Доживео сам много лепих ствари

Испричао Артур Боно

БИЛО је то 1951. године. Моја жена Идит и ја смо на обласном конгресу чули обавештење да ће бити одржан састанак за оне који су заинтересовани за мисионарску службу.

„Хајде да чујемо шта ће рећи!“, рекао сам.

„Арт, није то за нас“, одговорила је Идит.

„Хајде, Иди, само да чујемо.“

Након тог састанка могли смо да узмемо молбе за школу Галад.

„Хајде да их попунимо“, наговарао сам је.

„Али, Арт, шта ће бити с нашим породицама?“

Отприлике годину и по дана након тог конгреса, позвани смо у школу Галад и затим послати у Еквадор, у јужној Америци.

Као што сте могли закључити из разговора који смо моја жена и ја водили на том конгресу, био сам прилично упоран и сматрао сам да можемо постићи све што желимо. С друге стране, Идит је била блага и скромна. Одрасла је у градићу Елизабет, у Пенсилванији, и никад није путовала далеко од куће нити је упознала неког странца. Било јој је тешко да остави своју породицу. Па ипак, свим срцем је прихватила да служи у иностранству. Године 1954. стигли смо у Еквадор и од тада у тој земљи служимо као мисионари. Током година које смо провели овде доживели смо много лепих ствари. Да ли бисте желели да вам испричам нешто од тога?

Лепе успомене

У почетку смо били у главном граду, Киту, који се налази у Андима на око 2 850 метара надморске висине. До њега смо од приобалног града Гвајакила путовали два дана возом и камионом, а данас се та раздаљина авионом пређе за 30 минута. У Киту смо провели четири незаборавне године. А онда нам се 1958. године догодило још нешто лепо,  наиме позван сам да служим као путујући надгледник.

У то време су у целој земљи постојале само две мале покрајине. Осим што смо посећивали скупштине, многе седмице током године проводили смо проповедајући у малим индијанским насељима у којима није било ниједног Сведока. Смештај у тим индијанским селима обично је подразумевао једну малу собу без прозора у којој се налазио кревет и ништа друго. У једном дрвеном сандуку смо носили решо на петролеј, тигањ, тањире, лавор, чаршаве, мрежу за комарце, одећу, старе новине и још понешто. Новинама смо запушавали рупе у зидовима да нам пацови не би тако лако улазили у собу.

Премда су те собе биле мрачне и прљаве, остали су нам у лепом сећању разговори које смо свако вече водили док смо седели на кревету и јели неки скроман оброк који смо спремили на решоу. Пошто сам плаховите нарави често се дешавало да нешто кажем пре него што размислим, па је моја жена понекад користила такве мирне тренутке да би ми скренула пажњу на то како сам могао бити тактичнији у разговору с браћом. Слушао сам њене предлоге и моје посете су биле све боље. Исто тако, када сам непромишљено говорио лоше о другима, она није желела да ми се придружи у томе. Тако сам научио да се усредсредим на добре стране својих суверника. Међутим, током тих вечери углавном смо разговарали о ономе што смо прочитали у чланцима из Стражарске куле, као и о ономе што смо доживели у служби проповедања тог дана. А у служби нам је стварно било узбудљиво!

Како смо нашли Карлоса

У Хипихапи, градићу на западу Еквадора, добили смо име једног заинтересованог човека, Карлоса Мехије, али не и његову адресу. Кад смо тог јутра изашли из наше собе нисмо знали где да га тражимо, па смо насумице одлучили на коју страну да кренемо. Пошто је претходне ноћи падала јака киша, морали смо да пазимо где газимо да не упаднемо у блато. Ја сам корачао испред Идит, а онда сам одједном чуо како ме зове очајним гласом. Кад сам се окренуо, она је била у блату до колена. Тај призор је био тако смешан да бих сигурно праснуо у смех да нисам видео како су јој сузе наврле на очи.

Успео сам да је извучем, али су јој ципеле остале у блату. Један дечак и једна девојчица су видели шта нам се десило па сам им рекао да ћу им дати нешто новца ако извуку ципеле. За трен ока су их извадили, али је Идит негде морала да спере то блато са себе. Мајка те деце је видела шта се десило, па нас је позвала у кућу и помогла мојој жени да опере ноге, а деца су за то време очистила ципеле. Пре него што смо отишли десило се нешто занимљиво. Питао сам ту жену да ли зна где бисмо могли да нађемо човека који се зове Карлос Мехија. Изненађено је рекла: „То ми је муж.“ Касније смо почели да проучавамо Библију с њима и на крају су се сви чланови те породице крстили. После неколико година су Карлос, његова жена и две ћерке постали специјални пионири.

Опасно путовање до гостољубивих људи

У овој земљи није било лако путовати. Ишли смо аутобусима, возовима, камионима, кануима и малим авионима. Једном приликом су обласни надгледник Џон Макленан и његова жена Дороти путовали с нама до рибарских села близу границе с Колумбијом. Ишли смо моторним кануом. Ајкуле величине нашег кануа пливале су тик поред нас. Чак се и искусни морепловац  који је био с нама уплашио кад је видео колике су ајкуле, па је усмерио кану ближе обали.

Међутим, могу рећи да се сав тај труд исплатио. Упознали смо дивну, гостољубиву браћу. Много пута би породица код које бисмо одсели инсистирала да једемо код њих три пута дневно, иако су они себи могли приуштити само један оброк дневно. Или би нам уступили једини кревет који су имали, а они би спавали на поду. Моја жена је често говорила: „Када видим ову драгу браћу и сестре схватам колико нам је у ствари мало тога потребно за живот.“

’Не желимо ништа да одбијемо‘

Године 1960. доживели смо још нешто лепо. Позвани смо да служимо у подружници у Гвајакилу. Ја сам обављао неке административне послове, а Идит је ишла у службу проповедања са објавитељима из оближње скупштине. Никада нисам сматрао да сам канцеларијски тип, па ми се чинило да нисам за тај посао, али као што стоји у Јеврејима 13:21, Бог нас опрема ’сваким добром да вршимо његову вољу‘. После две године сам позван на десетомесечну обуку која се одржавала у Бетелу у Бруклину. У то време се од супруге очекивало да остане у земљи у којој иначе служи. Из Бруклина је стигло писмо адресирано на моју супругу. У њему су је замолили да пажљиво размисли о томе да ли би могла да десет месеци буде одвојена од мужа.

Идит је у одговору написала: „Сигурна сам да ми то неће бити нимало лако, али знам да ће нам Јехова помоћи у каквој год невољи да се нађемо... Не желимо да одбијемо ниједан задатак који нам дате, као ни прилику да се боље оспособимо за нашу службу.“ Док сам био у Бруклину, Идит ми је писала сваке недеље.

У служби Богу с браћом и сестрама изузетне вере

Идит и ја смо се 1966. вратили у Кито због здравствених проблема и тамо смо наставили с мисионарском службом. Какву су само веру имала тамошња браћа и сестре!

Једну сестру је често тукао муж који није био наш брат. Једног дана нас је у шест ујутру неко позвао телефоном да нам јави да ју је муж поново претукао. Одјурио сам до њене куће. Кад сам је угледао нисам могао да верујем својим очима. Лежала је на кревету, сва отечена и у модрицама. Муж ју је тукао дршком од метле све док се дршка није сломила. Касније тог дана нашао сам га код куће и рекао му да то што је он урадио раде само кукавице. Дубоко се извињавао.

Почетком 1970-их здравље ми се поправило па сам наставио да служим као покрајински надгледник. У нашој покрајини се налазио и град Ибара. Када смо крајем 1950-их били у том граду, у  њему су била само два Сведока — један мисионар и један тамошњи брат. Зато смо једва чекали да упознамо нову браћу и сестре у тој скупштини.

Кад смо први пут били на састанку у тој скупштини, брат Родриго Вака је водио једну тачку уз учешће присутних. Кад год је поставио питање, браћа нису дизала руку већ су говорила: „Јо, јо!“ (ја, ја). Идит и ја смо се у чуду погледали. „Шта се овде дешава?“, помислио сам. Касније смо сазнали да је брат Вака слеп, али да препознаје гласове чланова скупштине. Он је пастир који заиста познаје своје овце! То ме је подсетило на оно што је Исус рекао у Јовану 10:3, 4, 14, наиме да Добри Пастир познаје своје овце и да оне познају њега. Данас у Ибари има шест скупштина на шпанском језику, једна на кечуа језику и једна на знаковном језику. Брат Вака и даље верно служи Богу као старешина и специјални пионир. a

Захвални Јехови због његове доброте

Године 1974. опет смо осетили колико је Јехова добар према нама када смо били позвани да се вратимо у Бетел. Тамо сам поново обављао административне послове, а касније сам постао члан Одбора земље. Идит је прво радила у кухињи, а касније је почела да ради с поштом, што ради и данас.

Драго нам је што смо имали прилику да током година дочекамо стотине мисионара који су дошли из Галада у ову земљу и донели са собом зрелост и ревност у скупштине у којима служе. Охрабрио нас је и пример хиљада браће и сестара који су из преко 30 земаља дошли да служе у Еквадору. Њихов самопожртвовани дух је оставио велики утисак на нас. Неки од њих су продали куће и фирме како би дошли да проповедају овде где је већа потреба за објавитељима. Куповали су возила којима су могли да иду до удаљених подручја. Тамо су оснивали нове скупштине и помагали око изградње Дворана Краљевства. Многе неудате сестре из иностранства дошле су овде да служе као пионири. Оне су се показале као заиста ревни и способни радници.

Током година које сам провео у служби Богу доживео сам много лепих ствари. Најбитније од свега је што сам изградио добар однос с Јеховом. Захвалан сам Јехови и што ми је дао „помоћницу“ (Пост. 2:18). Када се осврнем на преко 69 година нашег заједничког живота, сетим се речи из Пословица 18:22 где стоји: „Ко је нашао добру жену, нашао је добро.“ Увек ми је било лепо с њом. Помагала ми је на много начина. Била је добра и према својој мајци. Откако смо стигли у Еквадор, писала јој је сваке седмице све до 1990. када је њена мајка преминула у 97. години живота.

Ја сада имам 90 година, а Идит 89. Срећни смо што је 70 особа преко нас упознало Јехову. Стварно је добро што смо пре 60 година попунили молбе за школу Галад. Због те одлуке наш живот је био испуњен многим лепим стварима.

[Фуснота]

[Слика на 29. страни]

У Њујорку на стадиону Јенки 1958. године с другим мисионарима из нашег разреда

[Слика на 31. страни]

У посети једној породици Сведока 1959. када сам био покрајински надгледник

[Слика на 32. страни]

У подружници у Еквадору, 2002. године