Čitanje Biblije moj neiscrpan izvor snage

Ispričao Marso Leroj

„U POČETKU stvori Bog nebesa i zemlju.“ Bile su to prve reči iz Biblije koje sam krišom pročitao u svojoj sobi. Zašto krišom? Zato što mi otac, koji je bio okoreli ateista, sigurno ne bi dozvolio da je čitam.

Nikada ranije nisam čitao Bibliju i njene prve reči za mene su bile poput pravog prosvetljenja. Pomislio sam: ’Evo objašnjenja za sklad među fizičkim zakonima koji me je oduvek fascinirao!‘ Sa oduševljenjem sam je čitao od osam sati uveče pa sve do četiri ujutru. Tako je čitanje Božje Reči postalo moja dugogodišnja navika. Ispričaću vam kako mi je čitanje Biblije davalo snagu tokom celog života.

„Čitaćeš je svakog dana“

Rodio sam se 1926. u Vermelu, jednom rudarskom mestu na severu Francuske. Tokom Drugog svetskog rata ugalj je bio roba od nacionalnog značaja. Pošto sam radio u rudniku, bio sam oslobođen vojske. Želeo sam da živim bolje, pa sam počeo da studiram radio-tehniku i elektrotehniku. Tada me je oduševio sklad među fizičkim zakonima. Kada sam imao 21 godinu, jedan kolega sa fakulteta mi je dao Bibliju, rekavši: „Ovu knjigu vredi pročitati.“ Kada sam je pročitao, bio sam uveren da je to Božja Reč, Božje otkrivenje čovečanstvu.

Mislio sam da bi se i moje komšije oduševile Biblijom, pa sam nabavio osam primeraka. Iznenadio sam se kada sam naišao na ismevanje i protivljenje. Rođaci koji su bili sujeverni upozorili su me: „Ako jednom počneš da čitaš ovu knjigu, čitaćeš je svakog dana!“ To sam i radio i nikada nisam zažalio zbog toga. Čitanje Biblije je postala moja dugogodišnja navika.

Kada su neke komšije videle da me zanima Biblija, dale su mi publikacije Jehovinih svedoka koje su dobile od njih. Čitajući brošure kao što je na primer Jedan svet, jedna vladavina a (prikazana na francuskom) shvatio sam zašto Biblija ukazuje na Božje Kraljevstvo kao na jedinu nadu za čovečanstvo (Mat. 6:10). Čvrsto sam rešio da to saznanje podelim s drugim ljudima.

Jedan od prvih ljudi koji su prihvatili Bibliju od mene bio je Noel, moj drug iz detinjstva. Pošto je bio revan katolik, dogovorio se s jednim čovekom koji se  školovao za sveštenika da se nađemo s njim i porazgovaramo. Plašio sam se tog susreta. Ipak, iz Psalma 115:4-8 i Mateja 23:9, 10 razumeo sam da Bog ne odobrava korišćenje idola niti želi da se sveštenici oslovljavaju počasnim titulama i to mi je ulilo hrabrost da branim svoja nova verovanja. Posle tog razgovora Noel je prihvatio istinu i sve do danas verno služi Jehovi.

Propovedao sam i svojoj sestri. Njen muž je imao neke knjige o spiritizmu i uznemiravali su ga demoni. Iako sam se u početku osećao nemoćno, biblijski stihovi kao što su recimo Jevrejima 1:14 uverili su me da imam podršku Jehovinih anđela. Kada je moj zet primenio biblijske savete i oslobodio se svega što ima bilo kakve veze sa spiritizmom, uspeo je da se oslobodi demona. On i moja sestra su postali revni Svedoci.

Godine 1947, na moja vrata je došao jedan Svedok iz Amerike, Artur Emiot. Odmah sam ga pitao gde se Svedoci sastaju. Rekao mi je da postoji grupa u Lijevenu, koji je bio udaljen oko 10 kilometara od mesta gde sam živeo. U to vreme je bilo teško nabaviti bicikl tako da sam nekoliko meseci peške odlazio na sastanke. Delo Jehovinih svedoka je u Francuskoj osam godina bilo zabranjeno. U celoj zemlji bilo je samo 2 380 Svedoka od kojih su mnogi bili imigranti iz Poljske. Međutim, 1. septembra 1947, naše delo u Francuskoj je ponovo zakonski priznato. U Parizu je ponovo otvorena podružnica u Vili Giber. Pošto u zemlji nije bilo nijednog pionira, u Informatoru (sada Naša služba za Kraljevstvo) od decembra 1947. podstaknuti su svi koji mogu da provedu 150 sati mesečno u službi propovedanja da se pridruže redovima opštih pionira. (Godine 1949, taj zahtev je smanjen na 100 sati.) Celim srcem sam verovao da je Božja reč istina, kao što to stoji u Jovanu 17:17, pa sam se krstio 1948, a u decembru 1949. godine sam postao opšti pionir.

Posle zatvora opet u Denkerku

Prvo sam služio u Aženu na jugu Francuske, ali to nije dugo potrajalo. Pošto više nisam radio u rudniku, opet sam imao vojnu obavezu. Nisam hteo da idem u vojsku pa su me poslali u zatvor. Nije mi bilo dozvoljeno da ponesem Bibliju, ali sam uspeo da nabavim nekoliko stranica sa psalmima. Crpeo sam snagu čitajući ih. Kad sam izašao iz zatvora morao sam da odlučim da li ću nastaviti s punovremenom službom ili ću se negde skrasiti. Ponovo mi je pomoglo čitanje Biblije. Duboko sam razmišljao o onome što je Pavle napisao u Filipljanima 4:11-13: „Sve mogu uz pomoć onoga koji mi daje snagu.“ Odlučio sam da nastavim s pionirskom službom. Godine 1950. poslat sam u Denkerk, gde sam i ranije propovedao.

Kad sam stigao tamo, nisam imao ništa. Taj grad je pretrpeo dosta razaranja tokom Drugog svetskog rata tako da je bilo teško naći smeštaj. Otišao sam kod jedne porodice koju sam ranije posećivao. Kad me je gazdarica ugledala, veoma se obradovala i rekla: „O, gospodine Leroj, pa vi ste na slobodi! Moj muž kaže da ne bi bilo rata kad bi bilo više ljudi kao što ste vi.“ Oni su imali kuću koju su iznajmljivali pa su mi ponudili da budem tamo dok ne počne turistička sezona. Istog dana mi je Evans, brat Artura Emiota, ponudio posao. b On je bio prevodilac u luci i upravo je tražio nekog ko bi radio kao noćni čuvar na jednom brodu. Upoznao me je s jednim kapetanom broda. Pošto sam upravo izašao iz zatvora, bio sam mršav kao čačkalica. Kad mu je Evans objasnio zašto sam tako mršav, taj kapetan mi je rekao da se poslužim hranom iz frižidera. Tako sam u jednom te istom danu dobio smeštaj, posao i hranu. To me je još više uverilo u istinitost Isusovih reči zabeleženih u Mateju 6:25-33.

 Kad je počela turistička sezona, moj saradnik u pionirskoj službi, Simon Apolinarski, i ja morali smo da nađemo neki drugi smeštaj, ali u svakom slučaju želeli smo da ostanemo na svojoj dodeli. Ponuđen nam je smeštaj u jednoj staroj štali i tamo smo spavali na slamaricama. Po ceo dan smo bili u službi. Svedočili smo gazdi i on je postao naš brat, kao i mnogi drugi u tom mestu. Nije prošlo dugo i u jednim tamošnjim novinama je osvanuo članak u kom su žitelji Denkerka upozoreni na „najezdu Jehovinih svedoka u toj oblasti“, a zapravo smo propovedali samo Simon, ja i još nekoliko Svedoka. Kad smo se suočavali s problemima, hrabrilo nas je razmišljanje o nadi koju imamo kao hrišćani i o tome na koje se sve načine Jehova brine za nas. Kad sam 1952. dobio novu dodelu, u Denkerku je bilo 30 objavitelja.

Nove odgovornosti

Nakon što sam kratko služio u Amijenu, zamoljen sam da služim kao specijalni pionir u Bulonj Bilankoru, predgrađu Pariza. Proučavao sam Bibliju sa dosta ljudi, a neki od njih su kasnije postali punovremene sluge i misionari. Jedan mladić s kojim sam proučavao, Gaj Mabila, kasnije je služio kao pokrajinski nadglednik, a zatim kao oblasni nadglednik. Nadgledao je i izgradnju štamparije u današnjem Betelu u Luvijeu, udaljenom stotinak kilometara od Pariza. Zahvaljujući tome što sam često razgovarao s ljudima o Bibliji zapamtio sam mnogo biblijskih stihova i postao sam veštiji u poučavanju.

Godine 1953. sam potpuno neočekivano pozvan da služim kao pokrajinski nadglednik u oblasti Alzas-Loren, koju je Nemačka dvaput anektirala u periodu između 1871. i 1945. godine. Zato sam morao da učim nemački. Kada sam počeo sa pokrajinskom službom, na tom području je retko ko imao automobil, televizor i pisaću mašinu, a tranzistora i kompjutera nije ni bilo. Ali ne mogu reći da sam živeo asketski niti da sam žalio za nečim. To je zapravo bio najsrećniji period mog života. U to vreme je bilo manje stvari koje bi odvlačile pažnju od službe Jehovi i zato je bilo lakše primeniti biblijski savet da nam oko bude bistro (Mat. 6:19-22).

Kongres „Pobedničko Kraljevstvo“ koji je održan u Parizu 1955. za mene je bio nezaboravan. Tada sam upoznao svoju buduću suprugu, Irenu Kolanski, koja je s punovremenom službom počela godinu dana pre mene. Njeni roditelji, poreklom Poljaci, bili su dugogodišnji revni Svedoci. Njih je u Francuskoj posetio Adolf  Veber, koji je nekada bio baštovan brata Rasela, a kasnije je došao u Evropu da bi propovedao dobru vest. Irena i ja smo se venčali 1956, i ona mi se pridružila u pokrajinskoj službi. Ona mi je tokom svih ovih godina bila velika podrška.

Dve godine kasnije, usledilo je još jedno iznenađenje — bio sam imenovan za oblasnog nadglednika. Ali pošto je bilo malo naimenovane braće, i dalje sam posećivao neke skupštine kao pokrajinski nadglednik. U tom periodu sam imao pune ruke posla. Osim što sam svakog meseca provodio po 100 sati u službi propovedanja, svake nedelje sam držao govore, posećivao po tri grupe za razmatranje knjige, pregledao skupštinske izveštaje i sastavljao svoje izveštaje. Kako sam uopšte stizao da čitam Božju Reč? Imao sam samo jednu soluciju — iscepao sam stranice iz jedne stare Biblije i uvek po nekoliko njih nosio sa sobom. Kad god sam morao nekog da čekam, čitao bih stranice koje sam poneo sa sobom. Ti trenuci su mi davali snagu da nastavim sa svojom službom.

Irena i ja smo 1967. godine bili pozvani da služimo u Betelu u Bulonj Bilankoru. Ja sam počeo da radim u Službenom odeljenju i još uvek radim tamo, sada već preko 40 godina. U svom poslu najviše volim da odgovaram na pisma s biblijskim pitanjima. Uživam u tome da istražujem Božju Reč i da ’branim dobru vest‘ (Fil. 1:7). Takođe mi pričinjava zadovoljstvo i kad ujutru pre doručka imam priliku da iznesem komentar o nekom biblijskom stihu. Godine 1976, naimenovan sam za člana Odbora podružnice u Francuskoj.

Najbolji način života

Od svih problema s kojima sam se u životu suočavao, najteže mi pada to što Irena i ja sada više ne možemo da uradimo onoliko koliko smo mogli ranije, kad smo bili mlađi i zdraviji. Pa ipak, zajedničko čitanje i proučavanje Biblije pomaže nam da našu nadu održimo živom. Volimo da autobusom odemo do područja koje pripada našoj skupštini kako bismo tamo propovedali ljudima. Moja supruga i ja smo u punovremenoj službi sveukupno proveli više od 120 godina i od srca bismo preporučili punovremenu službu svima koji žele da vode uzbudljiv, srećan i ispunjen život. Kralj David je već bio star kad je napisao ono što stoji u Psalmu 37:25. I ja sam ostario, i poput njega mogu reći da „nisam video pravednika ostavljenog“.

Jehova me je tokom celog mog života jačao putem svoje Reči. Moji rođaci su još pre 60 godina predvideli da će čitanje Biblije postati moja doživotna navika. Bili su u pravu. To jeste postala moja svakodnevna navika, zbog koje nikada nisam zažalio.

[Fusnote]

[Slika na 5. strani]

Simon i ja

[Slika na 5. strani]

Biblija slična onoj koju sam prvi put dobio

[Slika na 5. strani]

Kad sam služio kao oblasni nadglednik

[Slika na 6. strani]

Na dan našeg venčanja

[Slika na 6. strani]

Irena i ja uživamo u čitanju i proučavanju Božje Reči