Da li je Isus zaista umro na krstu?

„KRST je najpoznatiji simbol hrišćanstva“, navodi se u jednoj enciklopediji. Mnoge slike i umetnička dela prikazuju Isusa razapetog na krstu. Zašto je ovaj simbol toliko rasprostranjen u hrišćanskom svetu? Da li je Isus zaista umro na krstu?

Mnogi bi rekli da Biblija tako kaže. Na primer, prema biblijskom prevodu Daničić–Karadžić, Isusa su prilikom njegovog pogubljenja posmatrači ismevali i govorili mu da ’siđe s krsta‘ (Matej 27:40, 42). Slično glase i mnogi drugi prevodi Biblije. U Savremenom srpskom prevodu stoji da su Simona Kirinejca vojnici ’naterali da ponese Isusov krst‘ (Marko 15:21). „Krst“ je u ovim stihovima prevod grčke reči stavros. Ima li osnova za takav prevod? Šta je na izvornom jeziku značila ta reč?

Da li je to bio krst?

Prema stručnjaku za grčki jezik V. E. Vajnu, reč stavros „prvenstveno se odnosi na uspravni kolac ili stub. Na njega su pribijani zločinci osuđeni na smrt. I samu imenicu i glagol stavro, koji znači ’pričvrstiti na stub ili kolac‘, u izvornom smislu treba razlikovati od krsta, simbola s dve grede koji se koristi u hrišćanskim crkvama“.

U jednom rečniku se kaže da je pravo značenje reči stavros „stub, uspravan kolac to jest motka na koju se može obesiti bilo šta, ili koja se može koristiti za ograđivanje zemljišta“. Dalje se još dodaje: „Izgleda da je i među Rimljanima reč crux (latinski izraz od kog potiče reč krst) prvobitno označavala uspravan stub“ (The Imperial Bible-Dictionary). Stoga nas ne iznenađuje što u delu The Catholic Encyclopedia stoji: „U svakom slučaju, jasno je da je krst u početku bio samo uspravan stub sa zašiljenim vrhom.“

Ukazujući na oruđe Isusovog pogubljenja, pisci Biblije su koristili još jednu grčku reč, ksilon. U jednom rečniku se ksilon definiše kao „komad drveta, drveni kolac“ (A Critical Lexicon and Concordance to the English and Greek New Testament). Nadalje se objašnjava da je, kao i stavros, ksilon „jednostavno bio uspravan stub ili kolac na koji su Rimljani pribijali one za koje se zatim govorilo da su razapeti“.

U skladu s tim zapažamo da prema prevodu Daničić–Karadžić u Delima apostolskim 5:30 stoji: „Bog otaca našijeh podiže Isusa, kojega vi ubiste objesivši na drvo [ksilon].“ I drugi prevodi, premda stavros prenose kao krst, takođe ksilon prevode kao „drvo“.  U Delima apostolskim 13:29, prema prevodu dr Luje Bakotića, za Isusa se kaže: „Kad svršiše sve što je pisano za njega, skinuše ga s drveta [ksilon] i metnuše ga u grob.“

Što se tiče osnovnog značenja grčkih reči stavros i ksilon, u prethodno citiranom rečniku se zapaža: „Nijedna od ove dve reči ne odgovara savremenom prikazu krsta, koji nam je postao poznat sa slika.“ Drugim rečima, ono što su pisci jevanđelja imali u mislima kad su koristili reč stavros nije ni nalik onome što ljudi danas nazivaju krstom. Stoga je na mestu što se u prevodu Svetog pisma Novi svet izraz stavros prevodi sa „mučenički stub“ ili samo „stub“, kao na primer u Mateju 27:40-42. Slično tome, Complete Jewish Bible koristi izraz „stub za pogubljenje“.

Poreklo krsta

Ako Biblija ne kaže da je Isus pogubljen na krstu, zašto onda sve crkve koje tvrde da svoja učenja zasnivaju na Bibliji — katoličke, protestantske i pravoslavne — ukrašavaju svoja zdanja krstom i smatraju ga simbolom svoje vere? Kako je krst postao tako popularan simbol?

Odgovor je u tome da krst ne poštuju samo vernici koji odlaze u crkvu i tvrde da žive po Bibliji već su ga obožavali i ljudi koji nisu imali ništa zajedničko s Biblijom i čije su religije postojale davno pre crkava hrišćanskog sveta. Brojne verske enciklopedije priznaju da upotreba krsta u različitim oblicima datira još od samih početaka ljudske civilizacije. Na primer, među drevnim egipatskim hijeroglifima i na prikazima bogova i boginja često se može videti krst u obliku slova T sa krugom na vrhu. To je takozvani ank, to jest krst sa ručkom, koji se smatrao simbolom života. S vremenom su krst u tom obliku prihvatile i koristile Koptska i druge crkve.

Prema jednoj katoličkoj enciklopediji, „izgleda da je prvobitni krst bio u obliku takozvanog gama krsta (crux gammata), koji je orijentalistima i izučavaocima arheologije praistorije poznatiji po sanskritskom nazivu svastika“ (The Catholic Encyclopedia). Taj znak je bio u širokoj upotrebi među hindusima u Indiji i budistima širom Azije i još uvek se može videti na dekoracijama i ornamentima u tom području.

Ne zna se tačno kada je krst usvojen kao „hrišćanski“ simbol. Vajn u svom rečniku navodi: „Do sredine 3. veka posle Hrista, crkve su ili napustile određena učenja  hrišćanske vere ili su ih iskrivile. Da bi se povećao uticaj otpadničkog crkvenog sistema, u crkve su primani pagani iako nisu doživeli preporod verom i u velikoj meri im se dopuštalo da zadrže svoja paganska obeležja i simbole“, uključujući i krst (Expository Dictionary of New Testament Words).

Neki autori ukazuju na tvrdnju cara Konstantina, obožavaoca boga sunca, da je 312. n. e. na jednom od svojih vojnih pohoda imao viziju krsta koji se nalazio ispred sunca, zajedno sa natpisom na latinskom jeziku koji je glasio „in hoc vince“ („ovim ćeš pobediti“). Nešto kasnije se „hrišćanski“ znak stavljao kao obeležje na zastave, štitove i oklope njegove vojske. (Slika levo.) Konstantin se tobože preobratio na hrišćanstvo, premda se krstio tek 25 godina kasnije na samrtnoj postelji. Neki sumnjaju u iskrenost njegovih motiva. „Umesto da se obrati i prihvati učenja Isusa iz Nazareta, on je svojim postupcima pokazivao da želi da obrati hrišćanstvo na jednu univerzalnu religiju koja bi po njegovom mišljenju bila prihvatljivija njegovim podanicima“, navodi se u knjizi The Non-Christian Cross.

Od tada su se počeli koristiti krstovi mnogih oblika. Na primer, u jednom rečniku se kaže da takozvani krst svetog Antonija „ima oblik velikog slova T i smatra se da je nastao od slova tau, simbola [vavilonskog] boga Tamuza“ (The Illustrated Bible Dictionary). Tu je takođe i krst svetog Andrije, u obliku slova X, kao i poznati latinski krst, čiji je donji kraj duži od ostalih. „Tradicionalno se smatra da je to oblik krsta na kom je umro naš Gospod.“

Gledište prvih hrišćana

Biblija pokazuje da su u prvom veku mnogi koji su slušali Isusa postali njegovi sledbenici i poverovali da njegova žrtvena smrt može otkupiti njihove grehe. Nakon što je apostol Pavle propovedao Judejcima u Korintu, dokazujući da je Isus zaista Hrist, „Krisp, starešina sinagoge, poverovao je u Gospoda, zajedno sa svim svojim ukućanima. A tako su poverovali i krstili se i mnogi Korinćani koji su slušali“ (Dela apostolska 18:5-8). Pavle nije uveo neki verski simbol koji će oni od tada koristiti u obožavanju, već im je naglasio da ’beže od idolopoklonstva‘ i svakog drugog običaja koji potiče iz paganske religije (1. Korinćanima 10:14).

Istoričari i izučavaoci nisu pronašli nikakav dokaz da su prvi hrišćani koristili krst. U jednoj knjizi se navodi zanimljiv citat jednog pisca s kraja 17. veka koji je postavio sledeće pitanje: „Može li biti ugodno blagoslovenom Isusu da vidi kako Njegovi učenici veličaju [navodni] prikaz tog oruđa smrtne kazne na kom je On strpljivo i nedužno patio, ne mareći za sramotu?“ (History of the Cross). Šta biste vi odgovorili?

U obliku obožavanja koji je prihvatljiv Bogu ne koriste se predmeti i slike. „Kako se Božji hram slaže s idolima?“, pitao je apostol Pavle (2. Korinćanima 6:14-16). Nigde se u Pismu ne kaže da hrišćani treba da koriste nešto što liči na oruđe Isusovog pogubljenja. (Uporediti s Matejem 15:3 i Markom 7:13.)

Šta je onda znak raspoznavanja pravih hrišćana? To nije krst niti neki drugi simbol, već ljubav. Isus je svojim sledbenicima rekao: „Novu vam zapovest dajem: Volite jedan drugoga. Kao što sam ja voleo vas, tako i vi volite jedan drugoga. Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako budete voleli jedan drugoga“ (Jovan 13:34, 35).

[Istaknuti tekst na 19. strani]

Ono što su pisci jevanđelja imali u mislima nije ni nalik onome što ljudi danas nazivaju krstom

[Slika na 18. strani]

Crtež iz 17. veka koji prikazuje pogubljenje na stavrosu, iz Lipsijusovog dela „De Cruce“

[Slika na 19. strani]

Egipatska zidna slika (oko 14. veka pre n. e.) na kojoj je prikazan krst zvani ank, simbol života

[Izvor]

© DeA Picture Library / Art Resource, NY

[Slika na 19. strani]

Gama krst na hinduističkom hramu Lakšmi-Narajana

[Izvor slike na 20. strani]

From the book The Cross in Tradition, History, and Art (1897)