Pismo iz Sjedinjenih Država

Putovanje u prošlost

ZAMISLITE kako bi bilo uzbudljivo krenuti na putovanje koje bi vas vratilo u vreme kada su živeli vaši preci. U neku ruku, mi smo bili na takvom putovanju. Iz Švajcarske smo se uputili u Sjedinjene Američke Države. Mnogi smatraju da je ova zemlja u svakom pogledu veoma savremena, ali na našem putovanju mi smo se vratili dvesta godina unazad. Da vam ispričamo kako.

Pošto govorimo švajcarski dijalekt nemačkog, bili smo pozvani da provedemo tri meseca u državi Indijana. Naš cilj je bio da dobru vest o Božjem Kraljevstvu prenesemo porodicama Amiša koje su zadržale dijalekt svojih predaka. Stotine tih porodica živi u Indijani.

Amiši potiču od jedne grupe anabaptista iz 17. veka. Ime su dobili po svom vođi Jakobu Amanu, koji je živeo u Švajcarskoj. Proučavajući Bibliju, ovi pobožni ljudi su shvatili da je pogrešno krštavati novorođenčad i služiti vojsku. Vlasti su ih progonile zbog njihovih uverenja. Neki su čak izgubili život. Progonstvo je bilo sve snažnije i neki su bili primorani da beže u druge delove Švajcarske i u Francusku. Do sredine 19. veka, hiljade njih je moralo da pobegne u Sjedinjene Države. Sa sobom su poneli svoju kulturu i švajcarski dijalekt nemačkog.

Kada smo posetili ove krotke ljude, oni su bili zapanjeni kada su nas ugledali na svojim vratima i čuli da govorimo njihovim dijalektom! Zamislite sledeću situaciju.

„Kako to da vi pričate kao mi?“, pitaju nas na švajcarskom nemačkom.

„Zato što smo iz Švajcarske“, odgovaramo.

„Ali vi niste Amiši!“ Zbunjeni su.

Mnogi nam širom otvaraju vrata svojih domova i možemo nakratko zaviriti u način života koji kao da pripada dalekoj prošlosti. Umesto sijalica tu su petrolejske lampe, umesto automobila konji i kočije, umesto tekuće vode bunar i vetrenjača, a umesto radija pevanje.

Najviše nas oduševljava poniznost i skromnost ovih ljudi. Za mnoge Amiše svakodnevno čitanje Biblije je veoma važno i vole da razgovaraju o njoj. To nam pruža priliku da razgovaramo o Božjoj nameri za ljude i zemlju.

Ubrzo se širi vest da su stigli gosti iz Švajcarske. Mnogi nas pitaju da posetimo njihove rođake, na šta mi rado  pristajemo. Kada nas pozivaju u jednu školu Amiša, naše uzbuđenje raste i jedva čekamo da stignemo. Šta nas tamo očekuje?

Kucamo na vrata škole. Učitelj otvara i odmah nas poziva u učionicu a 38 radoznalih pogleda upereno je u četiri stranca. Osam razreda okupljeno je u jednoj učionici, a učenici su uzrasta između 7 i 15 godina. Devojčice imaju plave uniforme i bele kape, a dečaci nose crne pantalone i tamnoplave košulje. Učionica ima visok plafon. Tri zida su marinskoplave boje, a na prednjem zidu nalazi se tabla. Odmah pored stoji globus i nekoliko savijenih karti sveta. U uglu se nalazi velika limena peć.

Dok zauzimamo svoje mesto, deca nas posmatraju s velikom radoznalošću. Učitelj poziva svaki razred da priđe njegovom stolu i postavlja pitanja vezano za jučerašnji domaći zadatak. Prijatno smo iznenađeni kada ih propituje iz lekcije o Švajcarskim Alpima. Udžbenici su prilično stari i učitelj nas pita da li je Švajcarska još uvek onakva kako je opisano u njegovim knjigama. Da li se preko leta krave izvode na planinske pašnjake i ima li još uvek snega na vrhovima Alpa? Kada mu dajemo naše slike u boji na kojima se vide vrhovi prekriveni snegom da ih priloži uz crno-bele slike iz udžbenika, on se zadovoljno smeši.

Učiteljeva žena, koja mu pomaže u radu, postavlja nam uobičajeno pitanje: „Umete li da jodlujete?“ Odgovaramo da ne umemo. Međutim, znajući koliko su Amiši vešti u pevanju i jodlovanju, molimo ih da nam otpevaju nešto. Želja nam je ispunjena i ostajemo bez daha dok slušamo hor od četrdeset glasova. Zatim učitelj kaže deci da mogu da idu na odmor.

Učiteljeva žena sada traži da mi nešto otpevamo njima. Pošto smo poneli tekstove nekoliko narodnih pesama na švajcarskom nemačkom, pristajemo. Začas se pročulo da ćemo pevati i za tren oka sva deca su već u učionici. Dok stojimo ispred razreda, trudimo se da pevamo najbolje što znamo.

Kasnije nas jedna dvanaestočlana porodica poziva na ručak. Veliki drveni sto prepun je ukusnih jela — krompir-pirea, šunke, kukuruza, hleba, sira, povrća, peciva i drugih poslastica. Pre obroka se svako moli u sebi. Dok hrana kruži, mi pričamo o Švajcarskoj, zemlji njihovih predaka, a oni nam govore o svom životu na farmi. Deca tokom obroka šapuću i kikoću se. Kada svi završe s jelom, sledi druga molitva i to je znak da deca mogu ustati od stola, ali ne da bi se igrala. Svako dete ima neki zadatak oko pospremanja stola i pranja sudova, za šta je potrebno prvo ispumpati vodu i zagrejati je.

Dok deca peru sudove, roditelji nas pozivaju u dnevnu sobu. Iako nema garniture za sedenje, tu su udobne drvene stolice za ljuljanje. S police se uzima stara Biblija na nemačkom, i kao što je uobičajeno u porodicama Amiša, započinje živ razgovor o duhovnim temama. Koja je namera Jehove Boga za zemlju i ljude? Na šta je Isus mislio kada je rekao da će krotki naslediti zemlju? Da li Bog zaista želi da zle ljude večno muči u paklu? Ko sledi Isusovu zapovest da propoveda dobru vest po celoj zemlji? Dok o ovim i mnogim drugim pitanjima razgovaramo s ljudima koji cene duhovne stvari i drže Bibliju u ruci, srca su nam ispunjena radošću.

Sada se rado sećamo našeg putovanja u prošlost koje je bilo prepuno predivnih iskustava. Nadamo se i molimo da će ove posete i razgovori otvoriti ne samo mnoga vrata već i mnoga srca za istinu iz Božje Reči, Biblije.