Doživeo sam mnogo lepih stvari

Ispričao Artur Bono

BILO je to 1951. godine. Moja žena Idit i ja smo na oblasnom kongresu čuli obaveštenje da će biti održan sastanak za one koji su zainteresovani za misionarsku službu.

„Hajde da čujemo šta će reći!“, rekao sam.

„Art, nije to za nas“, odgovorila je Idit.

„Hajde, Idi, samo da čujemo.“

Nakon tog sastanka mogli smo da uzmemo molbe za školu Galad.

„Hajde da ih popunimo“, nagovarao sam je.

„Ali, Art, šta će biti s našim porodicama?“

Otprilike godinu i po dana nakon tog kongresa, pozvani smo u školu Galad i zatim poslati u Ekvador, u južnoj Americi.

Kao što ste mogli zaključiti iz razgovora koji smo moja žena i ja vodili na tom kongresu, bio sam prilično uporan i smatrao sam da možemo postići sve što želimo. S druge strane, Idit je bila blaga i skromna. Odrasla je u gradiću Elizabet, u Pensilvaniji, i nikad nije putovala daleko od kuće niti je upoznala nekog stranca. Bilo joj je teško da ostavi svoju porodicu. Pa ipak, svim srcem je prihvatila da služi u inostranstvu. Godine 1954. stigli smo u Ekvador i od tada u toj zemlji služimo kao misionari. Tokom godina koje smo proveli ovde doživeli smo mnogo lepih stvari. Da li biste želeli da vam ispričam nešto od toga?

Lepe uspomene

U početku smo bili u glavnom gradu, Kitu, koji se nalazi u Andima na oko 2 850 metara nadmorske visine. Do njega smo od priobalnog grada Gvajakila putovali dva dana vozom i kamionom, a danas se ta razdaljina avionom pređe za 30 minuta. U Kitu smo proveli četiri nezaboravne godine. A onda nam se 1958. godine dogodilo još nešto lepo,  naime pozvan sam da služim kao putujući nadglednik.

U to vreme su u celoj zemlji postojale samo dve male pokrajine. Osim što smo posećivali skupštine, mnoge sedmice tokom godine provodili smo propovedajući u malim indijanskim naseljima u kojima nije bilo nijednog Svedoka. Smeštaj u tim indijanskim selima obično je podrazumevao jednu malu sobu bez prozora u kojoj se nalazio krevet i ništa drugo. U jednom drvenom sanduku smo nosili rešo na petrolej, tiganj, tanjire, lavor, čaršave, mrežu za komarce, odeću, stare novine i još ponešto. Novinama smo zapušavali rupe u zidovima da nam pacovi ne bi tako lako ulazili u sobu.

Premda su te sobe bile mračne i prljave, ostali su nam u lepom sećanju razgovori koje smo svako veče vodili dok smo sedeli na krevetu i jeli neki skroman obrok koji smo spremili na rešou. Pošto sam plahovite naravi često se dešavalo da nešto kažem pre nego što razmislim, pa je moja žena ponekad koristila takve mirne trenutke da bi mi skrenula pažnju na to kako sam mogao biti taktičniji u razgovoru s braćom. Slušao sam njene predloge i moje posete su bile sve bolje. Isto tako, kada sam nepromišljeno govorio loše o drugima, ona nije želela da mi se pridruži u tome. Tako sam naučio da se usredsredim na dobre strane svojih suvernika. Međutim, tokom tih večeri uglavnom smo razgovarali o onome što smo pročitali u člancima iz Stražarske kule, kao i o onome što smo doživeli u službi propovedanja tog dana. A u službi nam je stvarno bilo uzbudljivo!

Kako smo našli Karlosa

U Hipihapi, gradiću na zapadu Ekvadora, dobili smo ime jednog zainteresovanog čoveka, Karlosa Mehije, ali ne i njegovu adresu. Kad smo tog jutra izašli iz naše sobe nismo znali gde da ga tražimo, pa smo nasumice odlučili na koju stranu da krenemo. Pošto je prethodne noći padala jaka kiša, morali smo da pazimo gde gazimo da ne upadnemo u blato. Ja sam koračao ispred Idit, a onda sam odjednom čuo kako me zove očajnim glasom. Kad sam se okrenuo, ona je bila u blatu do kolena. Taj prizor je bio tako smešan da bih sigurno prasnuo u smeh da nisam video kako su joj suze navrle na oči.

Uspeo sam da je izvučem, ali su joj cipele ostale u blatu. Jedan dečak i jedna devojčica su videli šta nam se desilo pa sam im rekao da ću im dati nešto novca ako izvuku cipele. Za tren oka su ih izvadili, ali je Idit negde morala da spere to blato sa sebe. Majka te dece je videla šta se desilo, pa nas je pozvala u kuću i pomogla mojoj ženi da opere noge, a deca su za to vreme očistila cipele. Pre nego što smo otišli desilo se nešto zanimljivo. Pitao sam tu ženu da li zna gde bismo mogli da nađemo čoveka koji se zove Karlos Mehija. Iznenađeno je rekla: „To mi je muž.“ Kasnije smo počeli da proučavamo Bibliju s njima i na kraju su se svi članovi te porodice krstili. Posle nekoliko godina su Karlos, njegova žena i dve ćerke postali specijalni pioniri.

Opasno putovanje do gostoljubivih ljudi

U ovoj zemlji nije bilo lako putovati. Išli smo autobusima, vozovima, kamionima, kanuima i malim avionima. Jednom prilikom su oblasni nadglednik Džon Maklenan i njegova žena Doroti putovali s nama do ribarskih sela blizu granice s Kolumbijom. Išli smo motornim kanuom. Ajkule veličine našeg kanua plivale su tik pored nas. Čak se i iskusni moreplovac  koji je bio s nama uplašio kad je video kolike su ajkule, pa je usmerio kanu bliže obali.

Međutim, mogu reći da se sav taj trud isplatio. Upoznali smo divnu, gostoljubivu braću. Mnogo puta bi porodica kod koje bismo odseli insistirala da jedemo kod njih tri puta dnevno, iako su oni sebi mogli priuštiti samo jedan obrok dnevno. Ili bi nam ustupili jedini krevet koji su imali, a oni bi spavali na podu. Moja žena je često govorila: „Kada vidim ovu dragu braću i sestre shvatam koliko nam je u stvari malo toga potrebno za život.“

’Ne želimo ništa da odbijemo‘

Godine 1960. doživeli smo još nešto lepo. Pozvani smo da služimo u podružnici u Gvajakilu. Ja sam obavljao neke administrativne poslove, a Idit je išla u službu propovedanja sa objaviteljima iz obližnje skupštine. Nikada nisam smatrao da sam kancelarijski tip, pa mi se činilo da nisam za taj posao, ali kao što stoji u Jevrejima 13:21, Bog nas oprema ’svakim dobrom da vršimo njegovu volju‘. Posle dve godine sam pozvan na desetomesečnu obuku koja se održavala u Betelu u Bruklinu. U to vreme se od supruge očekivalo da ostane u zemlji u kojoj inače služi. Iz Bruklina je stiglo pismo adresirano na moju suprugu. U njemu su je zamolili da pažljivo razmisli o tome da li bi mogla da deset meseci bude odvojena od muža.

Idit je u odgovoru napisala: „Sigurna sam da mi to neće biti nimalo lako, ali znam da će nam Jehova pomoći u kakvoj god nevolji da se nađemo... Ne želimo da odbijemo nijedan zadatak koji nam date, kao ni priliku da se bolje osposobimo za našu službu.“ Dok sam bio u Bruklinu, Idit mi je pisala svake nedelje.

U službi Bogu s braćom i sestrama izuzetne vere

Idit i ja smo se 1966. vratili u Kito zbog zdravstvenih problema i tamo smo nastavili s misionarskom službom. Kakvu su samo veru imala tamošnja braća i sestre!

Jednu sestru je često tukao muž koji nije bio naš brat. Jednog dana nas je u šest ujutru neko pozvao telefonom da nam javi da ju je muž ponovo pretukao. Odjurio sam do njene kuće. Kad sam je ugledao nisam mogao da verujem svojim očima. Ležala je na krevetu, sva otečena i u modricama. Muž ju je tukao drškom od metle sve dok se drška nije slomila. Kasnije tog dana našao sam ga kod kuće i rekao mu da to što je on uradio rade samo kukavice. Duboko se izvinjavao.

Početkom 1970-ih zdravlje mi se popravilo pa sam nastavio da služim kao pokrajinski nadglednik. U našoj pokrajini se nalazio i grad Ibara. Kada smo krajem 1950-ih bili u tom gradu, u  njemu su bila samo dva Svedoka — jedan misionar i jedan tamošnji brat. Zato smo jedva čekali da upoznamo novu braću i sestre u toj skupštini.

Kad smo prvi put bili na sastanku u toj skupštini, brat Rodrigo Vaka je vodio jednu tačku uz učešće prisutnih. Kad god je postavio pitanje, braća nisu dizala ruku već su govorila: „Jo, jo!“ (ja, ja). Idit i ja smo se u čudu pogledali. „Šta se ovde dešava?“, pomislio sam. Kasnije smo saznali da je brat Vaka slep, ali da prepoznaje glasove članova skupštine. On je pastir koji zaista poznaje svoje ovce! To me je podsetilo na ono što je Isus rekao u Jovanu 10:3, 4, 14, naime da Dobri Pastir poznaje svoje ovce i da one poznaju njega. Danas u Ibari ima šest skupština na španskom jeziku, jedna na kečua jeziku i jedna na znakovnom jeziku. Brat Vaka i dalje verno služi Bogu kao starešina i specijalni pionir. a

Zahvalni Jehovi zbog njegove dobrote

Godine 1974. opet smo osetili koliko je Jehova dobar prema nama kada smo bili pozvani da se vratimo u Betel. Tamo sam ponovo obavljao administrativne poslove, a kasnije sam postao član Odbora zemlje. Idit je prvo radila u kuhinji, a kasnije je počela da radi s poštom, što radi i danas.

Drago nam je što smo imali priliku da tokom godina dočekamo stotine misionara koji su došli iz Galada u ovu zemlju i doneli sa sobom zrelost i revnost u skupštine u kojima služe. Ohrabrio nas je i primer hiljada braće i sestara koji su iz preko 30 zemalja došli da služe u Ekvadoru. Njihov samopožrtvovani duh je ostavio veliki utisak na nas. Neki od njih su prodali kuće i firme kako bi došli da propovedaju ovde gde je veća potreba za objaviteljima. Kupovali su vozila kojima su mogli da idu do udaljenih područja. Tamo su osnivali nove skupštine i pomagali oko izgradnje Dvorana Kraljevstva. Mnoge neudate sestre iz inostranstva došle su ovde da služe kao pioniri. One su se pokazale kao zaista revni i sposobni radnici.

Tokom godina koje sam proveo u službi Bogu doživeo sam mnogo lepih stvari. Najbitnije od svega je što sam izgradio dobar odnos s Jehovom. Zahvalan sam Jehovi i što mi je dao „pomoćnicu“ (Post. 2:18). Kada se osvrnem na preko 69 godina našeg zajedničkog života, setim se reči iz Poslovica 18:22 gde stoji: „Ko je našao dobru ženu, našao je dobro.“ Uvek mi je bilo lepo s njom. Pomagala mi je na mnogo načina. Bila je dobra i prema svojoj majci. Otkako smo stigli u Ekvador, pisala joj je svake sedmice sve do 1990. kada je njena majka preminula u 97. godini života.

Ja sada imam 90 godina, a Idit 89. Srećni smo što je 70 osoba preko nas upoznalo Jehovu. Stvarno je dobro što smo pre 60 godina popunili molbe za školu Galad. Zbog te odluke naš život je bio ispunjen mnogim lepim stvarima.

[Fusnota]

[Slika na 29. strani]

U Njujorku na stadionu Jenki 1958. godine s drugim misionarima iz našeg razreda

[Slika na 31. strani]

U poseti jednoj porodici Svedoka 1959. kada sam bio pokrajinski nadglednik

[Slika na 32. strani]

U podružnici u Ekvadoru, 2002. godine