Sanjala sam o životu na točkovima

Ispričala Zoja Dimitrova

Sa 15 godina doživela sam ostvarenje svog sna — nastupala sam i putovala kao član cirkuske trupe. A onda se 4. septembra 1970. desila tragedija. U jednom trenutku sam graciozno letela kroz vazduh, a u sledećem momentu sam se našla na zemlji

RODILA sam se 16. decembra 1952. i živela s roditeljima i sestrom u Sofiji. U to vreme je Bugarska bila komunistička zemlja gde se religija tolerisala, ali uopšte nije bila omiljena. Većina ljudi jednostavno nije verovala u Boga, a mnogi koji jesu odlučili su da to drže u tajnosti. Iako su se moji roditelji izjašnjavali kao pravoslavci, nisam odgojena u religioznom duhu i nisam uopšte razmišljala o Bogu.

Dok sam još bila dete, došlo je do izražaja moje interesovanje za sve vrste sportova, a posebno za gimnastiku. Kad sam imala 13 godina, u školu je došao čovek tražeći devojčicu koja bi se obučavala za rad u cirkusu. Nastavnik fizičke kulture preporučio je mene. Bila sam oduševljena dok me je menadžer vozio u svom američkom automobilu na razgovore i probe pred grupom trenera. Na moju radost, izabrali su mene. To je bio početak strogog režima rigoroznih treninga i vežbi koji je trajao više od dve godine. Obuku sam završila sa 15 godina i tada je započeo moj život na točkovima — krenula sam na turneje sa cirkuskom trupom. U početku smo putovali po Bugarskoj, a onda i po zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza i čak smo bili u Alžiru, Mađarskoj i bivšoj Jugoslaviji.

Živela sam svoj san tri sjajne godine. A onda se tokom jednog nastupa u Titovom Velesu u Makedoniji dogodila nesreća opisana na početku. Izvodila sam jednu akrobaciju visoko iznad publike. Moj partner, koji je bio okrenut naglavačke bacao me je uvis i hvatao u letu. Nisam uspela da ga uhvatim za ruke i kada je sigurnosno uže puklo, strmoglavila sam se s visine od šest metara. Odmah sam prebačena u bolnicu, gde mi je ustanovljen prelom ruke, nekoliko rebara i kičme. Bila sam u stanju šoka nekoliko dana i ničega se nisam sećala. Kada sam se donekle oporavila, shvatila sam da sam paralizovana od struka naniže. Međutim, pošto sam bila mlada, verovala sam da ću pomoću terapija ili neke operacije ponovo prohodati i možda čak nastupati u cirkusu.

Naredne dve i po godine, lečila sam se u nekoliko sanatorijuma, još uvek verujući da ću se oporaviti. Na kraju  sam ipak morala da prihvatim činjenicu da se moj san završio. Ironično, sada je trebalo da se naviknem na „život na točkovima“ potpuno drugačiji od onog o kom sam sanjala — život u invalidskim kolicima.

Početak novog života

Budući da sam vodila tako aktivan život, mislila sam da nikako neću moći da se naviknem na nove okolnosti. Izgubila sam svaku nadu i pala u depresiju. A onda je 1977. na moja vrata pokucao mladić po imenu Stojan. Kada sam čula da je on brat moje bivše koleginice, odmah sam ga pozvala unutra. Tokom razgovora upitao me je da li ima nade da ću se oporaviti. Razočarana životom, odgovorila sam da nema nade. Rekao mi je da mi Bog može pomoći, a ja sam ogorčeno uzvratila: „Ako Bog postoji, zašto mi se sve ovo desilo?“

Stojan je kratko pre toga postao Jehovin svedok dok je radio u Sjedinjenim Državama kao cirkuski artista. Iskoristio je ovu priliku da mi na veoma lep način objasni divna biblijska obećanja za budućnost. Oduševila sam se kada sam čula da će uskoro cela zemlja postati raj. Duboko me je dirnulo obećanje da „smrti više neće biti, ni tuge, ni jauka, ni bola“ (Otkrivenje 21:4). Kako sam samo želela da ponovo budem zdrava! Odmah sam se složila da redovno proučavam Bibliju. Tako je za mene počeo novi život. Konačno sam pronašla temelj za pravu nadu!

Svake sedmice sam jedva čekala da proučavam Bibliju. U početku sam proučavala sa Stojanom, a zatim sa Totkom, jednom divnom hrišćankom. Uz njenu pomoć brzo sam napredovala u poznavanju Biblije i predala sam život Jehovi Bogu. Pošto u to vreme u Sofiji nije bilo braće koja su mogla obaviti krštenje, morala sam da čekam posetu jednog brata iz Makedonije. Jedanaestog septembra 1978, nakon godinu dana proučavanja Biblije, krstila sam se u kadi u svom stanu. To što sam se krstila kao Jehovin svedok donelo mi je veliku radost i moj život je dobio pravi smisao.

Biblijska istina koju sam upoznala bila je u meni poput rasplamsale vatre. Svima koji su me posećivali oduševljeno sam pričala o svojoj novopronađenoj nadi. Nažalost, izgleda da me niko nije ozbiljno shvatao, možda zato što su mislili da nakon nesreće nisam ostala potpuno normalna.

Ozbiljna greška

U to vreme Jehovini svedoci su u Bugarskoj bili pod zabranom i bilo je samo nekoliko Svedoka u celoj zemlji. Nisu održavani skupštinski sastanci  i nisam imala mnogo prilika da se družim s drugima koji su delili moja uverenja. Takođe nisam uviđala koliko je opasno blisko druženje sa onima koji ne žive po biblijskim merilima. Sve to je dovelo do toga da počinim jednu ozbiljnu grešku.

Savest me je strašno mučila i osetila sam kako je teško i bolno biti otuđen od Jehove. Slomljena i postiđena, izlila sam srce Jehovi u molitvi i preklinjala ga za oproštaj. Kasnije sam se uz pomoć brižnih hrišćanskih starešina duhovno oporavila i obnovila radost u služenju Jehovi. Kako samo cenim čast što mogu da služim Jehovi sa čistom savešću i zajedno s njegovom čistom organizacijom!

Srećna uprkos okolnostima

Nesreća koju sam doživela pre 40 godina raspršila je moj san o nastupima i putovanjima i ostavila me u invalidskim kolicima. Pa ipak, ne smatram da je moj život promašen i ne gledam na njega sa tugom i žaljenjem. Biblijska istina mi je pomogla da shvatim da se moj san o srećnom i ispunjenom životu u cirkuskoj areni nije temeljio na pravim vrednostima. Videla sam kako su moje kolege koje su nastavile karijeru kasnije bile veoma razočarane životom. S druge strane, ja sam pronašla najveće blago — prijateljstvo sa Stvoriteljem, Jehovom Bogom. To mi je donelo daleko veću radost nego što bi mi mogao doneti život cirkuskog artiste.

Osim toga, imala sam zadovoljstvo da vidim kako mnogi upoznaju biblijsku istinu i predaju život našem divnom Bogu, Jehovi. Kada sam 1977. počela da proučavam Bibliju, u Bugarskoj je bila samo šačica Jehovinih svedoka. Čak je i 1991, kada su Jehovini svedoci registrovani nakon pada komunističkog režima, bilo svega stotinu objavitelja u celoj zemlji. Veoma sam srećna što broj objavitelja Kraljevstva neprestano raste i trenutno iznosi skoro 1 800!

 U Bugarskoj još uvek ima mnogo posla. Mnogi tragaju za istinom iz Božje Reči, što se vidi iz toga da je 2010. Spomen-svečanosti prisustvovalo 3 914 osoba. To je dokaz da je Jehova blagoslovio male početke u Bugarskoj, na moju veliku radost. Pred mojim očima, „od malog“ je postao „silan narod“, kao što je prorečeno u Isaiji 60:22.

Još jedan izvor radosti i poseban događaj u mom životu bilo je izlaženje bugarskog prevoda Svetog pisma Novi svet. To je bilo na Oblasnom kongresu „Bdite!“ 2009. u Sofiji. Objavljivanje Biblije na mom maternjem jeziku bilo je ostvarenje sna! To će bez sumnje pomoći još mnogima u Bugarskoj da upoznaju biblijsku istinu.

Iako zbog svoje bolesti ne mogu mnogo da učinim u propovedanju dobre vesti o Božjem Kraljevstvu, veliku radost mi donosi što o biblijskoj istini razgovaram s komšijama i svima koji dođu kod mene. Jednom prilikom sam s balkona pozvala komšinicu koja je prolazila ulicom. Došla je kod mene i nakon što sam s njom podelila nekoliko utešnih misli iz Biblije, odmah se složila da proučava sa mnom. Bila sam presrećna kad se kasnije krstila kao moja duhovna sestra. Imala sam priliku da pomognem da četiri osobe dođu do predanja Jehovi.

Mogu reći da mi najveću radost i ohrabrenje donosi redovno posećivanje hrišćanskih sastanaka gde se družim sa preko sto braće i sestara koji su mi postali kao porodica. Pošto živim u zemlji gde ne postoje posebne usluge prevoza za starije i invalide, izazov je prisustvovati skupštinskim sastancima. Zato sam veoma zahvalna jednom brižnom mladom bratu koji me svaki put kad imamo sastanak nosi od stana do auta, iz auta u Dvoranu Kraljevstva i nazad. Zahvaljujem Jehovi što imam čast da budem deo jedne tako divne duhovne porodice!

Kada se osvrnem iza sebe, vidim da je moj život bio sasvim drugačiji nego što sam sanjala u mladosti. Služenje Jehovi mi je donelo najveću moguću sreću danas i predivnu nadu za budućnost. Veoma cenim Božje obećanje da će na rajskoj zemlji „hrom skakati kao jelen“ (Isaija 35:6). S potpunim pouzdanjem jedva čekam dan kada ću ustati iz svojih invalidskih kolica, savršeno zdrava i snažna.

[Istaknuti tekst na 30. strani]

’Najveću radost i ohrabrenje donosi mi redovno posećivanje hrišćanskih sastanaka‘

[Istaknuti tekst na 31. strani]

„Poseban događaj u mom životu bilo je izlaženje bugarskog prevoda Svetog pisma Novi svet“

[Slika na 29. strani]

Počela sam da nastupam sa 15 godina