Da li je rat spojiv sa hrišćanstvom?

„Po kom moralnom merilu je rat zločin ili greh? To je zaista teško pitanje“ (OLIVER O’DONOVAN, PROFESOR HRIŠĆANSKE ETIKE)

NA SLICI pod nazivom „Žrtva“, urađenoj na temu Prvog svetskog rata, koja je izložena u Kanadskom ratnom muzeju, prikazani su pali borci, ratom iznureni vojnici i njihove porodice kod kuće. Iznad tog prizora je Isus Hrist, raspet na krstu. Neki su šokirani što je Isus, „Knez Mira“, naslikan pored prizora ratnih strahota (Isaija 9:6). Drugi koji su zahvalni za žrtve koje su podneli njihovi sunarodnici smatraju da Bog i njegov Sin očekuju da se hrišćani bore za slobodu svog naroda.

Verske vođe već vekovima u svojim propovedima podržavaju ratove. Teolog Avgustin je 417. n. e. napisao: „Nemojte misliti da Bog ne prihvata vojnike zato što nose oružje... Drugi se u vašu korist bore u molitvama protiv nevidljivih neprijatelja, dok se vi u njihovu korist borite u boju protiv vidljivih varvara.“ U 13. veku, Toma Akvinski je rekao da su „ratovi dozvoljeni i pravedni dokle god se na taj način siromašni, kao i sav narod štite od neprijatelja“.

Šta vi mislite o tome? Da li Bog odobrava ratove koji se vode iz naizgled plemenitih razloga — da bi se odbranila sloboda nekog naroda ili da bi se oslobodili potlačeni? Na osnovu kog „moralnog merila“ možemo razumeti Božje gledište o tome?

Primer Isusa Hrista

Da li je moguće dokučiti kakvo je Božje mišljenje o tako složenom pitanju kao što je vođenje ratova? Apostol Pavle potvrđuje da to nije lako kada postavlja sledeće pitanje: „’Ko je upoznao Jehovin um, da bi ga nečem poučio?‘ A mi imamo Hristov um“ (1. Korinćanima 2:16). Dakle, da bi nam u tome pomogao, Jehova je poslao Isusa da nam bude Uzor. Ono što je Isus govorio i radio odražava Jehovin način razmišljanja i postupanja. Šta je onda Isus rekao o ratovanju? Kakav je stav imao što se tiče rata?

Neki smatraju da ne bi postojao uzvišeniji razlog za upotrebu oružja od toga da se sačuva život Isusa Hrista. Tako je mislio i jedan od njegovih apostola. Kada je Isus bio izdat i kada ga je usred noći uhvatila naoružana rulja, njegov prijatelj Petar je ’ispružio ruku, izvukao svoj mač, udario prvosveštenikovog roba i odsekao mu uho‘. Da li je bilo opravdano što je Petar tako  postupio? Isus je rekao Petru: „Vrati svoj mač na njegovo mesto, jer svi koji se mača hvataju od mača će i poginuti“ (Matej 26:47-52).

Uopšte ne iznenađuje što je Isus tako reagovao. On je dve godine pre toga rekao: „Čuli ste da je bilo rečeno: ’Voli svog bližnjeg i mrzi svog neprijatelja.‘ A ja vam kažem: Volite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone, da biste bili sinovi svog Oca koji je na nebesima, jer on daje da njegovo sunce izlazi i zlima i dobrima i da kiša pada i pravednima i nepravednima“ (Matej 5:43-45). Da li je razumno misliti da bi jedan hrišćanin mogao da voli svoje neprijatelje i moli se za njih, a da istovremeno učestvuje u ratu protiv njih?

Istorija pokazuje da su hrišćani imali mnogo neprijatelja. Na primer, Rimljani su osudili i pogubili Isusa Hrista. Ubrzo nakon toga, samo to što bi se neko izjasnio kao hrišćanin smatralo se teškim zločinom. Isus je predvideo da će hrišćani možda doći u iskušenje da uzmu oružje i pobune se protiv rimskog tlačenja, kao što su to uradili neki Judejci. Zbog toga je za svoje sledbenike rekao: „Oni nisu deo sveta, kao što ni ja nisam deo sveta“ (Jovan 17:16). Zato su hrišćani bili politički neutralni. Nikakva nepravda niti pretnja njima ili državi u kojoj su živeli nije opravdavala učestvovanje u ratnim sukobima.

Pobornici Božjeg Kraljevstva

Pravi hrišćani ostaju neutralni kao što je Isus i želeo. Pogledajmo šta se dogodilo u Ikoniji, drevnom gradu u Maloj Aziji. „Tada su neznabošci i Judejci sa svojim poglavarima krenuli da ih [Pavla i Varnavu] zlostavljaju i zaspu kamenjem. Kad su apostoli to saznali, pobegli su u likaonske gradove Listru i Dervu i njihovu okolinu, pa su tamo objavljivali dobru vest“ (Dela apostolska 14:5-7). Zapazimo da se hrišćani nisu oružjem branili od nasilja, niti su se svetili. Naprotiv, nastavili su da propovedaju „dobru vest“. Koju su to dobru vest propovedali?

Hrišćani su propovedali isto što i Isus. On je rekao: „Moram objaviti dobru  vest o Božjem kraljevstvu“ (Luka 4:43). Isus i njegovi sledbenici su zastupali Božje Kraljevstvo. Hrist nikada nije koristio vojnu silu da bi odbranio to Kraljevstvo. On je rekao: „Moje kraljevstvo nije deo ovog sveta. Kad bi moje kraljevstvo bilo deo ovog sveta, moje sluge bi se borile da ne budem predat Judejcima. Ali moje kraljevstvo nije odavde“ (Jovan 18:36).

’Volite jedan drugoga‘

Neutralnost u vreme ratnih sukoba je jedno od obeležja pravih hrišćana. Isus je rekao: „Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako budete voleli jedan drugoga“ (Jovan 13:35). Milioni ljudi su srećni što su videli da postoje oni koji pokazuju takvu ljubav, čak i kada se zbog odbijanja da nose oružje suočavaju sa ismevanjem, zatvorskom ili smrtnom kaznom.

Procenjuje se da su u vreme kada su nacisti okupirali Evropu vlasti zatvorile oko 10 000 Jehovinih svedoka zato što su kao hrišćani bili neutralni. Oko 3 000 njih bilo je poslato u koncentracione logore. Tokom tog istog perioda, u Sjedinjenim Državama je preko 4 300 Jehovinih svedoka bilo zatvoreno zato što su odbili da služe vojsku. Ni Svedoci u Nemačkoj, ni Svedoci u Americi nisu nosili oružje niti su se borili protiv svojih suvernika ili bilo koga drugog. Kako bi uopšte mogli to da rade, a da i dalje tvrde da vole jedni druge i svoje bližnje?

Mnogi misle da je oružani sukob neophodan vid samoodbrane. Ali razmislimo o sledećem: Hrišćani u prvom veku su opstali iako nisu uzvraćali kada su ih okrutno progonili. Moćno Rimsko carstvo nije moglo da iskoreni hrišćanstvo. Pravi hrišćani i danas postoje i još uvek su neutralni. Umesto da uzimaju stvari u svoje ruke, oni su uvereni u to da će im Bog pomoći. Njegova Reč, Biblija, kaže: „Ne osvećujte se, voljeni, nego dajte mesta gnevu Božjem, jer je pisano: ’Moja je osveta, ja ću uzvratiti, kaže Jehova‘“ (Rimljanima 12:19).

[Okvir na 30. strani]

RATOVI KOJE JE BOG ODOBRAVAO

Vekovima pre nego što je osnovano hrišćanstvo, drevni Izraelci, koji su bili Božji izabrani narod, povremeno su dobijali zapovest da skupe vojsku i krenu u ratne pohode. Pre nego što su ušli u Hanan, zemlju koju je Bog obećao Avrahamu, Izraelcima je bilo rečeno: „Jehova, tvoj Bog, predaće [sedam naroda] tebi, a ti ih porazi i pobij ih. Ne sklapaj s njima savez i nemoj im se smilovati“ (Ponovljeni zakoni 7:1, 2). Zato je izraelski vojskovođa Isus Navin porazio te neprijateljske narode „kao što je zapovedio Jehova, Izraelov Bog“ (Isus Navin 10:40).

Da li je to bilo nemilosrdno osvajanje teritorije motivisano pohlepom? Nipošto. Ti narodi su bili ogrezli u idolopoklonstvu, krvoproliću i seksualnoj izopačenosti. Čak su i decu spaljivali kao žrtve (Brojevi 33:52; Jeremija 7:31). Zbog svoje svetosti, pravde i ljubavi prema svom narodu, Bog je morao da ukloni svu nečistoću iz te zemlje. Čak i tada, Jehova je ispitivao srce svakog pojedinca — što nijedan vojni zapovednik danas ne može uraditi — i poštedeo je one koji su bili spremni da se promene i da mu služe.

[Slika na 31. strani]

Da li je Isus očekivao od svojih sledbenika da se bore kako bi odbranili njega ili svoje suvernike?

[Slika na 31. strani]

Grupa Jehovinih svedoka nakon oslobođenja iz koncentracionog logora Buhenvald, 1945. godine