Pismo sa Haitija

„Drago mi je što sam to doživela“

NAKON što je 12. januara 2010. Haiti bio pogođen zemljotresom, bilo mi je teško da čak i u vestima gledam kakvu je pustoš ostavio za sobom. A onda mi je 20. januara telefonirala moja draga prijateljica Karmen i predložila mi da se prijavimo da kao dobrovoljci idemo na Haiti. Karmen sam upoznala pre nekoliko godina dok smo kao medicinske sestre isto tako kao dobrovoljci radile na izgradnji jedne Dvorane Kraljevstva Jehovinih svedoka. Otada smo zajedno radile na još nekoliko građevinskih projekata i postale smo dobre prijateljice.

Rekla sam joj da mislim da nisam ni fizički ni psihički sposobna da pomažem ljudima na Haitiju. Ona me je podsetila da smo nas dve bile dobar tim i da bismo mogle podržati jedna drugu. Njene reči su me ohrabrile, tako da sam telefonom razgovarala s jednim čovekom iz centrale Jehovinih svedoka u Bruklinu, koji je bio zadužen za organizovanje humanitarne pomoći iz Sjedinjenih Država. Dodao je moje ime spisku dobrovoljaca. Spomenula sam Karmen i rekla mu da bismo nas dve volele da radimo zajedno. Rekao mi je da ne može garantovati da će bilo koja od nas biti pozvana, niti da ćemo raditi zajedno.

Vratila sam se svojim svakodnevnim obavezama, misleći da me neće pozvati. Četiri dana kasnije, u ponedeljak 25. januara, zvali su me iz Bruklina i pitali da li bih mogla otputovati na Haiti, i to narednog dana ako je moguće! Nisam mogla da verujem svojim ušima. Rekla sam da ću dati sve od sebe. Prvo sam uzela slobodne dane. Zatim sam se čula s Karmen, ali ona mi je rekla da je nisu pozvali zato što ne zna francuski. Bila sam i uzbuđena i uplašena. Uspela sam da kupim avionsku kartu i 28. januara sam iz Njujorka otputovala za Santo Domingo u Dominikanskoj Republici, koja se graniči sa Haitijem.

Jedan mladi Svedok me je sačekao na aerodromu i odvezao do podružnice Jehovinih svedoka. Tog dana su još dve medicinske sestre stigle iz Sjedinjenih Država i te noći smo sve tri bile smeštene u istu sobu. Sledećeg jutra smo putovali sedam i po sati do podružnice na Haitiju, koja se nalazi u Port-o-Prensu.

Kad smo prešli granicu i ušli na područje Haitija, videli smo razorne posledice zemljotresa. Bilo je prosto neverovatno šta je zemljotres napravio od ove prelepe zemlje za samo 35 sekundi. Nije bilo lako gledati te prizore ni preko TV-a, a kamoli uživo. Mnoge kuće, uključujući i predsedničku palatu, bile su oštećene, dok su druge bile pretvorene u gomile šuta. Mnoge od njih pripadale su ljudima koji su ceo život radili da bi ih izgradili, a izgubili su ih za samo nekoliko sekundi. To me je podsetilo na činjenicu da u životu nisu najvažnije materijalne stvari.

 Kada smo stigli do podružnice, sestra koja je radila na recepciji sa osmehom je istrčala da nas pozdravi i zagrli. Zahvalila nam je što smo ostavili svoje obaveze da bismo došli na Haiti. Posle ručka smo otišli do obližnje Kongresne Dvorane koja je služila kao bolnica. Tamo sam upoznala druge Svedoke koji su došli kao dobrovoljci, a među njima bračni par iz Nemačke, koji su lekari, zatim njihovog pomoćnika i jednu babicu iz Švajcarske.

Počela sam da radim te iste noći. U toj Kongresnoj Dvorani bilo je 18 pacijenata, kako Svedoka tako i onih koji to nisu, i svi su ležali na dušecima na podu. Medicinsko osoblje koje su sačinjavali Jehovini svedoci svim pacijentima je pružalo istu pažnju i besplatnu medicinsku negu.

Te noći je umro jedan pacijent, 80-godišnji čovek. Pored njega je bila njegova žena, kao i moja cimerka i ja. Nakon toga je jedna mlada žena, Ketli, počela da plače od bolova. Zbog povreda koje je zadobila tokom zemljotresa, amputirali su joj desnu ruku. Pored nje je bila jedna naša sestra koja je s njom proučavala Bibliju. Ona je skoro svake noći spavala pored Ketli u Kongresnoj Dvorani.

Otišla sam do Ketli. Toliko sam želela da joj ublažim bol, ali to nije bio samo fizički bol. Rekla mi je da je bila kod drugarice kada je počeo zemljotres. Nisu znale šta se to događa. Potrčale su prema terasi, držeći se za ruke, kad se jedan zid srušio na njih tako da su ostale zarobljene ispod ruševina. Ketli je zvala svoju prijateljicu, ali nije bilo odgovora. Rekla je da je odmah shvatila da je njena drugarica mrtva. Telo njene drugarice delimično je ležalo na njoj sve dok spasioci nisu stigli četiri sata kasnije. Ketli je izgubila ruku sve do ramena.

Tokom te noći, Ketli je svaki put kad bi pokušala da zaspi ponovo proživljavala sve što joj se desilo. Rekla mi je kroz plač: „Znam šta Biblija kaže o poslednjim danima i o zemljotresima. Znam da imamo divnu nadu za budućnost. I znam da treba da budem zahvalna što sam živa. Ali zamislite samo za minut da ste na mom mestu. U jednom trenutku imaš sve, a onda odjednom izgledaš ovako.“ Osećala sam se krajnje nemoćno da joj pomognem. Samo sam je zagrlila i počela da plačem zajedno s njom. Plakale smo sve dok ona nije zaspala.

Svakog dana su po jedan doktor i dve medicinske sestre bili poslati na druga mesta da pomognu onima kojima je bila potrebna medicinska nega. Ja sam bila poslata u Pti Goav, do kog nam je trebalo oko dva sata vožnje od Port-o-Prensa. Bila sam sa još dva volontera, jednom medicinskom sestrom sa Floride i jednim doktorom iz Francuske. Stigli smo oko 9.30 i odneli medicinski materijal i opremu u tamošnju Dvoranu Kraljevstva. Ljudi su znali da dolazimo, pa su već sedeli tamo i čekali nas.

Odmah smo počeli s radom. Bilo je vruće, a redovi onih kojima je trebala pomoć bili su sve duži i duži. Tek smo oko tri popodne mogli da napravimo pauzu. Nas troje smo tog dana dali 114 vakcina i obavili 105 medicinskih konsultacija. Bila sam iscrpljena, ali srećna što sam pomagala tim ljudima.

Provela sam nešto više od dve sedmice u humanitarnoj akciji na Haitiju. Skoro svake noći radila sam 12 sati u Kongresnoj Dvorani. Bila je to velika odgovornost kakvu nikad ranije nisam imala. Pa ipak, smatrala sam da je to što mogu biti tamo velika čast i blagoslov za mene. Veoma sam srećna što sam mogla  pružiti neku utehu i pomoć ljudima na Haitiju, koji su toliko propatili.

Mnogo toga možemo naučiti od njih. Primera radi, jedan od pacijenata o kojima sam brinula bio je Elizej, petnaestogodišnji dečak kojem su amputirali nogu. Primetila sam da je on svoj obrok obično čuvao kako bi ga podelio sa svojim prijateljem Džimijem koji je noći provodio kraj njegove postelje. Elizej mi je rekao da Džimi ponekad nema šta da pojede pre nego što uveče dođe kod njega. Elizej je ostavio snažan utisak na mene zbog činjenice da ne moramo biti ni imućni ni zdravi da bismo delili s drugima ono što imamo.

Takva velikodušnost se mogla videti i među volonterima u mojoj grupi. Jedna od njih se ni sama nije dobro osećala, dok su drugu bolela leđa. Pa ipak, svima njima su bile najvažnije potrebe pacijenata. To mi je davalo snagu koja mi je bila potrebna da ne odustanem. Svi smo povremeno psihički i fizički bili iscrpljeni, ali smo podržavali jedni druge i išli dalje. To je bilo nezaboravno iskustvo! Zahvalna sam što pripadam hrišćanskoj organizaciji čiji su članovi dobri, ljubazni i samopožrtvovani.

Pre nego što sam krenula kući sa Haitija, dve pacijentkinje kojima je amputirana desna ruka uspele su da mi napišu pisma zahvalnosti, ali su insistirale da ih pročitam tek kad uđem u avion. Tako sam i uradila. Ta pisma su me toliko dirnula da nisam mogla prestati da plačem.

Ostala sam u kontaktu s nekima od novih prijatelja koje sam upoznala na Haitiju. Prava prijateljstva nastaju, a i bivaju ispitana upravo u vreme nevolje. Verujem da će naša prijateljstva izdržati nalet bilo koje nevolje u budućnosti. Drago mi je što sam to doživela.