Primeri vere

Gospod ga je naučio da oprašta

PETAR nikada neće zaboraviti taj strahovito težak trenutak kada su im se pogledi sreli. Da li je u Isusovim očima video nagoveštaj razočaranja ili prekora? To ne možemo sa sigurnošću reći, jer Sveto pismo samo kaže da se „Gospod okrenuo i pogledao Petra“ (Luka 22:61). Ali u tom času, Petar je shvatio da je napravio ozbiljnu grešku. Uvideo je da je upravo uradio baš ono što je tvrdio da nikada neće — odrekao se svog voljenog Gospoda, kao što je Isus prorekao. Ovo saznanje je poražavajuće uticalo na Petra — to je verovatno bio najgori trenutak u najgorem danu njegovog života.

Međutim, nije sve bilo izgubljeno. Budući da je imao snažnu veru, Petar je mogao da se podigne posle tog pada i dobije od Isusa jednu od najvećih pouka — pouku o opraštanju. Pošto je ona potrebna svima nama, hajde da vidimo kroz šta je sve Petar prošao dok to nije naučio.

Morao je mnogo da uči

Kada su oko šest meseci pre toga bili u njegovom rodnom gradu Kapernaumu, Petar je prišao Isusu i pitao ga: „Gospode, koliko puta moj brat može da mi sagreši, a ja da mu oprostim? Do sedam puta?“ Budući da su verske vođe u to vreme tvrdile da treba oprostiti samo tri puta, Petar je svoj predlog verovatno smatrao velikodušnim. Isus mu je odgovorio: „Ne kažem ti do sedam puta, nego do sedamdeset i sedam puta“ (Matej 18:21, 22).

Da li je Isus hteo da kaže da Petar treba da beleži prestupe drugih? Ne. Sasvim suprotno, time što je rekao ’ne sedam već sedamdeset sedam‘, pokazao je da ne treba određivati granicu do koje ćemo opraštati drugima. Isusove reči otkrivaju da je na Petra uticao stav koji je preovladavao u tim danima. Mnogi ljudi su bili bezosećajni i nisu praštali drugima, pamteći njihove greške kao da ih upisuju u knjigu dugova. Međutim, onaj ko se vodi Božjim merilima oprašta mnogo i velikodušno.

Petar nije protivrečio Isusu. Ali, da li je ova pouka zaista doprla do njegovog srca? O opraštanju ponekad najviše naučimo kada je ono nama lično očajnički potrebno. Vratimo se zato događajima koji su prethodili Isusovoj smrti. U tim mučnim satima, Petar je napravio mnoge greške zbog kojih mu je bio potreban Gospodov oproštaj.

Iz greške u grešku

Bilo je to veoma značajno veče — poslednja noć Isusovog života na zemlji. Želeo je da apostolima pruži još neke pouke, poput pouke o poniznosti. Dao je primer tako što im je ponizno oprao noge, obavljajući posao za koji su obično bile zadužene najniže sluge. Petar se u početku čudio tom Isusovom postupku. Zatim je odbio da to prihvati. U sledećem trenutku je tražio od Isusa da mu opere ne samo noge nego i ruke i glavu!  Uprkos tome, Isus nije izgubio strpljenje već je mirno objasnio važnost i značaj onoga što je uradio (Jovan 13:1-17).

Međutim, apostoli su ubrzo počeli da se prepiru oko toga ko je od njih najveći. Petar je sigurno bio uključen u tu ružnu prepirku prouzrokovanu ljudskim ponosom. Uprkos tome, Isus ih je blago ispravio i čak pohvalio za ono što je bilo dobro — uvek su bili verni svom Gospodu. Pa ipak, prorekao je da će ga svi napustiti. Petar je odmah uzvratio da ga ni pretnja smrću neće rastaviti od Isusa. Za razliku od toga, Isus je prorekao da će ga se Petar te iste noći triput odreći pre nego što petao dvaput zapeva. Ali Petar se usprotivio tome i još se hvalio da će biti verniji od svih ostalih apostola! (Matej 26:31-35; Marko 14:27-31; Luka 22:24-28).

Da li je Isus bio na ivici strpljenja? On je i u tim teškim trenucima bio usredsređen na dobre osobine svojih nesavršenih apostola. Iako je znao da će ga Petar izneveriti, rekao mu je: „Ja sam se usrdno molio za tebe da tvoja vera ne oslabi. A ti, kad se vratiš, ojačaj svoju braću“ (Luka 22:32). Isus je tako pokazao da je uveren da će Petar obnoviti svoju duhovnu snagu i vratiti se vernoj službi. Kakva dobrota i spremnost da se oprosti!

Kasnije, u getsimanskom vrtu, Petru su bile potrebne još neke ispravke. Isus je njega, Jakova i Jovana zamolio da bdiju dok se moli. Osećao je tešku duševnu patnju i bila mu je potrebna podrška, ali Petar i drugi su uvek iznova tonuli u san. Isus je pokazao da je saosećajan i da im ne zamera zbog toga rekavši: „Duh je, doduše, srčan, ali je telo slabo“ (Marko 14:32-38).

Ubrzo je stiglo mnoštvo ljudi koji su nosili baklje i bili naoružani mačevima i toljagama. U toj situaciji je trebalo postupati oprezno i razborito. Ali Petar je brzopleto uradio nešto na svoju ruku: izvukao je mač, zamahnuo prema prvosveštenikovom robu Malhu i odsekao mu uho. Isus je smireno opomenuo Petra, dotakao povređenom čoveku uho i izlečio ga. Zatim je objasnio načelo o miroljubivosti kojim se njegovi sledbenici vode do danas (Matej 26:47-55; Luka 22:47-51; Jovan 18:10, 11). Petar je već napravio mnoge greške zbog kojih mu je bio potreban Gospodov oproštaj. Njegov primer nas podseća da „svi često grešimo“ (Jakov 3:2). Kome od nas svakog dana nije potreban Božji oproštaj? Međutim, za Petra ta noć još nije bila završena. Ono najgore je tek predstojalo.

Petrova najveća greška

Isus se obratio okupljenim ljudima i rekao im da, ako traže njega, puste apostole da idu. Petar je bespomoćno gledao kako vezuju Isusa. Zatim su on i ostali apostoli pobegli.

Petar i Jovan su posle izvesnog vremena zastali, možda nedaleko od kuće nekadašnjeg prvosveštenika Ane, gde je Isus najpre bio odveden radi saslušanja. Dok su Isusa vodili dalje, njih dvojica su ga pratili izdaleka (Matej 26:58; Jovan 18:12, 13). Petar nije bio kukavica. Sigurno je bila potrebna hrabrost da bi se išlo za tom svetinom. Ljudi su bili naoružani, a Petar je već ranio jednog od njih. Pa ipak, on nije pokazao da poseduje onakvu vernost i ljubav kao što je tvrdio — spremnost da, ako treba, umre pored svog Gospoda (Marko 14:31).

Poput Petra, mnogi danas pokušavaju da slede Isusa „izdaleka“ — tako da to niko ne primeti. Ali kao što je Petar kasnije napisao, jedini pravi način da sledimo Hrista jeste da ga se što tesnije  držimo, oponašajući njegov primer u svemu, bez obzira na posledice (1. Petrova 2:21).

Petar je oprezno pratio one koji su vodili Isusa, sve do kapije jedne od najraskošnijih kuća u Jerusalimu. Bio je to dom Kajafe, bogatog i uticajnog prvosveštenika. Takve kuće su obično imale ograđeno dvorište s kapijom. Petar je došao do kapije, ali ga nisu pustili da uđe. Jovan je već bio unutra, pa je izašao i zamolio vratarku da pusti Petra. Izgleda da on nije ostao s Jovanom, niti je pokušao da uđe u kuću i bude pored svog Gospoda. Stajao je u dvorištu, gde su neki robovi i sluge provodili hladne noćne sate uz rasplamsalu vatru, gledajući kako lažni svedoci protiv Isusa dolaze jedan za drugim na suđenje koje se održavalo u kući (Marko 14:54-57; Jovan 18:15, 16, 18).

Sluškinja koja je pustila Petra unutra mogla je da ga bolje vidi pri svetlosti vatre. Prepoznala ga je i prekorno rekla: „I ti si bio s Isusom Galilejcem!“ Petar je bio zatečen i porekao je da poznaje Isusa — čak je tvrdio da ne razume o čemu ona govori. Prišao je bliže tremu, pokušavajući da bude što neupadljiviji, ali ga je primetila druga devojka, koja je takođe rekla: „Ovaj je bio s Isusom Nazarećaninom.“ Petar je to opet porekao, zaklinjući se: „Ne poznajem tog čoveka!“ (Matej 26:69-72). Možda je nakon tog drugog odricanja začuo petla, ali bio je i suviše uznemiren da bi se setio proročanstva koje je Isus izrekao pre samo nekoliko sati.

Nešto kasnije, dok se Petar još uvek trudio da ostane neprimećen, prišli su mu ljudi koji su stajali u dvorištu. Jedan od njih je bio u srodstvu s Malhom, robom kome je Petar odsekao uho. On je rekao: „Zar te nisam video u vrtu s njim?“ Petar je pokušao da ih uveri da greše. Zato se zakleo, verovatno prizivajući zlo na sebe ako ne govori istinu. Tek što je izgovorio te reči, petao je zapevao po drugi put (Jovan 18:26, 27; Marko 14:71, 72).

Isus je baš tada izašao na balkon iznad dvorišta. Kao što je opisano na početku, pogledi su im se u tom trenutku sreli. Petar je odmah shvatio koliko je težak greh počinio time što je izneverio svog Gospoda. Skrhan teretom krivice, izašao je iz dvorišta. Hodao je gradskim ulicama obasjanim svetlošću punog meseca koji je zalazio. Kroz misli mu je munjevito prolazilo ono što se desilo te noći. Suze su mu navirale na oči. Tada je, slomljen, gorko zaplakao (Marko 14:72; Luka 22:61, 62).

 Nakon što čovek napravi takvu grešku i postane svestan njene ozbiljnosti, vrlo lako se može desiti da pomisli kako je njegov greh prevelik da bi bio oprošten. I Petar je možda razmišljao o tome. Da li se mogao nadati oproštaju?

Da li je Petar počinio neoprostiv greh?

Ne možemo ni zamisliti ogromnu tugu koju je Petar osećao tog jutra. Događaji koji su se zatim odigrali samo su povećali njegov bol. Sigurno je osuđivao sebe kada je Isus umro tog popodneva, posle muka koje su trajale satima! Mora da je zadrhtao kad god bi pomislio koliko je otežao patnju svog Gospoda tokom poslednjeg dana njegovog života na zemlji. Koliko god da je bio žalostan, Petar nije dozvolio da ga očaj potpuno savlada. To znamo jer Biblija pokazuje da se on ubrzo sastao sa svojom braćom (Luka 24:33). Nema sumnje da su svi apostoli žalili zbog svog ponašanja te sumorne noći i da su tešili jedan drugoga.

Moglo bi se reći da je Petar tada doneo jednu od najmudrijih odluka. Kada Božji sluga počini greh, nije presudna dubina njegovog pada već koliko je jaka njegova odlučnost da ponovo ustane, da ispravi grešku (Poslovice 24:16). Petar je pokazao istinsku veru jer se sastao sa svojom braćom uprkos tome što je bio utučen. Kada smo ophrvani tugom ili kajanjem, možda želimo da budemo sami ali to je opasno (Poslovice 18:1). Mudro je ostati blizu suvernika i obnoviti duhovnu snagu (Jevrejima 10:24, 25).

Pošto je bio sa svojom duhovnom braćom, Petar je čuo novost koja je sve zaprepastila — Isusovo telo je nestalo iz groba. Petar i Jovan su potrčali do zapečaćenog groba u koji je Isus bio položen. Jovan je prvi stigao jer je verovatno bio mlađi. Videvši da je grob otvoren, zastao je na ulazu. Ali Petar nije. Mada je zbog trčanja skoro ostao bez daha, odmah je ušao unutra. Grob je bio prazan! (Jovan 20:3-9).

 Da li je Petar poverovao da je Isus uskrsnuo? U početku nije, čak ni kada su neke verne žene ispričale da su videle anđele koji su im rekli da je Isus ustao iz mrtvih (Luka 23:55–24:11). Ali do kraja tog dana iz Petrovog srca je nestao svaki trag žalosti i sumnje. Isus je bio živ, sada kao moćno duhovno biće! Pojavio se pred svim svojim apostolima. Međutim, tome je prethodio jedan lični susret. Apostoli su tog dana govorili: „Gospod je zaista uskrsnuo i pojavio se Simonu!“ (Luka 24:34). Apostol Pavle je takođe napisao da se tog nezaboravnog dana Isus ’pojavio Kifi, a zatim dvanaestorici‘ (1. Korinćanima 15:5). Kifa i Simon su druga imena za Petra. Isus se tog dana pojavio pred njim, po svemu sudeći dok je Petar bio sam.

Biblija nam ne otkriva pojedinosti tog dirljivog susreta. Možemo samo da zamislimo koliko su snažna osećanja obuzela Petra kada je video da je njegov voljeni Gospod živ i dobio priliku da izrazi svoje duboko žaljenje i kajanje. Više od svega na svetu, želeo je da mu Isus oprosti. Ko bi mogao posumnjati da je Isus to velikodušno učinio? Hrišćanin koji je počinio greh treba da se seti Petrovog primera. Nikada ne treba da zaključimo da ne zaslužujemo Božji oproštaj. Isus je savršeno oponašao svog Oca, koji će „velikodušno oprostiti“ (Isaija 55:7).

Još jedna potvrda oproštaja

Isus je rekao svojim apostolima da odu u Galileju gde će ga ponovo videti. Nakon što su stigli, Petar je otišao da lovi ribu na Galilejskom moru a još neki su mu se pridružili. Ponovo je plovio po jezeru na kom je proveo veći deo svog života. Škripanje čamca, zapljuskivanje talasa i dodir grube mreže pod rukama, sve je to bilo poznato i budilo je lepa osećanja. Da li se u tim noćnim satima pitao čemu da se posveti sada kada je Isusova služba na zemlji završena? Da li ga je privlačio jednostavan život ribara? Bilo kako bilo, te noći nisu ulovili ništa (Matej 26:32; Jovan 21:1-3).

Međutim, u osvit zore ih je neko pozvao sa obale i rekao im da bace mreže s druge strane čamca. Oni su ga poslušali i izvukli veliki ulov od 153 ribe! Petar je shvatio ko je to. Skočio je u vodu i doplivao do obale. Tamo im je Isus dao ribu pečenu na žaru. Zatim se obratio Petru.

Isus ga je pitao da li voli svog Gospoda „više od ovih“ — verovatno pokazujući na veliki ulov ribe. Da li će u Petrovom srcu prevladati ljubav prema ribarenju ili ljubav prema Isusu? On se odrekao svog Gospoda tri puta, a sada mu je Isus pružio priliku da pred prijateljima tri puta potvrdi da ga voli. Kada je Petar to učinio, Isus mu je rekao kako da pokaže svoju ljubav: tako što će svetu službu staviti ispred svega ostalog, ’hraneći i pasući‘ Hristovo stado, njegove verne sledbenike (Jovan 21:4-17).

Isus je time potvrdio da je Petar još uvek koristan njemu i njegovom Ocu. Petar će imati dragocenu ulogu u skupštini pod Hristovim vođstvom. Kakav  snažan dokaz da mu je Isus potpuno oprostio! To milosrđe je sigurno dirnulo Petra i duboko uticalo na njega.

Petar je godinama verno vršio službu koja mu je bila poverena. Jačao je svoju braću, kao što mu je Isus zapovedio veče uoči svoje smrti. Pokazujući dobrotu i strpljenje služio je kao pastir Hristovim sledbenicima i pružao im duhovnu hranu. Taj čovek po imenu Simon živeo je u skladu sa značenjem imena koje mu je Isus dao — Petar, to jest Stena — tako što je bio stabilan, snažan i pouzdan oslonac članovima skupštine. O tome mnogo saznajemo iz dve srdačne Petrove poslanice koje su postale dragoceni deo Svetog pisma. Iz njih se takođe vidi da on nikada nije zaboravio Isusovu pouku o opraštanju (1. Petrova 3:8, 9; 4:8).

Prihvatimo i mi tu pouku. Da li svakog dana molimo Boga da nam oprosti naše brojne greške? Da li zatim prihvatamo taj oproštaj i verujemo u njegovu moć da nas očisti od greha? Jesmo li mi sami spremni da oprostimo drugima? Ukoliko jesmo, pokazaćemo da smo verni kao Petar i milosrdni kao njegov Gospod.

[Istaknuti tekst na 22. strani]

Petru je mnogo puta bio potreban Gospodov oproštaj, ali kome od nas to nije potrebno svakog dana?

[Slika na 23. strani]

’Gospod se okrenuo i pogledao Petra‘

[Slika na 24. strani]

’Gospod se pojavio Simonu!‘