Читање Библије мој неисцрпан извор снаге

Испричао Марсо Лерој

„У ПОЧЕТКУ створи Бог небеса и земљу.“ Биле су то прве речи из Библије које сам кришом прочитао у својој соби. Зашто кришом? Зато што ми отац, који је био окорели атеиста, сигурно не би дозволио да је читам.

Никада раније нисам читао Библију и њене прве речи за мене су биле попут правог просветљења. Помислио сам: ’Ево објашњења за склад међу физичким законима који ме је одувек фасцинирао!‘ Са одушевљењем сам је читао од осам сати увече па све до четири ујутру. Тако је читање Божје Речи постало моја дугогодишња навика. Испричаћу вам како ми је читање Библије давало снагу током целог живота.

„Читаћеш је сваког дана“

Родио сам се 1926. у Вермелу, једном рударском месту на северу Француске. Током Другог светског рата угаљ је био роба од националног значаја. Пошто сам радио у руднику, био сам ослобођен војске. Желео сам да живим боље, па сам почео да студирам радио-технику и електротехнику. Тада ме је одушевио склад међу физичким законима. Када сам имао 21 годину, један колега са факултета ми је дао Библију, рекавши: „Ову књигу вреди прочитати.“ Када сам је прочитао, био сам уверен да је то Божја Реч, Божје откривење човечанству.

Мислио сам да би се и моје комшије одушевиле Библијом, па сам набавио осам примерака. Изненадио сам се када сам наишао на исмевање и противљење. Рођаци који су били сујеверни упозорили су ме: „Ако једном почнеш да читаш ову књигу, читаћеш је сваког дана!“ То сам и радио и никада нисам зажалио због тога. Читање Библије је постала моја дугогодишња навика.

Када су неке комшије виделе да ме занима Библија, дале су ми публикације Јеховиних сведока које су добиле од њих. Читајући брошуре као што је на пример Један свет, једна владавина a (приказана на француском) схватио сам зашто Библија указује на Божје Краљевство као на једину наду за човечанство (Мат. 6:10). Чврсто сам решио да то сазнање поделим с другим људима.

Један од првих људи који су прихватили Библију од мене био је Ноел, мој друг из детињства. Пошто је био реван католик, договорио се с једним човеком који се  школовао за свештеника да се нађемо с њим и поразговарамо. Плашио сам се тог сусрета. Ипак, из Псалма 115:4-8 и Матеја 23:9, 10 разумео сам да Бог не одобрава коришћење идола нити жели да се свештеници ословљавају почасним титулама и то ми је улило храброст да браним своја нова веровања. После тог разговора Ноел је прихватио истину и све до данас верно служи Јехови.

Проповедао сам и својој сестри. Њен муж је имао неке књиге о спиритизму и узнемиравали су га демони. Иако сам се у почетку осећао немоћно, библијски стихови као што су рецимо Јеврејима 1:14 уверили су ме да имам подршку Јеховиних анђела. Када је мој зет применио библијске савете и ослободио се свега што има било какве везе са спиритизмом, успео је да се ослободи демона. Он и моја сестра су постали ревни Сведоци.

Године 1947, на моја врата је дошао један Сведок из Америке, Артур Емиот. Одмах сам га питао где се Сведоци састају. Рекао ми је да постоји група у Лијевену, који је био удаљен око 10 километара од места где сам живео. У то време је било тешко набавити бицикл тако да сам неколико месеци пешке одлазио на састанке. Дело Јеховиних сведока је у Француској осам година било забрањено. У целој земљи било је само 2 380 Сведока од којих су многи били имигранти из Пољске. Међутим, 1. септембра 1947, наше дело у Француској је поново законски признато. У Паризу је поново отворена подружница у Вили Гибер. Пошто у земљи није било ниједног пионира, у Информатору (сада Наша служба за Краљевство) од децембра 1947. подстакнути су сви који могу да проведу 150 сати месечно у служби проповедања да се придруже редовима општих пионира. (Године 1949, тај захтев је смањен на 100 сати.) Целим срцем сам веровао да је Божја реч истина, као што то стоји у Јовану 17:17, па сам се крстио 1948, а у децембру 1949. године сам постао општи пионир.

После затвора опет у Денкерку

Прво сам служио у Ажену на југу Француске, али то није дуго потрајало. Пошто више нисам радио у руднику, опет сам имао војну обавезу. Нисам хтео да идем у војску па су ме послали у затвор. Није ми било дозвољено да понесем Библију, али сам успео да набавим неколико страница са псалмима. Црпео сам снагу читајући их. Кад сам изашао из затвора морао сам да одлучим да ли ћу наставити с пуновременом службом или ћу се негде скрасити. Поново ми је помогло читање Библије. Дубоко сам размишљао о ономе што је Павле написао у Филипљанима 4:11-13: „Све могу уз помоћ онога који ми даје снагу.“ Одлучио сам да наставим с пионирском службом. Године 1950. послат сам у Денкерк, где сам и раније проповедао.

Кад сам стигао тамо, нисам имао ништа. Тај град је претрпео доста разарања током Другог светског рата тако да је било тешко наћи смештај. Отишао сам код једне породице коју сам раније посећивао. Кад ме је газдарица угледала, веома се обрадовала и рекла: „О, господине Лерој, па ви сте на слободи! Мој муж каже да не би било рата кад би било више људи као што сте ви.“ Они су имали кућу коју су изнајмљивали па су ми понудили да будем тамо док не почне туристичка сезона. Истог дана ми је Еванс, брат Артура Емиота, понудио посао. b Он је био преводилац у луци и управо је тражио неког ко би радио као ноћни чувар на једном броду. Упознао ме је с једним капетаном брода. Пошто сам управо изашао из затвора, био сам мршав као чачкалица. Кад му је Еванс објаснио зашто сам тако мршав, тај капетан ми је рекао да се послужим храном из фрижидера. Тако сам у једном те истом дану добио смештај, посао и храну. То ме је још више уверило у истинитост Исусових речи забележених у Матеју 6:25-33.

 Кад је почела туристичка сезона, мој сарадник у пионирској служби, Симон Аполинарски, и ја морали смо да нађемо неки други смештај, али у сваком случају желели смо да останемо на својој додели. Понуђен нам је смештај у једној старој штали и тамо смо спавали на сламарицама. По цео дан смо били у служби. Сведочили смо газди и он је постао наш брат, као и многи други у том месту. Није прошло дуго и у једним тамошњим новинама је освануо чланак у ком су житељи Денкерка упозорени на „најезду Јеховиних сведока у тој области“, а заправо смо проповедали само Симон, ја и још неколико Сведока. Кад смо се суочавали с проблемима, храбрило нас је размишљање о нади коју имамо као хришћани и о томе на које се све начине Јехова брине за нас. Кад сам 1952. добио нову доделу, у Денкерку је било 30 објавитеља.

Нове одговорности

Након што сам кратко служио у Амијену, замољен сам да служим као специјални пионир у Булоњ Биланкору, предграђу Париза. Проучавао сам Библију са доста људи, а неки од њих су касније постали пуновремене слуге и мисионари. Један младић с којим сам проучавао, Гај Мабила, касније је служио као покрајински надгледник, а затим као обласни надгледник. Надгледао је и изградњу штампарије у данашњем Бетелу у Лувијеу, удаљеном стотинак километара од Париза. Захваљујући томе што сам често разговарао с људима о Библији запамтио сам много библијских стихова и постао сам вештији у поучавању.

Године 1953. сам потпуно неочекивано позван да служим као покрајински надгледник у области Алзас-Лорен, коју је Немачка двапут анектирала у периоду између 1871. и 1945. године. Зато сам морао да учим немачки. Када сам почео са покрајинском службом, на том подручју је ретко ко имао аутомобил, телевизор и писаћу машину, а транзистора и компјутера није ни било. Али не могу рећи да сам живео аскетски нити да сам жалио за нечим. То је заправо био најсрећнији период мог живота. У то време је било мање ствари које би одвлачиле пажњу од службе Јехови и зато је било лакше применити библијски савет да нам око буде бистро (Мат. 6:19-22).

Конгрес „Победничко Краљевство“ који је одржан у Паризу 1955. за мене је био незабораван. Тада сам упознао своју будућу супругу, Ирену Колански, која је с пуновременом службом почела годину дана пре мене. Њени родитељи, пореклом Пољаци, били су дугогодишњи ревни Сведоци. Њих је у Француској посетио Адолф  Вебер, који је некада био баштован брата Расела, а касније је дошао у Европу да би проповедао добру вест. Ирена и ја смо се венчали 1956, и она ми се придружила у покрајинској служби. Она ми је током свих ових година била велика подршка.

Две године касније, уследило је још једно изненађење — био сам именован за обласног надгледника. Али пошто је било мало наименоване браће, и даље сам посећивао неке скупштине као покрајински надгледник. У том периоду сам имао пуне руке посла. Осим што сам сваког месеца проводио по 100 сати у служби проповедања, сваке недеље сам држао говоре, посећивао по три групе за разматрање књиге, прегледао скупштинске извештаје и састављао своје извештаје. Како сам уопште стизао да читам Божју Реч? Имао сам само једну солуцију — исцепао сам странице из једне старе Библије и увек по неколико њих носио са собом. Кад год сам морао неког да чекам, читао бих странице које сам понео са собом. Ти тренуци су ми давали снагу да наставим са својом службом.

Ирена и ја смо 1967. године били позвани да служимо у Бетелу у Булоњ Биланкору. Ја сам почео да радим у Службеном одељењу и још увек радим тамо, сада већ преко 40 година. У свом послу највише волим да одговарам на писма с библијским питањима. Уживам у томе да истражујем Божју Реч и да ’браним добру вест‘ (Фил. 1:7). Такође ми причињава задовољство и кад ујутру пре доручка имам прилику да изнесем коментар о неком библијском стиху. Године 1976, наименован сам за члана Одбора подружнице у Француској.

Најбољи начин живота

Од свих проблема с којима сам се у животу суочавао, најтеже ми пада то што Ирена и ја сада више не можемо да урадимо онолико колико смо могли раније, кад смо били млађи и здравији. Па ипак, заједничко читање и проучавање Библије помаже нам да нашу наду одржимо живом. Волимо да аутобусом одемо до подручја које припада нашој скупштини како бисмо тамо проповедали људима. Моја супруга и ја смо у пуновременој служби свеукупно провели више од 120 година и од срца бисмо препоручили пуновремену службу свима који желе да воде узбудљив, срећан и испуњен живот. Краљ Давид је већ био стар кад је написао оно што стоји у Псалму 37:25. И ја сам остарио, и попут њега могу рећи да „нисам видео праведника остављеног“.

Јехова ме је током целог мог живота јачао путем своје Речи. Моји рођаци су још пре 60 година предвидели да ће читање Библије постати моја доживотна навика. Били су у праву. То јесте постала моја свакодневна навика, због које никада нисам зажалио.

[Фусноте]

[Слика на 5. страни]

Симон и ја

[Слика на 5. страни]

Библија слична оној коју сам први пут добио

[Слика на 5. страни]

Кад сам служио као обласни надгледник

[Слика на 6. страни]

На дан нашег венчања

[Слика на 6. страни]

Ирена и ја уживамо у читању и проучавању Божје Речи