Пређи на садржај

Пређи на садржај

Треба ли увек бити поштен?

Треба ли увек бити поштен?

Треба ли увек бити поштен?

НЕКИ људи су понекад поштени, док други тако поступају у већини ситуација. Али колико међу људима које познајете има оних који настоје да увек буду поштени?

Данас је непоштење сасвим уобичајено у многим животним подручјима. Без обзира на то, познато је шта Бог мисли о поштењу. Примера ради, већина људи зна да осма од Десет заповести гласи: „Не укради“ (Излазак 20:15). Међутим, многи мисле да околности понекад оправдавају крађу или друге облике непоштења. Осмотримо три ситуације у којима се крађа обично сматра оправданом.

Да ли сиромаштво оправдава крађу?

Један римски политичар је рекао: „Сиромаштво је мајка злочина.“ Особа која живи у оскудици можда сматра да је оправдано красти. Други људи могу делити њено мишљење. Какав је став Исус имао према томе? Он је био веома саосећајан према сиромашнима, „сажалио се на њих“ (Матеј 9:36). Па ипак, никад — ни под којим околностима — није толерисао крађу. Како онда сиромашна особа треба да поступа?

Бог је саосећајан према онима који се искрено труде да му буду послушни и благословиће њихова настојања да обезбеде оно што им је потребно (Псалам 37:25). Библија обећава: „Јехова неће дати да гладује душа праведног, а жудњу злих одбациће“ (Пословице 10:3). Могу ли се сиромашни поуздати у то обећање? Викторин је уверена да могу.

Пошто је удовица с петоро деце школског узраста, није јој нимало лако. Она живи у земљи у развоју, у којој је социјална помоћ веома скромна. Свакодневни живот се углавном одвија ван куће, где постоји мноштво прилика за крађу. Међутим, Викторин није у искушењу да краде. Уместо тога, она настоји да састави крај с крајем тако што поштено ради као улични продавац. Због чега жели да увек буде поштена?

„Као прво, верујем да је Бог поштен и да ће тако поступати са мном уколико га опонашам. Као друго, моја деца ће научити да буду поштена само ако им ја пружам добар пример.“

Како се она сналази? „Имамо храну, одећу и кров над главом. Па ипак, понекад сам морала да замолим пријатеље за помоћ, на пример, да бих платила непредвиђене медицинске трошкове. Увек сам добијала оно што ми је било потребно. Зашто? Зато што су моји пријатељи знали да сам поштено описала своју ситуацију и да не тражим више од онога што ми је неопходно.

„Док одрастају, моја деца поступају поштено. Недавно је једна комшиница на нашем столу видела неколико новчића и питала ме зар се не плашим да ће их деца узети. Није могла да поверује када сам јој рекла да моја деца то никада не би учинила. Зато је без мог знања одлучила да то провери. Кришом је оставила два новчића од по 100 франака у нашој кући, на месту где су их деца лако могла наћи. Навратила је следећег дана и веома се изненадила када је видела да је новац нетакнут. Поштење моје деце чини ме срећнијом него обиље материјалних ствари.“

„Сви то раде“

Крађа на радном месту узима све више маха. Због тога многи мисле: „Сви то раде, па зашто не бих и ја?“ Насупрот томе, Библија каже: „Не поводи се за мноштвом да чиниш зло“ (Излазак 23:2). Виктоар је поштовала ту заповест. Да ли је то донело добре резултате?

Када је имала 19 година, запослила се у фабрици за производњу палминог уља. Убрзо је приметила да њених 40 колегиница краду палмине коштице и износе их из фабрике у својим корпама. Сваког викенда су их продавале и тако зарађивале новац у вредности од три до четири наднице. Виктоар прича: „Буквално сви су то радили. Колегинице су мислиле да ћу им се придружити, али ја сам то одбила, рекавши да желим да живим поштено. Оне су ме исмевале и говориле да пропуштам добру прилику.

„Док смо једног дана излазиле из фабрике, изненада се појавио директор. Свима је претражио корпе и нашао палмине коштице код свих, осим код мене. Све раднице које су ухваћене у крађи требало је да буду одмах отпуштене или да две седмице раде без плате. Током те две седмице су се увериле да нисам ништа пропустила.“

„Ко нађе, његово је“

Како се осећате када нађете вредну ствар коју је неко изгубио? Многи људи су склони да то одмах присвоје, одбацујући сваку помисао да нађену ствар врате. Они размишљају: „Ко нађе, његово је.“ Неки сматрају да тиме није учињена никаква штета. Уосталом, кажу они, власник се сигурно већ опростио од тога. Други кажу да није њихова одговорност да траже власника, што може изискивати доста труда.

Какво је Божје гледиште о томе? Одредба из Поновљених закона 22:1-3 показује да налазач није имао право да присвоји оно што је нашао. Био је дужан да поступи у складу са речима: „Нека [нађене ствари] буду код тебе док их [власник] не потражи. Тада му их врати.“ Уколико неко не би пријавио да је пронашао изгубљену ствар, могао је бити окривљен за крађу (Излазак 22:9). Да ли и данас треба поступати на такав начин? Кристин је уверена да треба.

Она је директорка приватне школе и једне среде је подигла своју месечну зараду у готовини. На типичан западноафрички начин, смотала је новац у свежањ и на брзину га гурнула у ташну. Затим је зауставила мотоцикл-такси који је брзо одвезао на један састанак. Када је стигла, неспретно је претурала по ташни, тражећи ситан новац да плати вожњу. Пошто се већ смрачило, није приметила да јој је свежањ новчаница испао на земљу.

Неколико минута касније, низ улицу је наишао 19-годишњи Блез, који није из тог краја. Један пријатељ га је позвао да дође на исти састанак ком је присуствовала и Кристин. Блез је приметио свежањ новчаница, узео га и ставио у џеп. После састанка је рекао свом пријатељу да је напољу нашао нешто и да онај ко мисли да је то његово може да му се јави.

Кристин се страшно узнемирила када се те вечери вратила кући и видела да јој је плата нестала. После недељу дана испричала је својој пријатељици Жозефин шта јој се догодило. Жозефин јој је рекла да је један гост који је био на састанку нашао нешто. Кристин је телефонирала Блезу и тачно му објаснила шта је изгубила. Била је пресрећна када јој је вратио новац. Шта он мисли о свему томе? Премда је новац био код њега недељу дана, он каже: „Много сам срећнији што сам вратио новац, него што бих био да сам га задржао.“

Зашто се труде да увек буду поштени

Викторин, Виктоар и Блез живе у различитим местима и не познају се. Међутим, имају нешто заједничко — они су Јеховини сведоци и држе се библијских мерила поштења. Радују се времену када ће се испунити Божје обећање о новом свету. „По његовом обећању очекујемо нова небеса и нову земљу у којима ће праведност пребивати.“ Тада ће сви људи бити праведни — и поштени (2. Петрова 3:13).

Викторин је свесна да се њена материјална ситуација неће много побољшати све док не наступи промена коју је Бог обећао. Па ипак, она је духовно богата, што се новцем не може купити. Њена деца су поштена и лепо се понашају. Сваке недеље са усхићењем говоре другима о Божјој доброти и објашњавају да ће он задовољити потребе „свих који га у истини призивају“ и чувати „све оне који га воле“ (Псалам 145:7, 18, 20).

Виктоар је с временом престала да ради у фабрици за производњу палминог уља. Започела је приватан посао и на пијаци је продавала гари (врсту каше од крупно млевеног касавиног брашна). Многи су куповали код ње јер су знали да је поштена. У ствари, убрзо је могла да остаје краће на пијаци и проводи више времена говорећи другима о будућности у новом свету без непоштења. Касније се удала и сада са супругом служи као пуновремени јеванђелизатор.

Кристин је изгубила новац испред Дворане Краљевства у којој Јеховини сведоци одржавају састанке. Блез је познавао мало присутних, али је знао да су то његова хришћанска браћа и сестре који настоје да увек буду поштени.

Колико међу вашим познаницима има људи који се искрено труде да увек буду поштени? Замислите да сте окружени са 50, 100 или 200 таквих особа. Ту радост имају Јеховини сведоци у својим Дворанама Краљевства. Зашто не бисте отишли на један од њихових састанака и упознали их?

[Истакнути текст на 12. страни]

„Поштење моје деце чини ме срећнијом него обиље материјалних ствари“ (ВИКТОРИН)

[Оквир на 14. страни]

Да ли се у Пословицама 6:30 оправдава крађа?

У Пословицама 6:30 стоји: „Људи не презиру лопова ако украде да насити душу јер је гладан.“ Да ли се тим речима оправдава крађа? Нипошто. Контекст показује да Бог ипак сматра лопова одговорним за тај преступ. Наредни стих гласи: „Али кад га ухвате, вратиће седмоструко — даће све што има у кући својој“ (Пословице 6:31). Премда лопов који краде зато што је гладан можда не заслужује исти прекор као онај ко то чини из похлепе или да би наудио некоме, ипак је дужан да врати украдено или да надокнади штету. Они који желе да имају Божје одобравање ни под којим околностима не смеју бити криви за крађу.