Библија стиже до Великог црвеног острва

МАДАГАСКАР, који је од југоисточне обале Африке удаљен око 400 километара, по величини је четврто острво на свету. Његов народ је већ дуго упознат са именом Јехова, пошто малгашки преводи Библије у којима се налази Божје име постоје преко 170 година. Прича о настанку малгашког превода јесте прича о истрајности и преданости.

Иницијатива да се Библија преведе на малгашки потекла је са оближњег Маурицијуса. Још 1813, сер Роберт Фаркар, британски гувернер тог острва, покренуо је превођење јеванђеља на малгашки. Касније је подстакао Радаму I, мадагаскарског краља, да позове учитеље из Лондонског мисионарског друштва на Велико црвено острво, како се Мадагаскар често назива.

Дана 18. августа 1818, два мисионара из Велса, Дејвид Џоунс и Томас Беван, стигли су са Маурицијуса у лучки град Тоамасину. Ту су наишли на веома побожан народ коме су обожавање предака и усмена предања били у средишту свакодневног живота. Малгашки народ говорио је живописан језик који је у основи малајско-полинежанског порекла.

Убрзо након што су отворили једну малу школу, Џоунс и Беван су довели жене и децу с Маурицијуса. Нажалост, сви су оболели од маларије и Џоунс је остао без жене и детета у децембру 1818. Два месеца касније, болест је однела и целу породицу Беван. Дејвид Џоунс је једини преживео.

Џоунс није дозволио да га трагедија поколеба. Био је одлучан да Божју Реч учини доступном народу Мадагаскара. Након што се вратио на Маурицијус да се опорави, латио се тешког задатка учења малгашког језика. Убрзо након тога, почео је с превођењем Јовановог јеванђеља.

У октобру 1820, Џоунс се вратио на Мадагаскар. Стигао је у престоницу Антананариво и убрзо поново отворио школу. Услови су били примитивни. Није било уџбеника, табле нити школских клупа. Међутим, наставни програм је био изузетан а деца жељна знања.

Након неких седам месеци самосталног рада, Џоунсу се придружио нови сарадник који је заменио Бевана, мисионар по имену Дејвид Грифитс. Њих двојица су се потпуно посветила превођењу Библије на малгашки.

Превођење почиње

Почетком 1820-их, једини писани облик малгашког био је сорабе — малгашке речи писане арапским писмом. Само је мали број људи то знао да чита. Зато је краљ Радама I, након што су мисионари разговарали с њим, дозволио да се уместо овог писма користи латинично.

Превођење је почело 10. септембра 1823. Џоунс је радио на Постанку и Матеју, док је Грифитс преводио Излазак и Луку. Обојица су били неуморни радници. Осим што су сами обављали већи део превођења, они су предавали у школи  пре и после подне. Такође су припремали и држали црквену службу на три језика. Па ипак, превођење им је било на првом месту.

Уз помоћ дванаесторице ученика, два мисионара су за само 18 месеци превела целокупан грчки део Светог писма и многе књиге из хебрејског дела. Наредне године је довршен прелиминарни превод целе Библије. Наравно, биле су потребне исправке и улепшавање текста. Зато су из Енглеске послата двојица лингвиста, Дејвид Џонс и Џозеф Фриман.

Суочавање с потешкоћама

Када је малгашки превод довршен, Лондонско мисионарско друштво послало је Чарлса Хавендена да монтира прву штампарску машину на Мадагаскару. Он је стигао 21. новембра 1826. Међутим, разболео се од маларије и преминуо месец дана касније. Нико други није знао како функционише та машина. Наредне године, вешти занатлија из Шкотске, Џејмс Камерон, успео је да склопи машину помоћу приручника који је пронашао међу деловима. Након много неуспелих покушаја, 4. децембра 1827. одштампао је део 1. поглавља Постанка. *

Ситуација је постала још тежа када је краљ Радама I преминуо 27. јула 1828. Он је пружао велику подршку преводилачком раду. Дејвид Џоунс је у то време рекао: „Краљ Радама је изузетно добар и љубазан. Он је велики поборник образовања и поучавање свог народа вештинама цивилизованог света сматра вреднијим од злата и сребра.“ Међутим, наследила га је његова супруга Ранавалона I, и убрзо је постало очигледно да она неће пружати подршку превођењу као што је то краљ чинио.

Убрзо након што је краљица дошла на престо, један посетилац из Енглеске затражио је пријем код ње како би разговарао о превођењу. Био је одбијен. Другом приликом, када су мисионари рекли краљици да још увек има много тога чему треба поучити народ, укључујући и грчки и хебрејски језик, она је одговорила: „Не марим много за грчки и хебрејски, али волела бих да знам можете ли научити мој народ нечем кориснијем, као што је прављење сапуна.“ Схвативши да ће можда бити приморани да оду пре него што малгашки превод буде готов, Камерон је затражио недељу дана да размисли о краљичиној примедби.

Камерон је следеће недеље краљичиним заступницима показао два мала сапуна направљена од материјала са острва. Захваљујући овим и сличним подухватима, вешти мисионари су умилостивили краљицу како би довршили штампање готово свих књига хебрејског дела Писма.

Најпре изненађење, затим разочарање

Иако је у почетку одбила мисионаре, краљица је у мају 1831. издала један декрет који их је изненадио. Дозволила је својим поданицима да се крсте као хришћани! Међутим, та одлука је била кратког века. Према делу A History of Madagascar, „број оних који су се крстили узнемирио је конзервативне струје на двору, те су убедили краљицу да причест у ствари представља полагање заклетве верности Британији“. Тако је дозвола за хришћанско крштење повучена крајем 1831, само шест месеци након што је издата.

Краљичина колебљивост, заједно са све већим утицајем традиционалиста у влади, покренула је мисионаре да што пре заврше са штампањем Библије. Хришћански  грчки део је већ био готов и на хиљаде примерака било је у оптицају. Међутим, још једна препрека појавила се 1. марта 1835, када је краљица Ранавалона I прогласила хришћанство незаконитим и наредила да све хришћанске књиге буду предате властима.

Краљичин едикт такође је подразумевао да малгашки шегрти више не могу радити на штампању. Пошто је остала само шачица мисионара да заврши посао, радили су и дању и ноћу све док цела Библија није објављена у јуну 1835. Коначно је настао малгашки превод Библије!

Док је забрана била на снази, Библије су брзо дистрибуисане, а 70 примерака је закопано како би се сачувало од уништења. То је учињено на време, пошто су у року од годину дана сви сем двојице мисионара морали да напусте Мадагаскар. Међутим, Божја порука се ипак преносила широм Великог црвеног острва.

Љубав малгашког народа према Библији

Каква је само радост била за народ Мадагаскара што је могао да чита Божју Реч на свом језику! Овај превод садржавао је неке грешке, а његов језик је сада прилично застарео. Па ипак, готово да не постоји кућа у којој нема Библије, а многи становници је редовно читају. Вредно је запазити да се у хебрејском делу овог превода често користи Божје име Јехова. У првобитним примерцима оно се налази и у грчком делу. Стога су многи припадници малгашког народа упознати с Божјим именом.

Штавише, када су први примерци грчког дела Светог писма изашли из штампарске машине, видевши радост малгашког народа господин Бејкер који је радио као штампар узвикнуо је: „Не желим да пророкујем, али не верујем да ће Божја реч икада бити искорењена из ове земље!“ Његове речи су се показале истинитим. Ни маларија, ни изазов учења тешког језика, нити неповољне одлуке власти нису могли спречити да Божја Реч буде доступна људима на Мадагаскару.

Сада је ситуација још боља. Зашто? Године 2008, објављен је комплетан малгашки превод Светог писма Нови свет. Овај превод представља велики корак напред због свог савременог, лако разумљивог језика. Зато је Божја Реч сада још снажније утврђена на Великом црвеном острву (Иса. 40:8).

[Фуснота]

[Слика на 31. страни]

Превод „Нови свет“ на малгашком исказује част Божјем имену Јехова