Служење Богу у време изузетног пораста

Испричао Харли Харис

Био је 2. септембар 1950. Били смо на покрајинском састанку у Кенету у Мисурију окружени необузданом руљом. Градоначелник је довео Националну гарду да нас заштити од њих. Војници с пушкама и бајонетима у руци стајали су дуж улице. Док су нас људи засипали увредама, ишли смо према нашим колима и затим се одвезли у Кејп Жирардо, где је био одржан остатак програма. Тамо сам се крстио са 14 година. Дозволите ми да вам испричам како сам у време таквих немира почео да служим Јехови.

ПОЧЕТКОМ тридесетих година прошлог века, моји баба и деда и њихово осморо деце чули су неке снимке говора брата Ратерфорда и били су сигурни да су пронашли истину. Моји родитељи, Беј и Милдред Харис, крстили су се 1935. на конгресу у граду Вашингтону. Како су само били усхићени што су припадали „великом мноштву“ чији је идентитет откривен управо на том конгресу! (Откр. 7:9, 14).

Ја сам се родио следеће године. Годину дана касније, моји родитељи су се преселили у једно забачено подручје у држави Мисисипи. Док смо живели тамо, нисмо имали чак ни посету путујућег надгледника. Моја породица је путем писама контактирала с Бетелом и одлазила на веће скупове и неко време то је била једина веза коју смо имали с браћом.

Истрајност под прогонством

Током Другог светског рата, Јеховини сведоци су доживљавали бројна прогонства због свог неутралног става. Преселили смо се у Маунтин Хоум у Арканзасу. Једног дана смо отац и ја сведочили на улици. Један човек је изненада зграбио часописе од мог оца и на лицу места их спалио. Назвао нас је кукавицама зато што не идемо у рат. Пошто сам имао само пет година, почео сам да плачем. Отац је мирно гледао човека не рекавши ни реч, све док он није отишао.

Међутим, било је и добрих људи који су били пријатељски наклоњени према нама. Једном приликом када се руља окупила око нашег аутомобила, наишао је јавни тужилац. „Шта се овде дешава?“, упитао је. Један човек је одговорио: „Ови Јеховини сведоци неће да се боре за своју земљу!“ На то се он попео на праг нашег аутомобила и узвикнуо: „Ја сам се  борио у Првом светском рату, и борићу се и у овом! Пустите ове људе. Они никога не дирају!“ Сви су се разишли у миру. Колико смо само ценили те добре људе који су поступали човечно према нама (Дела 27:3).

Конгреси нас јачају

Конгрес који је 1941. одржан у Сент Луису у Мисурију био је управо оно што нам је требало. Према једној процени, присуствовало је преко 115 000 људи. Број крштених је био невероватних 3 903! Добро се сећам говора брата Ратерфорда под насловом „Краљева деца“. Обраћао се директно нама младима, и сви смо добили примерак прелепе плаве књиге Деца. Овај конгрес ми је улио снагу да се суочим са оним што се догодило следеће године када сам пошао у основну школу. Пошто моје рођаке и ја нисмо поздравили заставу, били смо избачени из школе. Сваки дан смо одлазили до школе да видимо да ли су се директори можда предомислили. Многа јутра провели смо пешачећи кроз шуму — само да би нас послали кући. Међутим, знао сам да је то начин на који можемо показати да смо верни Божјем Краљевству.

Ипак, убрзо је Врховни суд Сједињених Држава донео одлуку да поздрављање заставе више није обавезно. Коначно смо могли да идемо у школу. Учитељ је био веома љубазан и допустио нам је да надокнадимо градиво које смо пропустили. Школски другови су се такође према нама опходили с поштовањем.

Такође се сећам конгреса који је 1942. одржан у Кливленду у Охају на ком је брат Натан Нор изнео говор под насловом „Мир — може ли трајати?“ Разматрање 17. поглавља Откривења показало је да ће након Другог светског рата наступити период релативног мира. Дакле, очекивао се даљњи пораст. Зато је 1943. отворена школа Галад. Нисам ни слутио колико ће то утицати на моју будућност. Послератни мир заиста је наступио и прогонство је утихнуло. Међутим, када је 1950. започео Корејски рат, противљење нашем делу поново је букнуло, као што сам испричао на почетку.

Већи допринос порасту

Године 1954. завршио сам средњу школу и месец дана касније започео с пионирском службом. Након што сам служио у Кенету, где нас је 1950. скоро напала руља, позван сам у Бетел у марту 1955. На подручју скупштине којој сам био додељен налазио се Тајмс сквер у центру Њујорка. Каква промена у односу на живот на селу! Пажњу ужурбаних Њујорчана успевао сам да привучем тако што бих у часопису показао неки чланак чија тема подстиче на размишљање и затим рекао: „Да ли сте себи некада поставили ово питање?“ Многи су узимали часописе.

Оно што сам највише волео у Бетелу било је јутарње обожавање које је водио брат Нор. Он је тако добро умео да оживи библијске стихове и практично их примени на нас! Нама младој неожењеној браћи обраћао се као отац својим синовима и често нам давао добре савете о томе како да се опходимо са супротним полом.

Године 1960. одлучио сам да се оженим. Предао сам писмено обавештење да ћу за 30 дана напустити Бетел, али нисам добио никакав одговор. Када је прошло тих 30 дана, иако сам по природи стидљив скупио сам храброст да питам за датум мог одласка. Брат Роберт Волен се јавио на телефон и затим дошао на моје радно место. Питао ме је шта мислим о томе да будем специјални пионир или покрајински надгледник. „Али Бобе“, рекао сам, „имам само 24 године и немам искуства.“

У покрајинској служби

Те вечери, велика коверта чекала ме је у соби. У њој се налазила једна молба за специјалну пионирску службу и једна за покрајинску. Нисам могао да верујем својим очима! Тако сам добио прилику за коју сам сматрао да је не заслужујем — да  мојој браћи у југозападном Мисурију и источном Канзасу служим као покрајински надгледник. Међутим, пре него што сам отишао из Бетела, био сам на састанку за путујуће надгледнике. У својим закључним речима, брат Нор је рекао: „То што служите као покрајински и обласни надгледници не значи да знате више од друге браће. Неки имају више искуства од вас. Али околности им не допуштају да имају задужења која ви имате. Можете много научити од њих.“

Те речи су се заиста показале истинитим! Брат Фред Молохан и његова жена, као и његов брат Чарли из Парсонса у Канзасу били су изузетни примери. Они су упознали истину почетком двадесетог века. Какво је само задовољство било слушати шта су доживели још пре него што сам се ја родио! Још један добар пример био је Џон Ристен, диван старији брат из Џоплина у Мисурију који је деценијама служио као пионир. Ова драга браћа веома су поштовала теократски ред. Осећао сам да ме цене као покрајинског надгледника, иако сам био млад.

Године 1962. оженио сам се живахном риђокосом пионирком по имену Клорис Кноке. Наставили смо заједно с покрајинском службом. Пошто смо увек били смештени у домовима браће, боље смо их упознали. Охрабривали смо младе да започну с пуновременом службом. Два тинејџера у нашој покрајини, Џеј Косински и Џоен Кресман, као да су једва чекали такво охрабрење. Будући да смо сарађивали с њима у служби и причали им о радостима самопожртвованог начина живота, били су подстакнути да поставе духовне циљеве. Џоен је постала специјални пионир а Џеј је служио у Бетелу. Касније су се венчали и сада су у покрајинској служби већ око 30 година.

Мисионарска служба

Године 1966. брат Нор нас је питао да ли смо заинтересовани да служимо у некој страној земљи. „Нама је лепо овде“, рекли смо, „али ако негде другде постоји потреба, ми смо на располагању.“ Недељу дана касније, позвани смо у школу Галад. Како је само било дивно поново бити у Бетелу током одржавања школе и дружити се с драгим особама које сам ценио! Такође смо склопили пријатељства с другим мисионарима који верно служе све до данас.

Клорис и ја смо послати у Еквадор у Јужној Америци, као и Денис и Едвина Крист, Ана Родригез и Делија Санчез. Брачни пар Крист је отишао у главни град Кито. Ми смо заједно са Аном и Делијом послати у Куенку, трећи по величини град у Еквадору. То подручје је обухватало две географске области. Почетак прве скупштине у Куенки била је једна мала група која је одржавала састанке у нашој дневној соби. Било је присутно само нас четворо и још две особе. Питали смо се како ћемо уопште успети да извршимо дело проповедања.

 Куенка је била препуна цркава и за време такозваних светих дана верске поворке преплавиле би град. Па ипак, људи су имали многа питања. На пример, када сам упознао Марија Пола, првака у бициклизму, он ме је изненадио питањем: „Ко је блудница која се помиње у књизи Откривење?“

Једном другом приликом, Марио је дошао код нас увече прилично забринут. Један евангелистички пастор му је дао неку литературу у којој се износе озбиљне оптужбе против Јеховиних сведока. Рекао сам да ономе ко је оптужен треба допустити да се сам брани. Тако је сутрадан Марио позвао пастора и мене да разговарамо о томе. Предложио сам да пажњу усмеримо на Тројство. Када је пастор прочитао Јована 1:1, Марио је служећи се грчком граматиком сам објаснио разлику између „Бога“ великим словом и „бога“ малим словом. Слично је било и с другим библијским стиховима који су прочитани. Сасвим је разумљиво што је пастор отишао кући не успевши да докаже Тројство. То је Марија и његову жену уверило да ми поседујемо истину и они су научили да на изврстан начин бране библијска учења. Како је само дивно видети да сада у Куенки има 33 скупштине, а на овом огромном подручју које је било наша прва додела укупно 63 — заиста изузетан пораст!

Пораст и служба у подружници

Године 1970. био сам позван у подружницу у Гвајакилу заједно с братом по имену Ал Шуло. Нас двојица смо бринули о пословима у подружници. Џо Секерак је пола радног времена паковао литературу за 46 скупштина у земљи. Неко време је Клорис служила као мисионар, док сам ја радио у Бетелу. Она је 55 особа довела до крштења и обично се на сваком конгресу крстило од три до пет особа с којима је проучавала.

На пример, Клорис је проучавала са женом по имену Лукресија, чији је муж био противник. Па ипак, она се крстила и касније започела с општом пионирском службом. Поучавала је своју децу о Јехови. Њена два сина су сада старешине, један од њих је и специјални пионир, а ћерка служи као општи пионир. Њена унука се удала за једног дивног брата и они такође служе као специјални пионири. Ова породица је помогла многима да упознају истину.

До 1980. у Еквадору је било око 5 000 објавитеља. Наш Бетел више није био довољно велик. Један брат је поклонио имање од око 32 хектара у близини Гвајакила. Године 1984. на том имању смо започели изградњу новог Бетела и Конгресне дворане, чије је посвећење одржано 1987.

Спреман дух доприноси порасту

Било је заиста охрабрујуће видети како су током година многи објавитељи и пионири из других земаља долазили у Еквадор да би пружили помоћ тамо где постоји велика потреба за објавитељима Краљевства. Један брат ког посебно памтим био је Енди Кид, наставник у пензији из Канаде. Он се преселио у Еквадор 1985. када је имао 70 година и верно је служио све до своје смрти 2008. у старости од 93 године. Када сам га први пут срео на његовој додели, био је једини надгледник у малој скупштини. Са својим оскудним знањем шпанског језика, држао је јавно предавање и затим водио Разматрање Стражарске куле. Такође је водио и Теократску школу проповедања и износио већину тачака на Поучавању за хришћанску службу! У том подручју сада постоје две напредне скупштине са скоро 200 објавитеља и многим старешинама.

Још један брат, Ернесто Дијаз, који се са својом породицом преселио из Сједињених Држава, након осам месеци проведених у Еквадору рекао је: „Наше троје деце су савладали језик и постали врло вешти у поучавању других истини. Као отац, испунио сам циљ који ми је изгледао недостижно у овом свету — да будем  општи пионир и учествујем у пуновременој служби заједно с породицом. Укупно водимо 25 библијских студија. Захваљујући свему томе, сада смо више уједињени као породица и што је најважније, ближи смо Јехови него икада пре.“ Како само ценимо ту драгу браћу и сестре!

Објекти подружнице су 1994. поново проширени, тако да су сада били двоструко већи. Године 2005. премашили смо број од 50 000 објавитеља и било је потребно додатно проширење. То је укључивало већу Конгресну дворану и нову стамбену зграду, као и преводилачке канцеларије. Посвећење ових нових објеката одржано је 31. октобра 2009.

Када сам 1942. избачен из школе, у Сједињеним Државама је било око 60 000 Сведока. Сада их има преко милион. У Еквадору је 1966, када смо дошли, било око 1 400 објавитеља Краљевства, а сада их има више од 68 000. И сигурно ће их бити још будући да се води 120 000 библијских студија, а Спомен-свечаности 2009. присуствовало је преко 232 000 особа. Јехова је заиста благословио свој народ на начин који никада не бисмо могли замислити. Како је само узбудљиво живети у време изузетног пораста и тамо где се он одвија! *

[Фуснота]

[Слике на 5. страни]

Покрајински састанак 1981. одржан под ведрим небом и Конгресна дворана 2009. на истом имању у Гвајакилу