Примери вере

Истрајао је упркос разочарањима

САМУИЛО осећа велику тугу у Силому. Изгледа као да је читав град преплављен сузама. Из многих кућа допире вика и нарицање жена и деце који су чули вест да се њихови очеви, мужеви, синови и браћа никада неће вратити. Израел је изгубио око 30 000 војника у ужасном поразу који су им нанели Филистеји, и то недуго након што је око 4 000 њих погинуло у једној другој бици (1. Самуилова 4:1, 2, 10).

То је била само једна у низу невоља. Првосвештеник Илије имао је два зла сина, Офнија и Финеса. Они су изнели из Силома свети ковчег савеза. Овај драгоцени ковчег, који је стајао на светом месту у шатору који је служио као храм, био је симбол Божјег присуства. Народ је понео ковчег у битку, наивно мислећи да ће им пружити чудесну заштиту и донети победу. Али Филистеји су запленили ковчег и убили Офнија и Финеса (1. Самуилова 4:3-11).

Вековима је ковчег савеза имао почасно место у светом шатору у Силому. Сада га више није било. Када је чуо за то, 98-годишњи Илије се преврнуо са столице и умро. Његова снаха, која је тог истог дана постала удовица, умрла је на порођају. Пре него што је издахнула, рекла је: „Слава је отишла од Израела.“ Заиста, Силом више никада неће бити исти (1. Самуилова 4:12-22).

Како ће се Самуило изборити са тим дубоким разочарањима? Да ли ће његова вера бити довољно јака како би помогао народу који је изгубио Јеховину заштиту и наклоност? Будући да сви ми данас понекад наилазимо на проблеме и разочарања која представљају испит за нашу веру, погледајмо шта можемо научити од Самуила.

’Учинио је оно што је праведно‘

Након овог догађаја, библијски извештај скреће пажњу са Самуила на свети ковчег, говорећи како су Филистеји пропатили због тога што су га узели и како су били присиљени да га врате. Када се Самуило поново помиње, већ је прошло око двадесет година (1. Самуилова 7:2). Чиме је био заокупљен све то време? Не морамо да нагађамо.

Сазнајемо да је пре тог периода „Самуило преносио Божје речи целом Израелу“ (1. Самуилова 4:1). Када га поново срећемо у извештају, каже се да је имао обичај да сваке године обилази три израелска града, решавајући спорове и одређена питања. Затим се враћао у свој родни град, Раму (1. Самуилова 7:15-17). Јасно је да је Самуило увек био богато запослен и да је током тих двадесет година имао пуне руке посла.

Народу је ослабила вера због неморалног понашања и искварености Илијевих синова. Изгледа да су се због тога многи окренули идолопоклонству. Међутим, након две деценије марљивог труда, Самуило је народу пренео ову поруку: „Ако се свим својим срцем враћате Јехови, онда уклоните из своје средине туђе богове и ликове Астароте па одлучно управите своје срце Јехови и једино њему служите.  А он ће вас избавити из руку Филистеја“ (1. Самуилова 7:3).

’Рука Филистеја‘ била је тешка народу. Пошто су већ једном прегазили израелску војску, Филистеји су сматрали да могу некажњено тлачити Божји народ. Али Самуило је уверавао Израелце да ће се ситуација променити, само ако се врате Јехови. Да ли су били спремни да то учине? На његову радост, оставили су своје идоле и „служили су само Јехови“. Самуило је сазвао збор у Миспи, граду у брдовитом подручју северно од Јерусалима. Народ се окупио, постио и покајао за своје велико идолопоклонство (1. Самуилова 7:4-6).

Међутим, Филистеји су сазнали за овај велики скуп и видели су у томе добру прилику. Послали су војску у Миспу да сатре обожаваоце Јехове. Израелци су сазнали да им прети опасност. Престрављени због тога, замолили су Самуила да се помоли за њих. Он је то и учинио и такође је принео жртву. Док је тај свети чин био у току, филистејска војска је кренула на Миспу. Јехова је тада одговорио на Самуилову молитву. Заправо, гласно је изразио свој гнев. „Јехова је тог дана загрмео на Филистеје снажном грмљавином“ (1. Самуилова 7:7-10).

Можемо ли замислити да би ови Филистеји на прасак грома реаговали попут мале деце која у страху беже да се сакрију иза своје мајке? Не, то су били неустрашиви ратници, прекаљени у биткама. Дакле, ова ’снажна грмљавина‘ сигурно није била налик ничему што су до тада видели и чули. Да ли је у питању било само то што је била необично гласна? Да ли је загрмело из ведрог плавог неба или је са околних брда одјекивао звук који их је потпуно збунио? Било како било, та грмљавина је на смрт преплашила Филистеје. У општој пометњи, ови нападачи су за трен постали мета. Израелци су појурили из Миспе, поразили их и кренули у потеру за њима, стигавши чак југозападно од Јерусалима (1. Самуилова 7:11).

Та битка је била прекретница. Филистеји су се повлачили све време док је Самуило служио као судија. Један по један град враћао се под управу Божјег народа (1. Самуилова 7:13, 14).

Вековима касније, апостол Павле је убројао Самуила међу верне судије и пророке који су „учинили оно што је праведно“ (Јеврејима 11:32, 33). Самуило је заиста дао све од себе да би се чинило оно што је добро и исправно у Божјим очима. Увек је био успешан јер је стрпљиво чекао на Јехову, верно истрајавајући у његовом делу упркос разочарањима. Такође је показивао захвалност. Након победе у Миспи, подигао је споменик у знак сећања на помоћ коју је Јехова пружио свом народу (1. Самуилова 7:12).

Да ли и ви желите да допринесете томе да се ’чини оно што је праведно‘? У том случају, добро је да се угледате на Самуилово стрпљење, понизност и захвалност. Коме од нас нису потребне те особине?  Самуилу је користило што је стекао и показивао те особине док је још био прилично млад, јер се у каснијим годинама суочио с већим разочарањима.

„Твоји синови не ходе твојим путевима“

Са Самуилом се поново срећемо када је већ „остарио“. Имао је два одрасла сина, Јоила и Авију, којима је поверио одговорност да му помажу у суђењу. Нажалост, они нису оправдали његово поверење. Док је Самуило био поштен и праведан, његови синови су свој положај користили за себичне циљеве, изврћући правду и узимајући мито (1. Самуилова 8:1-3).

Једног дана су израелске старешине приступиле овом остарелом пророку са жалбом: „Твоји синови не ходе твојим путевима“ (1. Самуилова 8:4, 5). Да ли је Самуило био свестан тога? Извештај то не показује. Међутим, за разлику од Илија, Самуило сигурно није био неодговоран отац. Јехова је прекорио и казнио Илија зато што није опоменуо синове због њихове злоће, што им је исказивао већу част него Богу (1. Самуилова 2:27-29). Јехова код Самуила није пронашао такву замерку.

У извештају се не говори о болу који је Самуило осећао услед стида, забринутости и разочарања када је сазнао за лоше поступање својих синова. Међутим, многи родитељи веома добро могу разумети како се осећао. У данашњим тешким временима, одбацивање родитељског ауторитета и дисциплине шири се попут пандемије (2. Тимотеју 3:1-5). Родитељи који подносе такав бол могу пронаћи утеху и вођство у Самуиловом примеру. Он није дозволио да због безбожног поступања синова и мало одступи од свог пута верности. Не заборавимо да чак и када речи и дисциплина не допиру до срца које је постало неосетљиво, родитељски пример остаје добар учитељ. А родитељи увек имају прилику да свог Оца, Јехову Бога, учине поносним — баш као и Самуило.

„Постави над нама краља“

Самуилови синови нису могли замислити колико ће далекосежне последице  имати њихова похлепа и себичност. Израелске старешине су рекле Самуилу: „Постави над нама краља да нам суди, као што је то код свих других народа.“ Да ли је Самуило то доживео као да њега одбацују? На крају крајева, он је том народу деценијама судио у Јеховино име. Сада више нису желели да им суди неки обичан пророк као што је био Самуило, већ краљ. Околни народи су имали краљеве, па су и Израелци то желели! Како је Самуило реаговао? У његовим очима „било је зло то што су рекли“ (1. Самуилова 8:5, 6).

Запазимо како је Јехова реаговао када му се Самуило молио у вези с тим: „Послушај глас народа у свему што ти говоре, јер не одбацују они тебе, него одбацују мене, јер не желе да будем њихов краљ.“ Иако су те речи биле утешне за Самуила, народ је тиме нанео ужасну увреду Свемоћном Богу. Јехова је рекао свом пророку да упозори Израелце на високу цену коју ће платити ако буду имали човека за краља. Након што је Самуило то учинио, они су и даље говорили: „Нека краљ буде над нама!“ Пошто је увек био послушан свом Богу, отишао је и помазао краља ког је Јехова изабрао (1. Самуилова 8:7-19).

Међутим, како је Самуило послушао Бога? Да ли је био озлојеђен и учинио то преко воље? Да ли је дозволио да га разочараност затрује и да огорченост ухвати корен у његовом срцу? Многи би на такав начин реаговали у тој ситуацији, али не и Самуило. Он је помазао Саула и признао га као човека ког је Јехова изабрао. Пољубио га је, чиме је изразио добродошлицу и подложност новом краљу. И рекао је народу: „Јесте ли видели оног кога је Јехова изабрао? Нико није као он у целом народу“ (1. Самуилова 10:1, 24).

Самуило није тражио мане, већ добро у човеку ког је Јехова изабрао. А он сам се усредсредио на то да остане беспрекоран пред Богом, а не да стекне признање превртљивих људи (1. Самуилова 12:1-4). Такође је верно извршавао свој задатак, упозоравајући Божји народ на духовну опасност која им прети и подстичући их да остану верни Јехови. Његови савети су им допрли до срца, па су га преклињали да се моли за њих. Одговорио им је овим лепим речима: „Нипошто не желим згрешити Јехови и престати да се молим за вас. Поучићу вас добром и исправном путу“ (1. Самуилова 12:21-24).

Да ли сте се икада разочарали када је неком другом поверен одређени ауторитет или задужење? Самуилов пример је снажан подсетник да никада не смемо дозволити да се љубомора и огорченост развију у нашем срцу. Бог за сваког свог слугу има обиље задовољавајућег посла.

„Докле ћеш туговати за Саулом?“

Самуило је био у праву када је видео добро у Саулу, јер је то заиста био изузетан човек. Иако је био висок и леп, а такође храбар и сналажљив, у почетку је био скроман и понизан (1. Самуилова 10:22, 23, 27). Поред свега тога, имао је још један драгоцен дар — слободну вољу или могућност да изабере свој животни пут и самостално доноси одлуке (Поновљени закони 30:19). Да ли је добро користио тај дар?

Нажалост, када човек осети сладак укус моћи, прво на шта заборави јесте скромност. Саул је убрзо постао арогантан. Одбацио је Јеховине наредбе које му је Самуило пренео. Једном је постао нестрпљив и принео је жртву коју је само Самуило смео да принесе. Самуило је морао строго да га укори и прорекао је да краљевство неће остати у његовој породици. Уместо да прихвати дисциплину, Саул је наставио да чини још гора дела (1. Самуилова 13:8, 9, 13, 14).

Јехова је преко Самуила рекао Саулу да поведе рат против Амаличана. Наложио му је да погуби њиховог злог краља Агага. Међутим, Саул је поштедео  Агага и најбољи део плена који је требало уништити. Када је Самуило дошао да га исправи, Саул је показао колико се променио. Уместо да понизно прихвати исправку, почео је да наводи разлоге, проналази изговоре, оправдава поступке, заобилази проблем и пребацује кривицу на народ. Када је покушао да ублажи дисциплину тврдећи да је део плена наменио за жртву Јехови, Самуило је изговорио познате речи: „Знај, послушност је боља од жртве.“ Самуило је храбро укорио тог човека и објавио Јеховину одлуку: Краљевство ће бити одузето од Саула и предато другом, бољем човеку (1. Самуилова 15:1-33).

Самуило је био дубоко потресен због Саулове непослушности. Целу ноћ је вапио Јехови. Чак је почео да тугује за тим човеком. Видео је у њему велики потенцијал, толико тога доброг, а сада су се његове наде распршиле. Више то није био човек ког је познавао — изгубио је своје најбоље особине и окренуо се против Јехове. Самуило није желео никад више да види Саула. Међутим, касније је Јехова пружио Самуилу благу исправку: „Докле ћеш туговати за Саулом, кад сам га одбацио као краља над Израелом? Напуни свој рог уљем и крени на пут. Послаћу те код Јесеја из Витлејема, јер сам једног од његових синова изабрао себи за краља“ (1. Самуилова 15:34, 35; 16:1).

Јеховина намера не зависи од несавршених људи који данас могу бити верни, а сутра не. Ако се један човек покаже неверним, Јехова ће пронаћи другога који ће извршити његову вољу. Тако је остарели Самуило престао да жали за Саулом. Као што га је Јехова упутио, отишао је у Витлејем у дом Јесеја, који је имао неколико веома лепих синова. Међутим, Јехова му је већ за првог рекао: „Не гледај на његову спољашњост нити на његов високи стас... Бог не гледа на оно што човек гледа, јер човек гледа оно што се очима види, а Јехова гледа оно што је у срцу“ (1. Самуилова 16:7). На крају је Самуило упознао и најмлађег сина, и управо је то био Јеховин изабраник — Давид!

У последњим годинама свог живота, Самуило се још више уверио колико је мудра била Јеховина одлука да уместо Саула постави Давида за краља. У Саулу се развила убилачка љубомора и постао је отпадник. Давид је пак показивао прелепе особине, као што су храброст, беспрекорност, вера и верност. Док се Самуилов живот ближио крају, вера му је бивала све јача. Уверио се да нема тог разочарања за које Јехова нема лек и решење и које не може претворити у благослов. Затим је Самуило умро, оставши запамћен као изузетан човек који је верно служио скоро читав један век. Није чудо што је цео Израел жалио за тим верним пророком. Јеховине слуге до дан-данас треба да се питају: ’Да ли ћу се угледати на Самуилов пример вере?‘

[Слика на 25. страни]

Како је Самуило помогао народу да се избори с великим губитком и разочарањем?

[Слика на 26. страни]

Како се Самуило суочио с разочарањем кад је сазнао да његови синови поступају зло?