„Обожавање мајке Божје заживело је када су... пагани похрлили у цркву... Побожност и религиозна свест [пагана који су се обратили на хришћанство] обликовала се хиљадама година на темељу култа ’велике мајке‘ богиње и ’божанске девице‘“ (The New Encyclopædia Britannica,1988, 16. том, стране 326 и 327).

„Ево, затруднећеш и родићеш сина. Дај му име Исус. Он ће бити велик и зваће се Син Свевишњега... Зато ће дете које ћеш родити бити свето, Божји Син“ (Лука 1:31-35).

Ови библијски стихови јасно кажу да је Марија била мајка „Божјег Сина“, а не самог Бога. Како би она могла носити у утроби оног кога ’ни небеса не могу обухватити‘? (1. Краљевима 8:27). Она сама никад није тврдила тако нешто. У ствари, учење о Тројству је унело забуну око Маријиног идентитета. Када је на сабору у Ефесу 431. н. е. проглашено да је Марија Теотокос (што значи „Богородица“), то јест „Мајка Божја“, црква је поставила темељ за обожавање Марије. Ефес, у ком је одржан овај црквени сабор, вековима је био центар идолопоклоничког обожавања богиње плодности Артемиде.

Тако су многа обележја обожавања лика Артемиде за који се веровало да је „пао с неба“, као што су свечане поворке, постала део обожавања Марије (Дела апостолска 19:35). Још један обичај који се увукао у хришћанство била је употреба лика Марије и других светаца у обожавању.

Упоредите следеће библијске стихове: Матеј 13:53-56; Марко 3:31-35; Лука 11:27, 28.