Čak i na mrtvom jeziku Biblija je živa

POSLEDNJIH nekoliko vekova, barem polovina jezika u svetu je izumrla. Za jedan jezik se kaže da je izumro kada više nikom nije maternji jezik. Zato se i za latinski obično kaže da je „mrtav jezik“ iako je predmet velikog istraživanja i zvanični jezik Vatikana.

Neki prvi i važni prevodi Biblije bili su na latinskom. Da li prevodi na jednom tako zastarelom jeziku mogu i danas biti „živi“ i uticati na čitaoce Biblije? Fascinantan istorijski pregled tih prevoda pruža nam odgovor na to pitanje.

Najstariji latinski prevodi Biblije

Latinski je bio prvi jezik drevnog Rima. Međutim, apostol Pavle je hrišćanima u tom gradu pisao na grčkom. * To nije predstavljalo nikakav problem pošto su ljudi obično govorili oba jezika. Budući da su mnogi stanovnici Rima došli iz delova Azije gde se govorio grčki, za taj grad se govorilo da sve više poprima grčki uticaj. Jezička situacija u Rimskom carstvu je bila šarolika, i razlikovala se od područja do područja. Međutim, s porastom carstva rastao je i značaj latinskog jezika. Zbog toga su sveti spisi Biblije prevođeni s grčkog na latinski. To je izgleda započelo u drugom veku n. e., na području severne Afrike.

Ti različiti prevodi su poznati kao Vetus Latina to jest starolatinski prevod. Danas nije dostupan nijedan drevni rukopis s kompletnim latinskim prevodom Svetog pisma. Delovi koji postoje, kao i ukazivanja pisaca na neke druge delove, izgleda pokazuju da Vetus Latina nije bila jedno celovito književno delo. Umesto toga, ona je po svemu sudeći bila proizvod više prevodilaca koji su radili odvojeno i u različito vreme. Zato se pre može reći da je u pitanju zbirka različitih prevoda s grčkog.

Pojedinačni napori da se delovi Biblije prevedu na latinski doveli su do problema. Na kraju četvrtog veka n. e., crkveni otac Avgustin rekao je da „svako ko se domogao nekog grčkog manuskripta i ko je mislio da donekle zna oba jezika — čak i ako je to znanje bilo veoma ograničeno — usudio se da prevodi“ na latinski. Avgustin i još neki drugi su smatrali da ima previše prevoda i dovodili su u pitanje njihovu tačnost.

Jeronimov prevod

Čovek koji je želeo da stane na put takvoj pometnji u prevođenju Biblije bio je Jeronim, koga je 382. n. e. rimski biskup Damas koristio kao svog sekretara. On je od Jeronima zatražio da revidira latinski tekst jevanđelja i on je to završio za samo nekoliko godina. Zatim je započeo reviziju i drugih biblijskih knjiga.

Jeronimov prevod, koji je kasnije postao poznat kao Vulgata, nastao je na osnovu različitih izvora. Da bi preveo Psalme, Jeronim je koristio jedan grčki  prevod hebrejskog dela Biblije, Septuagintu koja je završena u drugom veku pre n. e. Revidirao je jevanđelja i preveo sa izvornog hebrejskog znatan deo takozvanog „Starog zaveta“. Preostali deo Pisma su verovatno preveli drugi autori. I delovi prevoda Vetus Latina našli su svoje mesto u Jeronimovoj Vulgati.

Jeronimov prevod je u prvi mah naišao na hladan odaziv. Čak ga je i Avgustin kritikovao. Pa ipak, taj prevod se postepeno nametnuo kao merilo za Biblije u jednom tomu. U osmom i devetom veku, izučavaoci poput Alkuina i Teodulfa započeli su da ispravljaju i koriguju greške koje su se usled čestog prepisivanja uvukle u Jeronimov prevod. Neki drugi su tekst podelili u poglavlja i time omogućili lakše korišćenje Pisma. Pojavom štampanja s pokretnim slovima, Jeronimova Vulgata je bila prva štampana Biblija.

Na Tridentskom saboru, koji je održan 1546, Katolička crkva je Jeronimovom prevodu dala naziv Vulgata. Sabor je tu Bibliju proglasio autentičnim i zvaničnim tekstom Rimokatoličke crkve. U isto vreme, sabor je zatražio i reviziju tog prevoda. Posao je dodeljen posebnim komisijama, ali je papa Sikst V, zbog nestrpljenja i očigledno preterane samouverenosti, odlučio da sam završi taj zadatak. Kada je konačno započelo štampanje njegovog  prevoda, 1590. godine, papa je umro. Kardinali su odmah povukli njegovo delo, jer su smatrali da je puno grešaka i uništili su postojeće primerke.

Novi prevod je izašao 1592. pod nadležnošću pape Klementa VIII i postao je poznat kao Sikstova i Klementova Vulgata. Neko vreme je bila zvaničan prevod Katoličke crkve. Ta Vulgata je postala osnova za katoličke prevode Biblije na narodni jezik. Tako je 1781. nastao i italijanski prevod Antonija Martinija.

Biblija na latinskom u savremeno doba

Studije na području tekstologije u XX veku jasno su pokazale da je Vulgati, kao i drugim latinskim prevodima potrebna revizija. Katolička crkva je 1965. u tu svrhu formirala jednu stručnu komisiju i zadužila je da revidira taj latinski prevod u skladu sa saznanjima do kojih se došlo u savremeno doba. Trebalo je da se taj novi prevod koristi za vreme službi u katoličkim crkvama.

Taj novi prevod je Nova Vulgata. Njen prvi deo izašao je 1969, a 1979. papa Jovan Pavle II je dao svoj blagoslov izlaženju tog prevoda. U njenom prvom izdanju, na nekim mestima, kao na primer u Izlasku 3:15 i 6:3, moglo se naći Božje ime, Jahve. Međutim, drugo izdanje, koje je 1986. objavljeno pod nadležnošću crkve, bilo je nešto drugačije. Jedan član komisije je o tome rekao da je „u znak pokajanja... Jahve zamenjeno s latinskim Dominus“, što znači Gospod.

Kao i u slučaju Vulgate, koja je vekovima ranije bila na meti kritike, i Nova Vulgata je bila kritikovana, čak i od strane katoličkih intelektualaca. Iako je isprva  predstavljena kao prevod sa snažnim ekumenskim tonom, mnogi su na nju gledali kao na prepreku verskom dijalogu, posebno zato što je predložena kao vrhovno merilo za prevođenje na jezik običnog naroda. U Nemačkoj je Nova Vulgata bila u središtu polemike između protestanata i katolika u vezi s tim koji bi prevod bio opštehrišćanski, to jest prihvatljiv za obe denominacije. Protestanti su optužili katolike što insistiraju da se taj novi prevod mora strogo držati Nove Vulgate.

Iako latinski više nije u tako širokoj upotrebi, Biblija na tom jeziku ima i direktan i indirektan uticaj na milione čitalaca. Ona je oblikovala versku terminologiju na mnogim jezicima. Ali bez obzira na kom je jeziku, Božja Reč je delotvorna i menja život miliona ljudi koji se trude da postupaju u skladu s njenim vrednim učenjima (Jevrejima 4:12).

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 23. strani]

Papa Jovan Pavle II dao je svoj blagoslov prevodu Nova Vulgata. U prvom izdanju pojavljivalo se Božje ime, Jahve

[Okvir na 21. strani]

IZRAZI KOJI SU UŠLI U UPOTREBU

Vetus Latina sadrži mnoge izraze koji su ušli u upotrebu. Jedan primer je prevod grčke reči diatiki, koja je umesto „savez“ prevedena kao „zavet“ (2. Korinćanima 3:14). Zbog takvog prevoda, ljudi i danas hebrejski deo Svetog pisma nazivaju „Stari zavet“, a grčki deo „Novi zavet“.

[Okvir na 23. strani]

DOKUMENT KOJI JE PREDMET BROJNIH DEBATA

Vatikanska Kongregacija za bogoštovlje i disciplinu sakramenata objavila je 2001, nakon četiri godine rada, dokument Liturgiam authenticam (Verodostojna liturgija). On se nalazi na udaru kritike mnogih katoličkih izučavalaca.

U tom dokumentu stoji da Nova Vulgata ima odobrenje crkve, i da zato svi drugi prevodi treba da se ravnaju po tom prevodu, čak i kad on odstupa od onoga što se nalazi u drevnim izvornim tekstovima. Samo pod tim uslovima, katolička hijerarhija može prihvatiti neki prevod Biblije. U tom dokumentu još stoji da katolički prevodi treba da „ime svemoćnog Boga koje se pojavljuje kao hebrejski tetragram (JHVH)“ prevode „bilo kojom domaćom rečju koja je ekvivalent“ reči „Gospod“, na latinskom Dominus. Tako nešto je urađeno u drugom izdanju Nove Vulgate, bez obzira što je u prvom izdanju stajalo „Jahve“. *

[Fusnota]

[Slika na 22. strani]

Alkuinov prevod Biblije na latinskom, 800. n. e.

[Izvor]

Izvor: Paléographìe latine, by F. Steffens (www.archivi.beniculturali.it)

[Slike na 22. strani]

Sikstova i Klementova Vulgata, 1592.

[Slike na 23. strani]

Izlazak 3:15, Nova Vulgata, 1979.

[Izvor]

© 2008 Libreria Editrice Vaticana