Кад пожелимо да се неком осветимо

„КО СЕ не освети, тај се не посвети“, каже једна народна пословица. То је зато што је сасвим нормално да се наљутимо када нас неко увреди или нам на неки начин нанесе штету. Због урођеног осећаја за правду очекујемо да се неправда исправи. Питање је само на који се начин то може постићи.

Постоје многе ситуације у којима људи сматрају да треба да се освете, на пример када их неко удари, гурне, омаловажава, вербално или физички злоставља, покраде и томе слично. Како се осећате када лично доживите тако нешто? Многи који се данас нађу у таквој ситуацији кажу: ’Платиће ми за то што су урадили!‘

Многи средњошколци у Сједињеним Државама подносе тужбе против наставника за наводно злостављање како би им се осветили што су их казнили. Бренда Мичел, председница Синдиката просветних радника у Њу Орлеансу, каже: „Када се једном изнесе оптужба против наставника, његов углед је окаљан.“ Штета остаје чак и када се докаже да су оптужбе биле неосноване.

Међу запосленима расте број незадовољних радника који покушавају да се освете послодавцима тако што мењају или бришу важне податке из компјутера. Други краду пословне тајне, па их продају или једноставно одају другима. Осим крађе електронских података, „класична крађа имовине фирме и даље представља главни вид одмазде запослених“, извештава The New York Times. Да би се избориле са осветом, многе компаније имају чувара који прати отпуштеног радника до његовог радног стола, чека да он покупи своје ствари и затим га прати до излаза.

Ипак, најчешће се светимо онима који су нам најближи — пријатељима, колегама и члановима породице. Нечија нељубазна реч или непромишљени поступак може нас повредити и изазвати нас да му се реванширамо. Ако вам се пријатељ обрати грубим тоном гласа, да ли узвраћате нељубазним речима? Ако вас члан породице изнервира,  да ли размишљате како да узвратите истом мером? Лако је бити такав када се ради о неком ко нам је близак.

Бесмисленост освете

Људи често желе да се реванширају некоме како би ублажили себи бол. На пример, Библија говори о случају када је један Хананац који се звао Сихем силовао Дину, ћерку Јеврејина Јакова. Када су то сазнала њена браћа, то их је „јако заболело и разгневило“ (Постанак 34:1-7). Два Јаковљева сина су смислила како да се освете Сихему и његовој породици за зло које је нането њиховој сестри. Симеон и Левије су се послужили лукавством, ушли су у ханански град и побили све мушкарце, укључујући и Сихема (Постанак 34:13-27).

Да ли је тим крвопролићем био решен проблем? Када је Јаков сазнао шта су његови синови урадили, осудио је њихов поступак и рекао: „Изложили сте ме прекору и због вас сам постао мрзак становницима ове земље... Они ће се скупити против мене и напашће ме и побиће и мене и мој дом“ (Постанак 34:30). Оно што су урадили из освете није решило проблем, већ је имало супротан ефекат. Сада је Јаковљева породица морала да пази да је не нападну гневни суседи. Да не би дошло до тога, Бог је рекао Јакову да се одатле пресели у Ветиљ (Постанак 35:1, 5).

Ти догађаји истичу једну важну чињеницу. Освета често води до следеће освете, и све тако у круг.

Зачарани круг

Само ћемо себи нашкодити ако се усредсредимо на то како да казнимо онога ко нам је учинио нешто нажао. Књига Forgiveness — How to Make Peace With Your Past and Get On With Your Life каже: „Гнев вас изједа. Узима вам време и снагу док размишљате о болу који сте доживели, док у себи проклињете људе који су вас повредили и смишљате како да им се осветите.“ Библија то сликовито описује: „Љубомора је трулеж у костима“ (Пословице 14:30).

 Заиста, како неко може бити срећан ако гаји мржњу и у себи кипти од беса? Један колумниста је изнео следеће запажање: „Ако мислите да је освета слатка, погледајте лица оних који се годинама воде тиме.“

Запазите шта се дешава у многим деловима света где влада етничка и верска нетрпељивост. Често једно убиство води до другог, и тако се само наставља бесконачан циклус мржње и убијања. Када је у једном терористичком нападу од експлозије бомбе страдало 18 младих особа, једна ожалошћена жена је узвикнула: „Треба хиљаду пута више да им вратимо!“ Тако се насиље све више шири и све више људи бива увучено у сукобе.

„Око за око“

Неки се позивају на Библију како би оправдали своју осветољубивост. Они кажу: „Зар у Библији не пише ’око за око, зуб за зуб‘?“ (Левитска 24:20). На први поглед заиста може изгледати да закон „око за око“ подупире мисао о освети. Међутим, тај закон је служио да би се обуздала или ограничила освета која не би имала никаквог смисла. На који начин?

Ако би Израелац напао свог сународника који би због тога изгубио око, Мојсијев закон је дозвољавао праведну казну. Међутим, није требало да жртва казни нападача, нити члана његове породице. Закон је налагао да се ствар препусти надлежним судијама које би праведно решиле проблем. Сазнање да ће намерни починилац злочина или насиља бити кажњен на исти начин одвраћало је жртву од освете. Али постојало је још нешто.

Пре него што је пружио тај закон о одмазди, Јехова Бог је преко Мојсија рекао Израелцима: „Не мрзи свог брата у свом срцу... Не освећуј се и не буди киван“ (Левитска 19:17, 18). Дакле, заповест „око за око, зуб за зуб“ треба сагледати у контексту целокупног Закона, за који је Исус рекао да се може сажети у две заповести: „Воли Јехову, свог Бога, свим својим срцем и свом својом душом и свим својим умом“ и „воли свог ближњег као самог себе“ (Матеј 22:37-40). Како онда прави хришћани треба да реагују ако доживе неку неправду?

Тежите за миром

Библија каже за Јехову да је „Бог мира“ и подстиче оне који му служе да ’траже мир и теже за њим‘ (Јеврејима 13:20; 1. Петрова 3:11). Али, да ли је то заиста могуће?

Исуса су током његове земаљске службе непријатељи пљували, шибали и прогонили, издао га је блиски сарадник и чак су га напустили његови следбеници (Матеј 26:48-50; 27:27-31). Како је он реаговао на све то? Апостол Петар је написао: „Када су га вређали, није узвраћао увредом. Када је патио, није претио, него се препустио ономе који праведно суди“ (1. Петрова 2:23).

Петар је рекао: „Христ [је] пропатио за вас и оставио вам пример како да у свему идете његовим стопама“ (1. Петрова 2:21). Дакле, хришћани су подстакнути да опонашају Исуса и у томе како реагују када доживе неку неправду. Сам Исус је у вези с тим рекао у Проповеди на гори: „Волите своје непријатеље и молите се за оне који вас  прогоне, да бисте били синови свог Оца који је на небесима“ (Матеј 5:44, 45).

Шта они који имају љубав попут Христове раде када доживе неку неправду или мисле да им је она учињена? У Пословицама 19:11 пише: „Разумевање човека задржава од гнева, и част му је да пређе преко преступа.“ Они такође примењују следећи савет: „Не дај да те зло надвлада, него надвладавај зло добрим“ (Римљанима 12:21). То је потпуно супротно осветољубивости која је у данашњем свету толико раширена. Права хришћанска љубав нам може помоћи да савладамо жељу да узвратимо истом мером и ’пређемо преко преступа‘ јер љубав „не памти зло“ (1. Коринћанима 13:5).

Да ли то значи да уколико смо жртве неког злочина или смо на неки други начин угрожени треба једноставно да ћутимо и трпимо? Наравно да не треба! Када је Павле рекао да ’надвладавамо зло добрим‘, он није мислио да хришћанин треба пошто-пото да буде мученик. Напротив, кад нас неко нападне, сигурно имамо право да се бранимо. Ако неко угрожава вас или ваш посед, можда ћете звати полицију. Ако нам неко прави проблеме на послу или у школи, постоје више инстанце којима се можемо обратити за помоћ (Римљанима 13:3, 4).

Ипак, добро је да задржимо на уму да се правда у овом свету тешко може достићи. Многи заправо цео свој живот траже правду и на крају постану огорчени и озлојеђени када се њихова очекивања не испуне.

Сатана сигурно ликује када види како су људи разједињени због освете и мржње (1. Јованова 3:7, 8). Зато је много боље да задржимо на уму следеће речи из Библије: „Не освећујте се, вољени, него дајте места гневу Божјем, јер је писано: ’Моја је освета, ја ћу узвратити, каже Јехова‘“ (Римљанима 12:19). Препустимо ствари у Јеховине руке и поштедимо себе многих боли, гнева и насиља (Пословице 3:3-6).

[Истакнути текст на 22. страни]

„Воли Јехову, свог Бога, свим својим срцем и свом својом душом и свим својим умом“ и „Воли свог ближњег као самог себе“

[Слике на 23. страни]

Љубав „не памти зло“ (1. Коринћанима 13:5)