Ko je stvorio zakone koji upravljaju vasionom?

„POZNAJEŠ li zakone nebeske?“ (Jov 38:33). Postavivši to pitanje svom zabrinutom slugi Jovu, Bog mu je pomogao da razume koliko je ljudsko znanje ograničeno u poređenju s bezgraničnom Stvoriteljevom mudrošću. Šta vi mislite o toj razlici?

Ljudi su dosta saznali o zakonima koji upravljaju vasionom, ali većina naučnika će spremno priznati da ima još mnogo toga da se nauči. Uvek iznova su zbog novih otkrića morali da preispituju svoje teorije o procesima koji se odigravaju u svemiru. Da li je zbog tih otkrića pitanje koje je Bog postavio Jovu zastarelo? Ili napredak u nauci zapravo potvrđuje da je Jehova Tvorac nebeskih zakona?

U Bibliji se nalaze zanimljive izjave koje nam mogu pomoći da odgovorimo na ta pitanja. Istina, Biblija ne tvrdi da je naučna knjiga. Međutim, kada govori o zvezdanom nebu, ona je iznenađujuće tačna i često je daleko ispred svog vremena.

Kratak osvrt na istoriju

Da bismo stekli malo potpuniju sliku, vratimo se u četvrti vek pre naše ere, oko sto godina nakon što je završeno pisanje Starog zaveta — hebrejskog dela Biblije. U to vreme je grčki filozof Aristotel svoje zaključke o nebeskim pojavama prenosio tadašnjim vodećim stručnjacima. On se i danas svrstava među najuticajnije naučnike koji su ikada živeli. (Videti okvir na strani 25.) Prema delu Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi pravi naučnik u istoriji... Svaki drugi naučnik je njegov dužnik“.

Aristotel je pažljivo osmislio model vasione. Predstavio je sistem u kom je Zemlja u centru svemira sačinjenog od preko 50 koncentričnih kristalnih sfera. Zvezde su pričvršćene na poslednju sferu, a planete na sfere bliže centru. Sve van Zemlje bilo je večno i nepromenljivo. Iako nam ovakve ideje danas možda deluju čudnovato, one su znatno uticale na naučnike čitavih 2 000 godina.

Međutim, kako se Aristotelova učenja razlikuju od biblijskih? Koja od njih su položila ispit vremena? Osmotrimo tri pitanja o zakonima koji upravljaju vasionom. Odgovori će nam pomoći da razvijemo veru u Autora Biblije, Zakonodavca koji je postavio „zakone nebeske“ (Jov 38:33).

1. Da li je svemir nepromenljiv?

Aristotel je tvrdio da su nebeske sfere nepromenljive. Sfera na kojoj su se nalazile zvezde, kao i ostale, nije se mogla ni skupljati ni širiti.

Da li Biblija iznosi slično gledište? Ne, ona ne govori ništa dogmatično o ovoj temi. Međutim, zapazite sledeći interesantan opis: „On boravi nad krugom zemaljskim, čiji su mu stanovnici kao skakavci. On razastire  nebesa kao veo, razapinje ih kao šator za stanovanje“ (Isaija 40:22). a

Šta je danas prihvatljivije — Aristotelov model ili biblijski prikaz? Kako savremena kosmologija opisuje svemir? Astronomi XX veka bili su zadivljeni saznanjem da vasiona uopšte nije statična. Zapravo, izgleda da se galaksije velikom brzinom udaljavaju jedna od druge. Naučnici nisu mogli ni pretpostaviti da se svemir tako brzo širi. Današnji kosmolozi uglavnom veruju da je svemir prvobitno bio veoma zbijen i da se otada neprestano širi. U svetlu današnje nauke, Aristotelov model je postao zastareo.

A šta je s biblijskim opisom? Nije nam teško da zamislimo čoveka kao što je prorok Isaija kako gleda u zvezdano nebo elegantno razastrto nad njim i primećuje izuzetnu sličnost sa razapetim šatorom. b Možda je čak zapazio sličnost između galaksije Mlečni put i ’vela‘, to jest ’tankog platna‘ (Bakotić).

Nadalje, Isaijine reči nam pomažu da stvorimo sliku o tome. Možemo sebi predstaviti šator iz biblijskih vremena; možda zamišljamo mali zavežljaj nepropustljivog materijala kako se otvara, razmotava i širi pre nego što se postavi na kolce i postane zaklon. Slično tome, možemo zamisliti trgovca kako uzima zamotuljak tankog platna i razastire ga da bi ga mušterija pogledala. U  oba slučaja, nešto zbijeno se širi i postaje veće pred našim očima.

Naravno, ne kažemo da je ovaj poetski opis šatora i tankog platna napisan s ciljem da se ukaže na širenje svemira. Pa ipak, zar nije fascinantno što se u Bibliji nalazi opis vasione koji se tako dobro slaže sa savremenom naukom? Isaija je živeo više od tri stotine godina pre Aristotela i preko dve hiljade godina pre nego što je nauka pronašla odgovarajuće dokaze o tome. Pa ipak, opis koji je zabeležio ovaj skroman jevrejski prorok ne mora da se prepravlja, kao što je to slučaj s genijalnim Aristotelovim modelom vasione.

2. Šta nebeska tela drži na svom mestu?

Prema Aristotelu svemir je bio potpuno ispunjen. On je smatrao da su Zemlja i njena atmosfera sačinjene od četiri elementa — zemlje, vode, vazduha i vatre. Vasiona je sačinjena od kristalnih sfera ispunjenih večnom materijom koju je nazvao etar. Nebeska tela su pričvršćena za nevidljive sfere. Aristotelova teorija dugo je bila prihvatljiva većini naučnika, jer je izgledalo da se slaže sa sledećom osnovnom pretpostavkom: Predmet mora da počiva na nečemu ili da bude pričvršćen za nešto kako ne bi pao.

A šta Biblija kaže o toj temi? U njoj su zabeležene reči vernog čoveka Jova, koji je o Jehovi rekao sledeće: „Zemlju je obesio ni na čem“ (Jov 26:7). Takva ideja bi se Aristotelu sigurno činila besmislenom.

U XVII veku naše ere, oko 3 000 godina nakon Jovovih dana, prema važećim naučnim shvatanjima svemir je bio ispunjen, ne kristalnim sferama već nekom vrstom tečnosti. Međutim, kasnije u tom istom veku, fizičar ser Isak Njutn izložio je sasvim drugačiju teoriju. On je rekao da gravitacija stvara privlačnu silu između nebeskih tela. Njutn je otišao korak dalje ka razumevanju da Zemlja i druga nebeska tela zaista lebde u praznom prostoru, što iz ljudskog ugla izgleda kao da su obešena „ni na čem“.

Njutnova teorija o gravitaciji naišla je na veliko protivljenje. Mnogim naučno orijentisanim ljudima još uvek je bilo teško da zamisle da ne postoji ništa čvrsto što zvezde i druga nebeska tela drži na svom mestu. Kako bi naša masivna planeta ili nebeska tela mogla jednostavno da lebde u svemiru? Ta ideja je za neke bila ravna nečem natprirodnom. Od Aristotelovog vremena, mnogi naučnici su verovali da svemir mora biti ispunjen nečim.

Naravno, Jov nije znao ništa o nevidljivim silama koje drže Zemlju na utvrđenoj putanji oko Sunca. Šta ga je onda  navelo da kaže da je naša planeta ’obešena ni na čem‘?

Pored toga, zamisao da Zemlja nema čvrst oslonac pokreće još jedno pitanje: Šta našu planetu i druga nebeska tela drži na utvrđenoj putanji? Zapazite fascinantne reči kojima se Bog jednom prilikom obratio Jovu: „Možeš li svezati sazvežđe Kima, ili razdrešiti uža sazvežđu Kesil?“ (Jov 38:31). Jov je tokom svog dugog života iz noći u noć posmatrao kako se ta poznata sazvežđa pojavljuju na nebu i zatim nestaju. c Ali kako to da su izgledala isto, godinu za godinom, deceniju za decenijom? Kakve su sveze držale zvezde i sva druga nebeska tela na okupu? Sigurno je razmišljanje o tome Jova ispunjavalo strahopoštovanjem.

Da su zvezde jednostavno pričvršćene za nebeske sfere, ne bi bilo potrebe za takvim svezama. Tek su oko dve hiljade godina kasnije naučnici saznali više o nevidljivim ’svezama‘ i ’užima‘ koja drže nebeska tela zajedno u njihovom dugom, laganom plesu po mračnom prostranstvu. Isak Njutn i kasnije Albert Ajnštajn postali su čuveni po svojim otkrićima na ovom polju. Naravno, Jov nije znao ništa o silama koje Bog koristi kako bi nebeska tela držao na okupu. Međutim, nadahnute reči zabeležene u Knjizi o Jovu položile su ispit vremena mnogo bolje nego ideje učenog Aristotela. Ko bi mogao pružiti takav uvid osim Zakonodavca?

3. Večno ili podložno raspadanju?

Aristotel je verovao da postoji ogromna razlika između neba i Zemlje. Govorio je da je Zemlja podložna promeni i raspadanju, dok je etar od kog je sačinjeno zvezdano nebo nepromenljiv i večan. Aristotelove kristalne sfere i nebeska tela pričvršćena za njih ne mogu se promeniti, istrošiti niti nestati.

Da li to i Biblija govori? U Psalmu 102:25-27 stoji: „Davno si položio temelje zemlji, i nebesa su delo ruku tvojih. Oni će propasti, a ti ćeš ostati, i sve će se to kao haljina pohabati. Kao odeću zamenićeš ih, i doći će kraju svome. A ti si uvek isti, i godinama tvojim kraja nema.“

Zapazite da psalmista koji je pisao oko dva veka pre Aristotela ne pravi razliku između Zemlje i zvezdanog neba, kao da je Zemlja podložna raspadanju dok su nebesa večna. On upoređuje s jedne strane nebo i zemlju i s druge strane Boga, moćno duhovno biće koje je upravljalo njihovim stvaranjem. d U ovom psalmu se ukazuje na to da su i zvezde podložne raspadanju kao i sve što je na Zemlji. A do kojih je otkrića došla savremena nauka?

Geologija se slaže i s Biblijom i sa Aristotelom budući da potvrđuje da je Zemlja podložna raspadanju. Zapravo, stene na našoj planeti neprestano se razgrađuju putem erozije i obnavljaju zahvaljujući vulkanskoj aktivnosti i drugim geološkim procesima.

A kako je sa zvezdama? Da li su one podložne raspadanju, kao što Biblija ukazuje, ili su po svojoj prirodi večne, kao što je Aristotel smatrao? Evropski astronomi počeli su da sumnjaju u Aristotelovu teoriju o večnoj prirodi zvezda u XVI veku naše ere kada su prvi put ugledali supernovu, spektakularnu eksploziju zvezde. Od tada su naučnici  saznali da neke zvezde nestaju u snažnoj eksploziji, neke se polako gase, a neke se čak sažimaju i umiru. Međutim, astronomi su takođe posmatrali formiranje novih zvezda u ’zvezdanim porodilištima‘, gasnim oblacima koji su obogaćeni materijalom od eksplozije starih zvezda. Dakle, sasvim je na mestu biblijsko poređenje o habanju i zamenjivanju odeće. e Zaista je izuzetno što je pisac psalma iz drevnog vremena zapisao reči koje se tako dobro uklapaju u savremena otkrića!

Pa ipak, možda se pitate: ’Da li Biblija tvrdi da će Zemlja i zvezdano nebo jednog dana u potpunosti nestati i da će morati biti zamenjeni?‘ Ne, Biblija obećava da će večno trajati (Psalam 104:5; 119:90). Ali to se neće dogoditi zato što su po svojoj prirodi večni, već zato što Bog, koji ih je stvorio, obećava da će ih podržavati (Psalam 148:4-6). On ne kaže kako će to činiti, ali zar nije logično da onaj ko je stvorio svemir ima moć i da ga podržava? Na sličan način, jedan vešt graditelj će se s ljubavlju brinuti o održavanju kuće koju je sagradio za sebe i svoju porodicu.

Kome pripada slava i čast?

Osmatranje samo nekoliko nebeskih zakona na izvanredan način pruža odgovor na to pitanje. Zar nismo ispunjeni strahopoštovanjem kada razmišljamo o onome ko je bezbrojne zvezde rasuo po ogromnom prostranstvu, ko ih svezama gravitacije drži na okupu i ko ih podržava u svu večnost?

Razlozi za takvo strahopoštovanje verovatno su najbolje opisani u Isaiji 40:26: „Podignite oči i gledajte! Ko je sve to stvorio? Onaj koji vojsku njihovu izvodi na broj, i sve ih po imenu zove.“ Zvezde su upoređene s mnogobrojnom vojskom. Bez zapovednika, ona bi bila samo neorganizovana masa ljudi. Bez Jehovinih zakona, planete, zvezde i galaksije ne bi se kretale po utvrđenim putanjama i sve bi bilo u haosu. Nasuprot tome, zamislimo vojsku koja broji na milijarde vojnika sa Zapovednikom koji ne samo što usmerava kretanje svojih trupa već i zna ime svakog pojedinca, kao i njegov položaj i trenutno stanje!

Nebeski zakoni pružaju samo mali uvid u bezgranični um tog Zapovednika. Ko bi još mogao osmisliti takve zakone i nadahnuti ljude da zapišu činjenice o njima vekovima i čak hiljadama godina pre nego što su ih naučnici razumeli? Bez sumnje, imamo sve razloge da damo Jehovi „slavu, čast i moć“ (Otkrivenje 4:11).

[Fusnote]

[Okvir/Slike na stranama 24, 25]

Snažan uticaj

„Aristotel je bio najveći filozof i naučnik drevnog sveta“, kaže se u knjizi The 100 — A Ranking of the Most Influential Persons in History. Nije teško shvatiti razlog za takve izjave o ovom neobičnom čoveku. Aristotel (384-322. pre n. e.) bio je učenik čuvenog filozofa Platona i kasnije učitelj princa koji je postao poznat kao Aleksandar Veliki. Prema drevnim spisima, Aristotelov plodan stvaralački rad obuhvatao je oko 170 knjiga, od kojih je sačuvano 47. Dosta je pisao o astronomiji, biologiji, hemiji, zoologiji, fizici, geologiji i psihologiji. Neki detalji koje je zabeležio o živim bićima nisu se posmatrali ni izučavali vekovima nakon njega. „Aristotelov uticaj na celokupnu zapadnu misao bio je ogroman“, zapaža se u knjizi The 100. Međutim, dodaje se i sledeće: „Divljenje prema Aristotelu bilo je tako veliko da je u kasno srednjovekovno doba postalo skoro ravno idolopoklonstvu.“

[Izvori]

Royal Astronomical Society / Photo Researchers, Inc.

From the book A General History for Colleges and High Schools, 1900

[Slika na stranama 26, 27]

Gravitacija drži nebeska tela na okupu

[Izvor]

NASA and The Hubble Heritage Team (AURA/STScl)

[Slika na stranama 26, 27]

Zvezdano jato Plejade

[Slika na 28. strani]

Neke zvezde umiru kao supernove

[Izvor]

ESA/Hubble

[Slika na 28. strani]

Nove zvezde se rađaju u maglinama

[Izvor]

J. Hester and P. Scowen (AZ State Univ.), NASA

[Izvor slike na 24. strani]

© Peter Arnold, Inc./Alamy