Пређи на садржај

Пређи на садржај

Господ га је научио да опрашта

Господ га је научио да опрашта

Примери вере

Господ га је научио да опрашта

ПЕТАР никада неће заборавити тај страховито тежак тренутак када су им се погледи срели. Да ли је у Исусовим очима видео наговештај разочарања или прекора? То не можемо са сигурношћу рећи, јер Свето писмо само каже да се „Господ окренуо и погледао Петра“ (Лука 22:61). Али у том часу, Петар је схватио да је направио озбиљну грешку. Увидео је да је управо урадио баш оно што је тврдио да никада неће — одрекао се свог вољеног Господа, као што је Исус прорекао. Ово сазнање је поражавајуће утицало на Петра — то је вероватно био најгори тренутак у најгорем дану његовог живота.

Међутим, није све било изгубљено. Будући да је имао снажну веру, Петар је могао да се подигне после тог пада и добије од Исуса једну од највећих поука — поуку о опраштању. Пошто је она потребна свима нама, хајде да видимо кроз шта је све Петар прошао док то није научио.

Морао је много да учи

Када су око шест месеци пре тога били у његовом родном граду Капернауму, Петар је пришао Исусу и питао га: „Господе, колико пута мој брат може да ми сагреши, а ја да му опростим? До седам пута?“ Будући да су верске вође у то време тврдиле да треба опростити само три пута, Петар је свој предлог вероватно сматрао великодушним. Исус му је одговорио: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет и седам пута“ (Матеј 18:21, 22).

Да ли је Исус хтео да каже да Петар треба да бележи преступе других? Не. Сасвим супротно, тиме што је рекао ’не седам већ седамдесет седам‘, показао је да не треба одређивати границу до које ћемо опраштати другима. Исусове речи откривају да је на Петра утицао став који је преовладавао у тим данима. Многи људи су били безосећајни и нису праштали другима, памтећи њихове грешке као да их уписују у књигу дугова. Међутим, онај ко се води Божјим мерилима опрашта много и великодушно.

Петар није противречио Исусу. Али, да ли је ова поука заиста допрла до његовог срца? О опраштању понекад највише научимо када је оно нама лично очајнички потребно. Вратимо се зато догађајима који су претходили Исусовој смрти. У тим мучним сатима, Петар је направио многе грешке због којих му је био потребан Господов опроштај.

Из грешке у грешку

Било је то веома значајно вече — последња ноћ Исусовог живота на земљи. Желео је да апостолима пружи још неке поуке, попут поуке о понизности. Дао је пример тако што им је понизно опрао ноге, обављајући посао за који су обично биле задужене најниже слуге. Петар се у почетку чудио том Исусовом поступку. Затим је одбио да то прихвати. У следећем тренутку је тражио од Исуса да му опере не само ноге него и руке и главу! Упркос томе, Исус није изгубио стрпљење већ је мирно објаснио важност и значај онога што је урадио (Јован 13:1-17).

Међутим, апостоли су убрзо почели да се препиру око тога ко је од њих највећи. Петар је сигурно био укључен у ту ружну препирку проузроковану људским поносом. Упркос томе, Исус их је благо исправио и чак похвалио за оно што је било добро — увек су били верни свом Господу. Па ипак, прорекао је да ће га сви напустити. Петар је одмах узвратио да га ни претња смрћу неће раставити од Исуса. За разлику од тога, Исус је прорекао да ће га се Петар те исте ноћи трипут одрећи пре него што петао двапут запева. Али Петар се успротивио томе и још се хвалио да ће бити вернији од свих осталих апостола! (Матеј 26:31-35; Марко 14:27-31; Лука 22:24-28).

Да ли је Исус био на ивици стрпљења? Он је и у тим тешким тренуцима био усредсређен на добре особине својих несавршених апостола. Иако је знао да ће га Петар изневерити, рекао му је: „Ја сам се усрдно молио за тебе да твоја вера не ослаби. А ти, кад се вратиш, ојачај своју браћу“ (Лука 22:32). Исус је тако показао да је уверен да ће Петар обновити своју духовну снагу и вратити се верној служби. Каква доброта и спремност да се опрости!

Касније, у гетсиманском врту, Петру су биле потребне још неке исправке. Исус је њега, Јакова и Јована замолио да бдију док се моли. Осећао је тешку душевну патњу и била му је потребна подршка, али Петар и други су увек изнова тонули у сан. Исус је показао да је саосећајан и да им не замера због тога рекавши: „Дух је, додуше, срчан, али је тело слабо“ (Марко 14:32-38).

Убрзо је стигло мноштво људи који су носили бакље и били наоружани мачевима и тољагама. У тој ситуацији је требало поступати опрезно и разборито. Али Петар је брзоплето урадио нешто на своју руку: извукао је мач, замахнуо према првосвештениковом робу Малху и одсекао му ухо. Исус је смирено опоменуо Петра, дотакао повређеном човеку ухо и излечио га. Затим је објаснио начело о мирољубивости којим се његови следбеници воде до данас (Матеј 26:47-55; Лука 22:47-51; Јован 18:10, 11). Петар је већ направио многе грешке због којих му је био потребан Господов опроштај. Његов пример нас подсећа да „сви често грешимо“ (Јаков 3:2). Коме од нас сваког дана није потребан Божји опроштај? Међутим, за Петра та ноћ још није била завршена. Оно најгоре је тек предстојало.

Петрова највећа грешка

Исус се обратио окупљеним људима и рекао им да, ако траже њега, пусте апостоле да иду. Петар је беспомоћно гледао како везују Исуса. Затим су он и остали апостоли побегли.

Петар и Јован су после извесног времена застали, можда недалеко од куће некадашњег првосвештеника Ане, где је Исус најпре био одведен ради саслушања. Док су Исуса водили даље, њих двојица су га пратили издалека (Матеј 26:58; Јован 18:12, 13). Петар није био кукавица. Сигурно је била потребна храброст да би се ишло за том светином. Људи су били наоружани, а Петар је већ ранио једног од њих. Па ипак, он није показао да поседује онакву верност и љубав као што је тврдио — спремност да, ако треба, умре поред свог Господа (Марко 14:31).

Попут Петра, многи данас покушавају да следе Исуса „издалека“ — тако да то нико не примети. Али као што је Петар касније написао, једини прави начин да следимо Христа јесте да га се што тесније држимо, опонашајући његов пример у свему, без обзира на последице (1. Петрова 2:21).

Петар је опрезно пратио оне који су водили Исуса, све до капије једне од најраскошнијих кућа у Јерусалиму. Био је то дом Кајафе, богатог и утицајног првосвештеника. Такве куће су обично имале ограђено двориште с капијом. Петар је дошао до капије, али га нису пустили да уђе. Јован је већ био унутра, па је изашао и замолио вратарку да пусти Петра. Изгледа да он није остао с Јованом, нити је покушао да уђе у кућу и буде поред свог Господа. Стајао је у дворишту, где су неки робови и слуге проводили хладне ноћне сате уз распламсалу ватру, гледајући како лажни сведоци против Исуса долазе један за другим на суђење које се одржавало у кући (Марко 14:54-57; Јован 18:15, 16, 18).

Слушкиња која је пустила Петра унутра могла је да га боље види при светлости ватре. Препознала га је и прекорно рекла: „И ти си био с Исусом Галилејцем!“ Петар је био затечен и порекао је да познаје Исуса — чак је тврдио да не разуме о чему она говори. Пришао је ближе трему, покушавајући да буде што неупадљивији, али га је приметила друга девојка, која је такође рекла: „Овај је био с Исусом Назарећанином.“ Петар је то опет порекао, заклињући се: „Не познајем тог човека!“ (Матеј 26:69-72). Можда је након тог другог одрицања зачуо петла, али био је и сувише узнемирен да би се сетио пророчанства које је Исус изрекао пре само неколико сати.

Нешто касније, док се Петар још увек трудио да остане непримећен, пришли су му људи који су стајали у дворишту. Један од њих је био у сродству с Малхом, робом коме је Петар одсекао ухо. Он је рекао: „Зар те нисам видео у врту с њим?“ Петар је покушао да их увери да греше. Зато се заклео, вероватно призивајући зло на себе ако не говори истину. Тек што је изговорио те речи, петао је запевао по други пут (Јован 18:26, 27; Марко 14:71, 72).

Исус је баш тада изашао на балкон изнад дворишта. Као што је описано на почетку, погледи су им се у том тренутку срели. Петар је одмах схватио колико је тежак грех починио тиме што је изневерио свог Господа. Скрхан теретом кривице, изашао је из дворишта. Ходао је градским улицама обасјаним светлошћу пуног месеца који је залазио. Кроз мисли му је муњевито пролазило оно што се десило те ноћи. Сузе су му навирале на очи. Тада је, сломљен, горко заплакао (Марко 14:72; Лука 22:61, 62).

Након што човек направи такву грешку и постане свестан њене озбиљности, врло лако се може десити да помисли како је његов грех превелик да би био опроштен. И Петар је можда размишљао о томе. Да ли се могао надати опроштају?

Да ли је Петар починио неопростив грех?

Не можемо ни замислити огромну тугу коју је Петар осећао тог јутра. Догађаји који су се затим одиграли само су повећали његов бол. Сигурно је осуђивао себе када је Исус умро тог поподнева, после мука које су трајале сатима! Мора да је задрхтао кад год би помислио колико је отежао патњу свог Господа током последњег дана његовог живота на земљи. Колико год да је био жалостан, Петар није дозволио да га очај потпуно савлада. То знамо јер Библија показује да се он убрзо састао са својом браћом (Лука 24:33). Нема сумње да су сви апостоли жалили због свог понашања те суморне ноћи и да су тешили један другога.

Могло би се рећи да је Петар тада донео једну од најмудријих одлука. Када Божји слуга почини грех, није пресудна дубина његовог пада већ колико је јака његова одлучност да поново устане, да исправи грешку (Пословице 24:16). Петар је показао истинску веру јер се састао са својом браћом упркос томе што је био утучен. Када смо опхрвани тугом или кајањем, можда желимо да будемо сами али то је опасно (Пословице 18:1). Мудро је остати близу суверника и обновити духовну снагу (Јеврејима 10:24, 25).

Пошто је био са својом духовном браћом, Петар је чуо новост која је све запрепастила — Исусово тело је нестало из гроба. Петар и Јован су потрчали до запечаћеног гроба у који је Исус био положен. Јован је први стигао јер је вероватно био млађи. Видевши да је гроб отворен, застао је на улазу. Али Петар није. Мада је због трчања скоро остао без даха, одмах је ушао унутра. Гроб је био празан! (Јован 20:3-9).

Да ли је Петар поверовао да је Исус ускрснуо? У почетку није, чак ни када су неке верне жене испричале да су виделе анђеле који су им рекли да је Исус устао из мртвих (Лука 23:55–24:11). Али до краја тог дана из Петровог срца је нестао сваки траг жалости и сумње. Исус је био жив, сада као моћно духовно биће! Појавио се пред свим својим апостолима. Међутим, томе је претходио један лични сусрет. Апостоли су тог дана говорили: „Господ је заиста ускрснуо и појавио се Симону!“ (Лука 24:34). Апостол Павле је такође написао да се тог незаборавног дана Исус ’појавио Кифи, а затим дванаесторици‘ (1. Коринћанима 15:5). Кифа и Симон су друга имена за Петра. Исус се тог дана појавио пред њим, по свему судећи док је Петар био сам.

Библија нам не открива појединости тог дирљивог сусрета. Можемо само да замислимо колико су снажна осећања обузела Петра када је видео да је његов вољени Господ жив и добио прилику да изрази своје дубоко жаљење и кајање. Више од свега на свету, желео је да му Исус опрости. Ко би могао посумњати да је Исус то великодушно учинио? Хришћанин који је починио грех треба да се сети Петровог примера. Никада не треба да закључимо да не заслужујемо Божји опроштај. Исус је савршено опонашао свог Оца, који ће „великодушно опростити“ (Исаија 55:7).

Још једна потврда опроштаја

Исус је рекао својим апостолима да оду у Галилеју где ће га поново видети. Након што су стигли, Петар је отишао да лови рибу на Галилејском мору а још неки су му се придружили. Поново је пловио по језеру на ком је провео већи део свог живота. Шкрипање чамца, запљускивање таласа и додир грубе мреже под рукама, све је то било познато и будило је лепа осећања. Да ли се у тим ноћним сатима питао чему да се посвети сада када је Исусова служба на земљи завршена? Да ли га је привлачио једноставан живот рибара? Било како било, те ноћи нису уловили ништа (Матеј 26:32; Јован 21:1-3).

Међутим, у освит зоре их је неко позвао са обале и рекао им да баце мреже с друге стране чамца. Они су га послушали и извукли велики улов од 153 рибе! Петар је схватио ко је то. Скочио је у воду и допливао до обале. Тамо им је Исус дао рибу печену на жару. Затим се обратио Петру.

Исус га је питао да ли воли свог Господа „више од ових“ — вероватно показујући на велики улов рибе. Да ли ће у Петровом срцу превладати љубав према рибарењу или љубав према Исусу? Он се одрекао свог Господа три пута, а сада му је Исус пружио прилику да пред пријатељима три пута потврди да га воли. Када је Петар то учинио, Исус му је рекао како да покаже своју љубав: тако што ће свету службу ставити испред свега осталог, ’хранећи и пасући‘ Христово стадо, његове верне следбенике (Јован 21:4-17).

Исус је тиме потврдио да је Петар још увек користан њему и његовом Оцу. Петар ће имати драгоцену улогу у скупштини под Христовим вођством. Какав снажан доказ да му је Исус потпуно опростио! То милосрђе је сигурно дирнуло Петра и дубоко утицало на њега.

Петар је годинама верно вршио службу која му је била поверена. Јачао је своју браћу, као што му је Исус заповедио вече уочи своје смрти. Показујући доброту и стрпљење служио је као пастир Христовим следбеницима и пружао им духовну храну. Тај човек по имену Симон живео је у складу са значењем имена које му је Исус дао — Петар, то јест Стена — тако што је био стабилан, снажан и поуздан ослонац члановима скупштине. О томе много сазнајемо из две срдачне Петрове посланице које су постале драгоцени део Светог писма. Из њих се такође види да он никада није заборавио Исусову поуку о опраштању (1. Петрова 3:8, 9; 4:8).

Прихватимо и ми ту поуку. Да ли сваког дана молимо Бога да нам опрости наше бројне грешке? Да ли затим прихватамо тај опроштај и верујемо у његову моћ да нас очисти од греха? Јесмо ли ми сами спремни да опростимо другима? Уколико јесмо, показаћемо да смо верни као Петар и милосрдни као његов Господ.

[Истакнути текст на 22. страни]

Петру је много пута био потребан Господов опроштај, али коме од нас то није потребно сваког дана?

[Слика на 23. страни]

’Господ се окренуо и погледао Петра‘

[Слика на 24. страни]

’Господ се појавио Симону!‘