Да ли сте знали?

На шта је апостол Павле мислио када је рекао да на свом телу носи ’белеге који показују да је Исусов роб‘? (Галатима 6:17)

▪ Људи из првог века којима се Павле обраћао могли су разумети његове речи на више начина. Примера ради, у древно доба су ужареним гвожђем били жигосани ратни заробљеници, пљачкаши храмова и одбегли робови. У тим случајевима, белег је био сматран срамотом.

Међутим, белези нису увек указивали на срамоту. Многи древни народи су их стављали да би истакли ком племену или религији припадају. На пример, „Сиријци су правили белеге на ручном зглобу или врату у знак преданости богу Ададу и богињи Атаргатис... Обожаваоци бога Диониса имали су жиг у облику бршљановог листа“ (Theological Dictionary of the New Testament).

Бројни данашњи изучаваоци претпостављају да је Павле указивао на ожиљке од рана које су биле последица злостављања које је доживљавао током своје хришћанске мисионарске службе (2. Коринћанима 11:23-27). Осим тога, могуће је да Павле није мислио на дословне белеге већ на свој начин живота по ком се видело да је хришћанин.

Да ли су у старом Израелу градови уточишта били склоништа за злочинце?

▪ У старом паганском свету, бегунци или злочинци су могли потражити склониште у храмовима. У средњем веку су у ту сврху служили манастири и цркве. Премда су у древном Израелу постојали градови уточишта, закон је спречавао да се у њима скривају злочинци.

Према Мојсијевом Закону, у град уточишта се могао склонити само онај ко је ненамерно убио некога (Поновљени закони 19:4, 5). Он је могао да побегне у најближи град уточишта да га не би стигао и убио крвни осветник, најближи мушки рођак убијене особе. Након што би испричао градским старешинама шта се догодило, бегунац би био изведен пред суд у граду у чијој се близини догодила несрећа. Тамо је имао прилику да докаже своју невиност. Старешине су проверавале у каквом је односу био са жртвом, посебно узимајући у обзир да ли је међу њима раније постојала мржња (Бројеви 35:20-24; Поновљени закони 19:6, 7; Исус Навин 20:4, 5).

Ако би се установило да је недужан, бегунац се враћао у град уточишта и морао је остати у њему или у његовој непосредној околини. Ти градови нису били затвори. У њима су бегунци радили и били корисни чланови друштва. Након смрти првосвештеника, сви они су могли безбедно напустити град уточишта (Бројеви 35:6, 25-28).

[Мапа на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ГРАДОВИ УТОЧИШТА

1 КЕДЕС

2 ГОЛАН

3 РАМОТ У ГАЛАДУ

4 СИХЕМ

5 ВОСОР

6 ХЕВРОН

Јордан