krevetu a moja sestra i ja u spavaćoj sobi s roditeljima. On je imao malu, džepnu enciklopediju s puno slika koja je zaokupljala moju dečju maštu. Voleo sam da listam tu knjigu.

Vreme ozbiljnih ispita

Godine 1936, dok je jačala Hitlerova moć, moji roditelji su prisustvovali veoma važnom međunarodnom kongresu u Lucernu, u Švajcarskoj. Pošto je otac imao prijatan glas, tada je bio izabran da snima biblijske propovedi koje su kasnije puštane u domaćinstvima širom Slovenije. Ubrzo nakon tog nezaboravnog kongresa, počelo je strahovito progonstvo Svedoka u Evropi. Mnogi su propatili i umrli u nacističkim koncentracionim logorima.

U septembru 1939. počeo je Drugi svetski rat, a do aprila 1941. nemačke trupe su okupirale delove Jugoslavije. Slovenačke škole su zatvorene i bilo nam je zabranjeno da u javnosti koristimo svoj jezik. Pošto su Jehovini svedoci neutralni  u svim političkim sukobima, odbijali su da podupiru rat. * Zbog toga su mnogi bili uhapšeni a neki i pogubljeni. Među njima je bio mladić po imenu Franc Drozg, kog sam dobro poznavao. Oko sto metara od naše kuće nalazilo se mesto gde su nacisti streljali ljude. Još uvek mi je pred očima prizor kako majka tkaninom pokriva uši da ne čuje pucnjavu. Poslednje reči koje je Franc napisao u oproštajnom pismu svom dobrom prijatelju bile su: „Vidimo se u Božjem Kraljevstvu.“

Odluka zbog koje sam duboko zažalio

Imao sam tada 19 godina. Iako sam se divio Francu zbog njegovog čvrstog stava, bio sam uplašen. Hoću li i ja umreti? Moja vera je bila slaba a odnos s Jehovom nije bio čvrst. Tada sam pozvan u vojsku. Moj strah je bio jači od vere tako da sam se odazvao na taj poziv.

Poslat sam na ruski front. Gledao sam kako svuda unaokolo ginu moji saborci. Rat je bio užasan i okrutan. Savest me je sve više opterećivala. Preklinjao sam Jehovu za oproštaj i za snagu da krenem ispravnim putem. Kada je jedan snažan napad prouzrokovao pometnju u našoj četi, iskoristio sam priliku da pobegnem.

Znao sam da ću biti pogubljen ako me uhvate. Narednih sedam meseci sam se skrivao na različitim mestima. Čak sam uspeo da pošaljem Majdi dopisnicu sa sledećim rečima: „Napustio sam poslodavca i sad radim za novog.“ Hteo sam da kažem da želim da služim Bogu, ali prošlo je još neko vreme pre nego što sam to zaista i učinio.

U avgustu 1945, tri meseca nakon što je Nemačka kapitulirala pred saveznicima, mogao sam da se vratim u Maribor. Bili smo srećni što je cela naša porodica — otac, majka i moja sestra — preživela taj užasni rat. Međutim, do tada su komunisti preuzeli vlast i progonili su Jehovine svedoke. Delo propovedanja je bilo zvanično zabranjeno ali Svedoci su prešli u ilegalu i nastavili s propovedanjem.

U februaru 1947, trojica vernih Svedoka — Rudolf Kale, Dušan Mikić i Edmund Stropnik — bili su osuđeni na smrt. Ipak, kasnije su im presude preinačene u zatvorske kazne od po 20 godina. Novine su naširoko pisale o svemu tome i mnogi su saznali za nepravedno postupanje prema Svedocima. Kad sam pročitao te članke, osetio sam jaku grižu savesti. Znao sam šta je trebalo da uradim.

Sticanje duhovne snage

Bio sam i te kako svestan da moram čvrsto zastupati biblijsku istinu. Zato sam se trudio da što više učestvujem u ilegalnom delu propovedanja. Zahvaljujući marljivom čitanju Biblije, stekao sam duhovnu snagu da prekinem s nečistim navikama kao što je korišćenje duvana.

Godine 1951, krstio sam se u znak predanja Bogu i vratio se načinu života koji  sam napustio pre skoro deset godina. S vremenom sam počeo da doživljavam Jehovu kao pravog oca koji je veran, odan i čija ljubav ne prolazi. Iako sam u mladosti donosio nemudre odluke, duboko me je dirnulo ono što Biblija govori o Božjoj spremnosti da oprosti. Kao brižni Otac, on me je privlačio sebi „konopcima ljubavi“ (Osija 11:4).

Tokom tog teškog vremena, tajno smo održavali hrišćanske sastanke u domovima Svedoka i propovedali na neformalan način. Manje od godinu dana nakon mog krštenja bio sam uhapšen. Majka me je videla kratko pre suđenja. Kao što sam pomenuo u uvodu, čvrsto me je zagrlila i ohrabrila: „Sada budi jak.“ Kada mi je izrečena presuda od pet godina zatvora, ostao sam smiren i nepokolebljiv.

Delio sam malu ćeliju s još tri osuđenika, pa sam mogao da razgovaram o Bibliji s tim ljudima koji inače ne bi imali priliku da čuju biblijsku poruku. Iako nisam imao Bibliju ni biblijsku literaturu, iznenadio sam se koliko sam stihova i njihovih objašnjenja zapamtio dok sam ranije satima proučavao Bibliju. Govorio sam drugim zatvorenicima da će mi Jehova dati snagu da izdržim ako budem morao da odslužim pet godina u zatvoru. Međutim, on bi mogao da mi otvori vrata i ranije. Ukoliko bi to učinio, razmišljao sam, ko bi mogao da ih zatvori?

Dobijamo veću slobodu

U novembru 1953, vlada je proglasila amnestiju i svi Jehovini svedoci u zatvorima bili su pušteni na slobodu. Tada sam saznao da je zabrana našeg dela propovedanja ukinuta dva meseca ranije. Odmah smo počeli da reorganizujemo skupštine i delo propovedanja. Pronašli smo mesto za održavanje sastanaka u suterenu jedne zgrade u centru Maribora. Na zid smo stavili tablu s natpisom: „Jehovini svedoci — skupština Maribor“. Bili smo radosni i puni zahvalnosti što možemo slobodno da služimo Jehovi.

Početkom 1961, započeo sam s punovremenom službom kao pionir. Oko šest meseci kasnije, pozvan sam da pomažem u predstavništvu Jehovinih svedoka u Jugoslaviji, koje se tada nalazilo u Zagrebu. To je bila jedna mala kancelarija u kojoj je radilo troje ljudi. Suvernici koji su živeli u blizini dolazili su preko dana da pomažu oko proizvodnje časopisa Stražarska kula na jugoslovenskim jezicima.

Svedokinje iz tog kraja takođe su nam pomagale. Između ostalog, spajale su stranice časopisa. Ja sam obavljao različite poslove kao što su korektura, prevođenje, dostavljanje pošiljki i sastavljanje izveštaja.

Novo zaduženje

Godine 1964, povereno mi je da služim kao putujući nadglednik, što je podrazumevalo redovno posećivanje brojnih skupština Svedoka kako bi se jačala njihova vera. Veoma sam zavoleo taj vid službe. Od jedne do druge skupštine sam uglavnom putovao autobusom ili vozom. Da bih stigao do Svedoka u malim selima, često sam putovao biciklom ili peške, ponekad po blatu do članaka.

Bilo je i smešnih trenutaka. Jednom prilikom me je jedan suvernik vozio do sledeće skupštine konjskom zapregom. Dok su kola poskakivala po zemljanom putu, jedan od točkova se rasklimao i otpao. Obojica smo završili na zemlji. Dok smo sedeli u prašini, podigli smo pogled i videli kako nas konj razrogačeno gleda kao da nam se čudi. Godinama smo se tome smejali. Iskrena ljubav tih dragih prijatelja sa sela donosila mi je radost i uvek će mi ostati u posebnom sećanju.

U Novom Sadu sam upoznao Mariku koja je služila kao pionir. Njena ljubav prema biblijskoj istini i revnost u službi toliko su me oduševile da sam poželeo da ona bude moja supruga. Neko vreme nakon  što smo se venčali, počeli smo da zajedno učestvujemo u putujućoj službi.

Tokom zabrane, moja porodica je prolazila kroz teške periode. Otac je bio lažno optužen da je sarađivao s neprijateljem tokom rata i izgubio je posao. Vodio je dugu, uzaludnu borbu da se vrati na posao i na kraju se veoma obeshrabrio. Jedno vreme je njegova vera oslabila ali ju je kasnije ponovo ojačao. Pre nego što je umro 1984. bio je aktivan u svojoj skupštini. Moja ponizna i verna majka preminula je ranije, 1965. Majda i danas služi u skupštini Maribor.

Naša služba u Austriji

Marika i ja smo 1972. godine pozvani da odemo u Austriju da bismo propovedali mnogim Jugoslovenima koji su se tamo preselili zbog posla. Kada smo stigli u Beč nismo ni sanjali da ćemo tu i ostati. Postepeno su se širom Austrije osnivale nove skupštine i grupe na jugoslovenskim jezicima.

S vremenom, počeo sam da služim kao putujući nadglednik i posećivao sam skupštine i grupe kojih je u zemlji bilo sve više. Kasnije smo bili zamoljeni da putujemo u Nemačku i u Švajcarsku, gde su takođe osnivane slične skupštine. Pomagao sam i oko organizacije mnogih pokrajinskih sastanaka i oblasnih kongresa u tim zemljama.

Pošto su tim kongresima ponekad prisustvovali članovi Vodećeg tela, ponovo sam sreo Martina Pecingera. Prisećali smo se događaja od pre četrdesetak godina kada je bio čest gost u našem domu. Pitao sam ga: „Da li se sećaš kako sam voleo da listam tvoju džepnu enciklopediju?“

„Sačekaj malo“, odgovorio je i izašao iz sobe. Vratio se s knjigom i dao mi je, rekavši: „Uzmi je kao poklon od prijatelja.“ Ta knjiga zauzima posebno mesto u mojoj biblioteci.

Aktivan uprkos zdravstvenim problemima

Godine 1983, ustanovljeno je da imam rak. Ubrzo nakon toga, lekari su mi rekli da ću umreti. Bio je to stresan period, posebno za Mariku, ali zahvaljujući njenoj ljubavi i brizi, kao i praktičnoj pomoći mnogih suvernika, i dalje vodim ispunjen i smisaon život.

Marika i ja još uvek punovremeno služimo u Beču. Veći deo vremena odlazim ujutro u podružnicu i radim na prevođenju, dok Marika propoveda u gradu. Presrećan sam kad vidim kako je u Austriji broj jugoslovenskih doseljenika koji su postali Svedoci narastao od male grupe na preko 1 300 objavitelja. Marika i ja smo imali zadovoljstvo da mnogima od njih pomognemo da upoznaju biblijsku istinu.

Nedavnih godina sam imao čast da učestvujem u programu posvećenja novih podružnica u bivšim jugoslovenskim republikama — u Hrvatskoj 1999. i u Sloveniji 2006. Bio sam jedan od dugogodišnjih Svedoka koji su zamoljeni da ispričaju svoje uspomene na vreme kada je pre oko 70 godina započelo delo propovedanja u tim zemljama.

Jehova je zaista otac pun ljubavi koji je spreman da nam velikodušno oprosti propuste i greške. Kako sam zahvalan što on ne gleda samo naše prestupe! (Psalam 130:3). Sa sigurnošću mogu reći da je prema meni bio dobar i milosrdan. *

[Fusnote]

[Slika na 27. strani]

Sleva nadesno: moji roditelji, Berta i Franc Močnik, Majda i ja u Mariboru, 1940-ih

[Slika na 29. strani]

S mojom suprugom Marikom